Nesvakidašnji pristup nastavi

Nastavnikovi domaći zadaci

09.08.2016

Prvi domaći zadatak dobio sam od devojčice iz prvog razreda gimnazije, Jovane, koja mi je rekla da treba da napišem sastav na temu „Šta bi dečak koji sam bio rekao o čoveku koji sam postao“. Težak zadatak. Nisam ni pokušao u potpunosti odgovoriti zahtevu, napisao sam to što sam te večeri osećao da treba da napišem.

Foto: Dariusz Sankowski

Kada smo bili mladi, knjiga je još uvek bila glavna. Bila je nešto bez čega se ne može, izvor saznanja, bila je podrška, uteha, radost, bila je tu ako si hteo da plačeš ili da se smeješ, ili da praviš mešavine osećanja u svakojakim razmerama...

Mi koji smo posebno voleli književnost verovali smo da ćemo, kad odrastemo, biti važni pisci, intelektualci čija je reč važna, ljudi koji svojim autoritetom mogu, ako to žele, da pokrenu mase...

Sada znamo da naši uzori nisu bili takvi kakvima smo ih zamišljali. Naučili smo još nešto: da knjiga više nema onaj značaj koji je nekada imala. Knjiga kao predmet, od papira, išaranog štamparskom bojom. Sa knjigom svoju važnost je izgubila i reč, koju sve više istiskuje slika. Mi koji danas imamo pedeset i neku osećamo se kao da smo ušli u vremeplov, pogrešan, kao da negde tu, sasvim blizu, i dalje postoji svet na koji smo se kao mladi počeli privikavati. Ali tog sveta nema.

Dobro, toliko o mojoj generaciji.

Mislim da sam postao čovek koji ume da oseti potrebe ljudi koji ga okružuju. To je, možda, nešto dobro. Možda i nije. Čini mi se, ipak, da sam platio poprilično visoku cenu kako bih stekao to svojstvo. Ako počneš da primećuješ nevolje ljudi oko sebe, to je pre svega zato što si i sam prošao kroz nešto slično. Podjednako mi teško pada i to što se često osećam sasvim nemoćan. Primetio sam da nekome kraj mene nije dobro, treba mu pomoći. Ali ja to ne umem. Ponekad mi se čini da bi moji nevešti pokušaji da nekoj osobi pomognem izazvali više nevolje nego koristi.

Kad sam bio mlad, nisam očekivao da ću postati takav. Zamišljao sam sebe kao nekoga ko sa nekakve izmaštane visine deli lekcije unaokolo, pre svega o svojoj vlastitoj veličini.

Da li mi je žao što je moja mašta ostala samo mašta? Verujem da mi nije žao, mada, naravno, ne mogu biti sasvim siguran u to.

Naučio sam još nešto što mi se čini važnim. Nekada smo, kao studenti književnosti, voleli da zamišljamo kako će se objavljivati knjige o nama, kako će se u tim knjigama pojavljivati naše zajedničke fotografije, kao ilustracija tekstovima koje smo napisali jedni o drugima. U međuvremenu gotovo da smo sasvim ostali bez fotografija iz mladosti, ne svojom krivicom. A ja sam naučio da je umeće da zaboraviš ponekad važnije od pamćenja. Uvek se nađe neko ko će, iz ovog ili onog razloga, zapamtiti nešto umesto tebe. Ako treba da zaboraviš, onda si u tome sasvim sam.

Ponešto se može zaboraviti, prelepiti nekom drugom uspomenom, kao kad se plakat zalepi preko plakata. Pa ipak, zaborav uglavnom ne uspeva. Sećanja su i dalje tu. Shvativši da ne možeš da ih oteraš od sebe, počinješ da se pogađaš sa njima, da tražiš od njih ono malo zaborava koja su ta, neželjena, sećanja ipak voljna da ti pruže.

Zaborav odista ima smisla u onim retkim situacijama kada je sposoban izmeniti posledice toga što želiš da zaboraviš.

