O nekim bolestima obrazovanja 4:

Majeutski rad nastavnika

29.03.2017

Većina nedostataka obrazovanja o kojima je Ernesto Sabato pisao nažalost su i dalje aktuelni i tiču se mnogih sistema, što njegov esej čini relevantnim. Školegijum objavljuje posljednji nastavak eseja „O nekim bolestima obrazovanja“, u kojem Sabato nudi moguće rješenje mnogih od tih problema: on predlaže da nastavnici i nastavnice podstiču čuđenje i zapitanost kod učenika i učenica, da njeguju kreativnost i razvijaju njihove potencijale.

Jacques-Louis David - Sokratova smrt

Ljudsko biće uči u onoj meri u kojoj učestvuje u otkrivanju i izumevanju. Mora imati slobodu mišljenja, da bi mogao grešiti, ispravljati se, da bi iskušavao metode i puteve, istraživao. Inače ćemo, u najboljem slučaju, stvoriti erudite, a u najgorem, knjiške moljce i papagaje koji ponavljaju oveštale tekstove. Knjiga je jedna veličanstvena pomoć, ako se ne pretvori u smetnju. Da se Galilej ograničio na to da ponavlja Aristotelove tekstove (kao jedno od one dece koju učitelji smatraju „dobrim đacima“), ne bi utvrdio da se učitelj prevario po pitanju padanja tela. I to što kažem za knjige takođe važi i za učitelja, što je dobro ako nije prepreka; izgleda kao šala, ali je to jedna od najčešćih nevolja.

U etimološkom smislu, educare, obrazovati, znači razvijati, voditi prema spolja ono što je još u zametku, ostvariti ono što samo potencijalno postoji. Taj posao babice učitelj veoma retko postiže, i možda je središte svih zala svakog obrazovnog sistema.

Platon zapanjuje kao izvor filozofije, odnosno znanja. I zato bi morao biti osnova svakog obrazovanja. Izgleda da zapanjenost ne treba podsticati, sama se javlja pred nepoznatim. A šta je manje poznato od vaseljene, od stvarnosti, za nekoga ko tek počinje? Ma kako paradoksalno izgledalo, nije tako, i gotovo bi se moglo tvrditi da je lakše zapanjiti razvijen ili nadmoćan negoli nepouzdan duh. Obična osoba polako gubi prvobitnu sposobnost kakvu ima dete, jer je otupela od opštih mesta, sve dok ne prestane da primećuje kako čovek sa dve glave nije ništa fantastičniji od čoveka sa samo jednom. Ponovo se diviti jednoglavosti, ili se iznenaditi što ljudi nemaju četiri noge, zahteva neku vrstu ponovnog učenja čuđenju.

Bilo da se dete polako uči toj sposobnosti, bilo da je mali broj osoba ima u visokom stepenu, izvesno je da se ništa važno ne može predavati ako prethodno ne postoji sposobnost da se izazove čuđenje. Živimo okruženi tajnom; živimo viseći između onog dvostrukog beskraja koji je zastrašivao Paskala: sve je fantastično, pa i neverovatno, a ipak se običan čovek retko čudi, mediokritetizovan ponavljačkim obrazovanjem, zdravim razumom, a sada još i televizijom. Ni deca se više ne čude kada vide čoveka kako hoda po Mesecu, iako fizičar zna da je to potpuno neuobičajeno i bezmalo čudesno. Zašto bi se govorilo o drugim čudima: postoji li mašina kojom pišem? Zašto sanjamo? Kako se sećamo prošlih događaja i gde se oni čuvaju? Da li je dnevni svet stvarniji od sveta iz košmara?

Treba primorati učenika da postavlja sebi pitanja. Treba ga naučiti da zna da ne zna, i da uglavnom ne znamo, da bismo ga pripremili ne samo za istraživanje i nauku, nego i za znanje i mudrost, jer, po Šeleru, obrazovan čovek je neko ko zna da ne zna, čovek one stare i plemenite docta ignorantia, čovek koji predoseća da je stvarnost beskrajno prostranija i tajanstvenija nego ono čime je naša nauka ovladala. Kada se đak jednom nađe u takvom duhovnom raspoloženju, ostalo dolazi maltene samo po sebi, jer otuda potiču pitanja i uči se samo ono što nam je životno potrebno. Tu je nanovo potreban majeutski rad učitelja, koji ne sme predavati filozofiju nego, kako je govorio Kant, podučavati filozofiranju. Jer znanje i kultura su istovremeno tradicija i obnova, tako da u jednom trenutku učenik može da se pretvori u obnovitelja; trenutak u kojem će istinski velik učitelj morati da pokaže svoje vrhunske kvalitete, prihvatajući stvaralačku klicu koja se tako često javlja u mladalačkim umovima, ne samo zato što su svežiji, nego i zato što su odvažniji. Ne znam koje je profesore imao Galilej u vreme kada mu je palo na um da se uspentra na toranj da odozgo baci dva kamena, a zajedno sa njima i Aristotelovu teoriju; ako su bili loši, zacelo su se naljutili zbog takvog zločina; ako su bili pravi učitelji, verovatno su se obradovali toj svetoj pobuni, Jer na suprotnom kraju od demagoškog profesora koji deci povlađuje, nalazi se glupi, autoritarni profesor koji smatra da je znanje zauvek okamenjeno, nepokretno, uvek jednako samo sebi. To je profesor koji vidi u učeniku potencijalnog neprijatelja, a ne sina koga mora voleti; onaj koji zavodi zlokobnu gvozdenu disciplinu, često da bi prikrio sopstveno neznanje i slabosti; onaj koji samo služi za fabrikovanje papagaja i bubalica, koji kažnjava umesto da obrazuje i oslobađa; onaj koji označava kao „dobrog đaka“ onog osrednjeg koji se pridržava njegovih propisa i lepo se ponaša. To je tip profesora koji je konačno pronašao obećanu zemlju u totalitarnim zemljama, u kojima su znanje i kultura zamenjeni ideologijom.

Ernesto Sabato: Pojedinac i univerzum: izabrani eseji; izabrala i prevela sa španskog Aleksandra Mančić; Gradac, Čačak, 2005.

Esej objavljujemo uz dozvolu prevoditeljice Aleksandre Mančić

Priredio: Almir Kljuno

Pročitajte i prethodne dijelove eseja:

Prvi dio

Drugi dio

Treći dio

Školegijum redakcija