Komentar

Ministar za boračka pipanja

23.03.2017

Ako bi se obim pojma pedofilija od seksualnog proširio i na kognitivno zlostavljanje, posjeta dva ministra đacima beogradske škole bila bi dobar kandidat za primjer takve nastranosti.

Jean Geoffroy: Le Consigne

Ovu tvrdnju potkrepljuje snimak N1 televizije na kojoj ministar za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Aleksandar Vulin drži govor đacima, u prisustvu nekoliko odraslih osoba (nastavnika? i novinara).

Na snimku ministar Vulin, nakon kurtoaznog aplauza učionice, izgovara ovo:

"Je li bio neko od vas na Kosovu i Metohiji?

Tu grešimo, deco.

Morate bar jednom, svaki Srbin, bar jednom, svaki građanin Srbije bar jednom mora da vidi Kosovo i Metohiju, samo da vidi, ništa više. Samo da vidi. Jer, videćete, selo ko selo, put ko put, sir ko sir, ali osetićete nešto, nešto što ne može da se opiše. Osetiće... osetićete se velikim i važnim kad budete videli šta je vaš narod pre hiljadu godina mogao da pravi. Kad budete došli u Visoke Dečane.. da je to napravio vaš narod pre stotina i stotina godina. U vreme kada su neki drugi narodi, koje danas smatramo da su veći ili brojniji, pravili neke male kućice, vaši preci su pravili Visoke Dečane. To morate da vidite.

Niste vi krivi za to, krivi smo odrasli, mi veliki, što vas ne vodimo. Krivi smo mi što nismo više razmišljali, i hoćemo više da razmišljamo i razmišljaćemo. Bićete tamo, videćete, samo da pipnete svojim rukama, da pipnete mermer Visokih Dečana, da pomazite Gračanicu, da vidite obnovljenu Bogorodicu Ljevišku. A znate šta još? Da upoznate svoje vršnjake."

Ovaj govor ministra Vulina je očito nepripremljen. On je improvizacija, sračunata da pridobije đake patosom proizvedenim iz niza stereotipa, izvan svih metodičkih standarda. Zbog svega toga on se na tom mjestu i u toj ulozi nije smio pojaviti. Pošto se pojavio, potrebno je postaviti pitanje o proceduri kojom se političarima dopušta da uđu u školu i govore pred djecom budalaštine i šta mogu nastavnici i roditelji uraditi da svoje đake i svoju djecu od toga zaštite.

Budalaština u citiranom govoru ministra Vulina ima otprilike koliko i rečenica.

Budalaština je da svaki građanin Srbije mora da vidi Kosovo i Metohiju. Takve stvari građani ne moraju da rade. Sve što država treba da uradi jeste da im to ne zabrani, i da im to omogući, tako da ciljeve tog putovanja ostvare bez teškoća. To ministar Vulin ne garantuje djeci koju obavezuje na KiMovsko hodočašće. Pri tome su razlozi koje nudi također budalaština. Na stranu što je cijeli krajolik svete zemlje sveo na sir, selo i put, budalaština je reći nekome da će osetiti nešto što ne može da se opiše, a odmah zatim ipak opisati taj osećaj koji se ne može opisati kao osjećaj veličine i važnosti. Pri tome, razlozi kojima ministar Vulin uvjerava đake da će se osjetiti velikim i važnim jednako su budalasti: Visoke Dečane gradili su majstori iz primorja, predvođeni katoličkim sveštenikom, pa bi se tom građevinom još više trebali veličati i važniti đaci iz Kotora, Splita, Venecije – kad bi ta priča o narodima bila tako prosta kao što je ministar Vulin sebi (i, nažalost, đacima) predstavlja.

Nedostojno nastavnika, ali dostojno političara, ministar Vulin dalje insinuira: neki drugi narodi... koje danas smatramo da su veći i brojniji... pravili kućice... Koji narodi? Rusi? Bugari? Nijemci? Iako u klupama sjede stariji đaci, predavač im se obraća kao prvačićima, svodeći istoriju na basnu, uzvisujući Dečane unizujući kuće. Pri tome, 30 metara i nije neka visina. Neki drugi narodi su i prije XIV vijeka imali više građevine: Aja Sofija 55 m, Coloseum u Rimu 50 m, Arena u Puli 32 m, toranj u Pisi 56 m, katedrala Notrdam 69 m, piramida u Gizi 139 m, piramida u Meksiku 66 m, Vestminsterska katedrala 69 m, Velika džamija u Damasku 77 m, slična u Kordobi nešto manje...

Ali ministar ne kaže djeci Svet bi morali da vidite, nego bi da ih vodi u Dečane, i Gračanicu, i obnovljenu Bogorodicu Ljevišku, a kad ih odvede, neće morati ni da gledaju – biće dovoljno da opipaju, i pomaze, mermer.

Psihoanaliza bi se o jadu zabavila oko ovog poziva djeci da maze kamen. Ima nešto jezivo u toj erotskoj slici djece i mramora. Ministar Vulin bi da se iskupi, što nije razmišljao dovoljno, pa obećava da će razmišljati više, a rezultat tog razmišljanja biće odvođenje djece da miluju crkve, i upoznaju vršnjake. Koje tačno, ministar ne kaže – srpske ili albanske, ili i jedne i druge?

On izgovara budalaštine, ali nije budala, jer ono što želi da kaže ne može se u školi, pred kamerama, đacima ni reći drugačije nego sakriveno u budalaštine o siru i mermeru. A rečeno je, kroz budalaštine, da će Kosovo opet biti srpsko kad on odvede čete đaka u boj za krst časni i slobodu zlatnu. Sve što mermeru fali, u erotskom snu ministra Vulina, uklesana su imena tih đaka kojima on drži čas pred kamerama, u beogradskoj osnovnoj školi.

Takav mu nastup ministar obrazovanja u bilo kojoj pristojnoj i prosvećenoj zemlji ne bi dozvolio. U ovoj on sjedi u prvoj klupi i aplaudira kao zlosrećni prvačić, nimalo se ne stideći svog podvodadžijskog doprinosa krstaškoj agitaciji ministra Vulina.

N. Veličković