Treba se naučiti da živiš sa svim onim prtljagom koga bi da se rešiš. To je teško, ali treba.

Kada bih dobio još jednu priliku, da li bih opet prošao istim putem? Ne znam...

Rekao sam devojčici da sam uradio domaći zadatak, ali da nisam siguran da li treba da ga pročita. Ipak sam popustio, pred njenim razočaranim licem. Nakon što je pročitala tekst, samo je stavila papir u ranac. Rekla je da će mi za koji dan reći šta misli o tome što sam napisao. Pretpostavljam da je zaboravila na obavezu koju je sama pred sebe postavila, a ja je nisam podsećao.

Drugi domaći zadatak bio je da napišem sredstvo ubeđivanja, za još jednu Jovanu, devojčicu iz drugog razreda, koja je rekla da će početi vredno da uči ako joj se pomene nekoliko dobrih razloga za to. Evo čega sam se setio u vezi s tim:

  1. Saznaš ko su ti prijatelji
  2. Saznaš kome si uzor
  3. Možeš da pomogneš ljudima a ne da odmažeš sebi
  4. Stekneš hrabrost da se suočiš sa najvećim izazovima
  5. Nikad ti nije dosadno
  6. Imaš cilj u životu – ne samo da sačuvaš nego i da stalno razvijaš svoj talenat
  7. Čini ti se da bez truda postižeš ono što drugi ni ne pokušavaju
  8. Pošto tvoj talenat čini dobro ljudima, imaš pravo da tražiš od ljudi ono što tebi treba a da to niko ne sme da ti zameri
  9. Nisu ti večito potrebne, često neiskrene, pohvale; svesna si šta sve umeš, ne mora niko drugi da ti to kaže
  10. Imaš mnogo vremena za sebe
  11. Ne može ti se desiti da se osvrneš unazad i ne nađeš tamo ništa svoje.

Na sreću, devojčica me nije pitala da li ja zaista, bez ostatka, verujem ne samo da to što sam napisao treba biti tako, nego da li verujem da odista jeste tako. Da li je ubeđivanje uspelo? Hajde da odgovor zadržim za sebe.

Bilo je, naravno, i drugih domaćih zadataka. A ta je „praksa“ potekla iz moje navike da na času improvizujem stihove, kako bih mogao nešto reći o, na primer, razlici između troheja i jamba (improvizovao bih jamb, uplićući detalje koji bi potvrdili da se radi o improvizaciji). Često bi nakon toga usledilo „a možete li...“ Ukoliko bi zahteva bilo više, opredelio bih se za onaj koji mi je uputilo dete od koga se to, šta god da je razlog, ne bi očekivalo. Naravno, na taj način bi ta mala osoba postala u jednom trenutku važnija od ostalih, što za dete nije beznačajno. Kasnija mogućnost da dete samostalno procenjuje to što sam na njegov zahtev uradio, uči ga kako se donosi ocena o tome koliko je uspešno neki zadatak ispunjen. Posledica je veće poverenje u analognu nastavnikovu procenu.

Dakle, još domaćih zadataka. Nakon što sam izrazio želju da od Doroteje iz trećeg razreda dobijem poneku poduku o japanskoj kulturi kako bih s vremena na vreme mogao potvrdno odgovoriti na pitanje „a da li ste gledali...?“, stigao mi je mejl, a u njemu obiman spisak onoga što je neophodno videti kao neki osnov znanja o tom (za mene) čudnom svetu koji se zove anime. Prihvatio sam se posla, koji je bio zabavan i koristan. Anime mi je tako omogućio da zainteresovane đake podstaknem da se upoznaju sa filmovima Akira Kurosave. Njegova ostvarenja su neretko, baš kao što je to i anime, intrigantan spoj japanske i zapadne kulture. Putešestvije započeto savremenim crtanim filmom nastavilo se Kurosavnim „Krvavim prestolom“, tačnije, njegovom ekranizacijom „Magbeta“, a završilo se čitanjem „škotskog komada“ velikog Šekspira. Deca koja su zainteresovana za japansku kulturu uspela su tako da proputuju kroz prostor i vreme, uskladivši pri tom svoja interesovanja sa zahtevima škole. Uveren sam da je prisustvo filma u nastavi u višim razredima srednje škole neophodno i to ne, kao što je danas, sporadično i u svrhu puke ilustracije, nego stalno i promišljeno.

Stefan, i on je iz trećeg razreda, doneo mi je knjigu „Kad su cvetale koprive“ Harija Martinsona. Pročitao sam taj roman, a onda je, kao što to obično i biva, krenulo da se odmotava klupko. Stefan je za knjigu Martinsona saznao čitajući savremene švedske kriminalne romane. Sve je krenulo od Stiga Lašona i njegove trilogije „Milenijum“, koja je doživela i uspešne ekranizacije. Jedan od tih filmova je došao do Stefana, kao preporuka prijatelja. Preporuka je bila dovoljno dobra da Stefana zainteresuje za ostala dva filma i knjige po kojima su snimljeni, a zatim i za druge autore.

Tea, iz drugog razreda, pročitala je Kafkina „Pisma Mileni“. Zanimalo ju je šta o Kafki govore oni koji poznaju njegov život, pa je rekla da napišem nešto o tome: koliko je Kafka iz „Pisama Mileni“ onaj Kafka koga su gledale oči njegovih prijatelja i poznanika. Za mene, još jedno okrepljujuće malo istraživanje koje me je upoznalo sa Kafkinim biografima, ljudima koji u njegovom svakodnevnom životu, njegovim navikama, ponašanju prema prijateljima, pokušavaju pronaći ključ za njegova dela.

Ne vidim kako bi za nastavnika mogao biti inspirativan „službeni“ srednjoškolski program književnosti. Koleginica, moja vršnjakinja, pitala me je pre godinu-dve da li se književnost još uvek predaje onako kao kad smi mi išli u školu. „Nije valjda“, rekla je videvši moj izraz lica. Na to sam se nasmejao i odmahnuo rukom. Počeli smo da razgovaramo o nečem drugom.

Zanimljivo je saznavati šta deca čitaju po svom izboru. Pokušavaš da na tom temelju izgrađuješ njihov ukus, da ga učiniš strožim, pre svega. Donosiš im razne knjige, uz pogodbu da iskreno kažu koja im se knjiga sviđa, prema kojoj su ravnodušni, a koja im se ne dopada. Ali neizbežno je i to da oni tebi donesu s vremena na vreme poneku knjigu zato što žele da je pročitaš. Time što si im rekao da mogu da kažu da im se tvoji predlozi ne dopadaju, kupio si za sebe pravo da im, onda kada je zaista tako, kažeš da nisi mogao baš mnogo dalje od početka knjige koju su ti doneli. Istovremeno, deca mogu da dela zadata programom vide i u drugačijem okviru, kao nešto bez čega ne bi bilo toga što oni danas vole.

U osnovi je isto i sa decom koja pokušavaju da pišu pesme ili prozu. „A kako vi to u stvari znate šta valja a šta ne valja u ovom mom sastavu?“ pitaju ponekad. I tada ti daju zadatak da napišeš nešto, pa da posle čuješ njihove primedbe.

Trik je sasvim jednostavan, ne može biti jednostavniji. Ovako ili onako, uvek im kažeš da su u pravu, zato što jesu, a ti nemaš razloga da im to ne kažeš. Čim to čuju, ono „ali“, koje neizbežno sledi, uopšte im više ne smeta.

Sve dok, jednom, ne zaključiš kako možda nema više razloga za „ali“. Doroteja je napisala „Polje jagoda“. A ja sam rekao i sebi i njoj da s tim treba da se uradi nešto. Pogled na detinjstvo nekoga ko jedva da je zakoračio ka mladosti. Nešto što je mogla da napiše samo u tih nekoliko nedelja, dok je bila na ničijoj zemlji između detinjstva i mladosti.

Devojčica ima „Polje jagoda“. Nekad bi se za tako nešto reklo da je pripovest. Mlada koleginica, Dijana, ima svoje priče. Moj doprinos je nekoliko pesama. Sklapamo zajedničku knjigu koju, po svojim imenima, nazivamo „Dodir“. Stefan, ljubitelj skandinavske književnosti, ustupio nam je fotografiju za korice. Objavili smo knjigu u nekoj vrsti samizdata, u februaru ove godine. Kao što se i moglo očekivati, Dorotejino i Stefanovo odeljenje bilo je ponosno.

Nismo se mnogo trudili da reklamiramo svoju knjigu. Nema potrebe. Knjige obično stare bolje nego filmovi, pa možda čak i bolje nego muzika. Za razliku, pre svega, od filma, knjiga je malo osetljiva na tehnološki napredak. Ekranizacija nastala pre pedesetak godina danas će deci možda delovati isuviše zastarelo, zbog načina na koji se u onom vremenu snimao film. Knjizi se nešto slično dešava znatno ređe.

Godinu dana ranije, Katarina, tada maturantkinja, prevela je sa španskog roman koji je napisao Arturo Pérez-Reverte, „Teritorija Komanča“. Nismo uspeli da dođemo do osobe ili organizacije koja predstavlja tog pisca, što bi nam omogućilo da knjigu sami izdamo. Jedna izdavačka kuća rekla nam je da je to dobar prevod dobrog teksta, ali da, zbog svoje teme, takav roman nije za njih. Mesec-dva kasnije taj izdavač objavljuje knjigu koju, baš kao i „Teritoriju Komanča“, čine sećanja ratnog reportera. Ostali su bili korektniji. Uopšte nisu odgovorili.

Cilj je da deca zavole da čitaju, da ne vezuju književnost samo za školske zadatke i, još gore, dosadu, nego za zadovoljstvo. Dobro je makar se približiti tom cilju. A to kao da postaje nešto lakše nego ranije. Deci su sve te njihove mašinice i mašine kojima se igraju postale banalne. Nekadašnje njihovo oduševljenje tehnologijom pretvorilo se u naviku. Na račun toga knjiga je uspela da povrati makar deo svoje magije.

Pisanje je već nešto drugo. Osnovci dođu u srednju školu sa asortimanom fraza za „sastave“ i tendencijom da svoje veštine pisanja ne razvijaju dodatno. U srednjoj školi deci se, naravno, ne može reći kako moraju naučiti da artikulišu sebe, da kažu i napišu to što svako dete a buduću odraslu osobu čini neponovljivom. Ne treba sebi da dozvole da to ne nauče, zato što će ih, u tom slučaju, kad odrastu, njihov stav, koji neće umeti ni pred sobom da artikulišu, žuljati kao loša cipela ili boleti kao bolestan zub. Umesto takve jedne tirade, dobiju informaciju da nisu oni jedini koji umeju da koriste telefone i internet. Sledi nekoliko zabrana: ne smeju koristiti reči u čije značenje nisu sasvim sigurni; ne smeju razmišljati o tome šta će se svideti profesoru, ovome ili onome; ne smeju bežati u lagodnu vulgarnost; ne smeju se opterećivati uvodom, neka počnu onim što u tom trenutku umeju da napišu; ne smeju samo da prepričavaju doživljaje, to su već naučili. Naravno da nije lako, pa otuda i profesor dobije domaći zadatak da vidi kako je đacima. A đaci bi trebalo da prihvate kako je napisati tekst veština koja im je potrebna za život.

Nastavnik književnosti u srednjoj školi ne bi trebalo da bude čuvar prošlosti. Čini se da je bolja uloga vodiča, svesnog odakle su, iz kakvog vremena, došli oni koji ga slušaju.

Ratko Stavrov