Nova čitanja

Formiranje nacionalnog identiteta u školama

Borba za duše (1): Jezik i/ili crkva

Dejan Ilić

27.05.2018

Prikaz knjiga Aleksandre Ilić 'Udžbenici i nacionalno vaspitanje u Srbiji (1878-1918)' (Beograd: Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, 2010) i Aleksandre Novakov 'Stubovi srpske prosvete. Srpske srednje škole u Osmanskom carstvu 1878-1912' (Beograd: Zavod za udžbenike, 2017)

Foto: Učenici i nastavnici Srpske gimnazije Dom nauke u Solunu 1896-1897.

U ovom i u narednom prikazu biće reči o dve monografije koje se bave obrazovnim politikama u Srbiji (i van nje) s kraja 19. i početka 20. veka. Obe knjige zanimljive su jer u središte razmišljanja o obrazovanju postavljaju pitanje nacionalnog identiteta. To čine zato jer formiranje kolektivnog identiteta vide kao jedan od glavnih zadataka prosvete iz tog vremena. Glavnih ili nosećih, barem u dva smisla: prvo – obrazovanjem treba da se formiraju lojalni podanici u novonastaloj nacionalnoj državi; drugo – obrazovanjem treba identifikovati sunarodnike i teritorije koji su ostali izvan granica države, a na koje ta država polaže (identitetsko) pravo. Zato je kao zajednički naslov za oba prikaza izabrana sintagma – borba za duše.

Taj naslov pozajmljen je iz knjige Aleksandre Novakov Stubovi srpske prosvete. Novakov je sintagmu upotrebila za odeljak Borba za duše kroz rad Gimnazije[1] iz poglavlja u kome se prikazuje rad Srpske muške gimnazije u Bitolju od 1897. do 1912. godine. Srpska muška gimnazija stoji ovde pod navodnicima, iako ih u tekstu Aleksandre Novakov nema, jer je pravi naziv škole, pod kojim je ona od osmanskih vlasti dobila dozvolu za rad, bio privatna škola naročito za učenje i predavanje srpskog jezika.[2] A. Novakov, međutim, ne greši, škola zaista jeste bila gimnazija, ako se na nju primene prosvetni propisi iz ondašnje Kraljevine Srbije, na nagovor čije administracije je škola i osnovana i čijih se obrazovnih programa i ciljeva držala. Ovaj administrativni rascep – dakle to da škola na teritoriji jedne države radi prema propisima druge države – jedan je od bitnih elemenata u istorijskom zapletu u središtu monografije o stubovima srpske prosvete u Osmanskom carstvu.

Drugi važan element je upravo borba za duše, a iz ugla jednog od glavnih institucionalnih protagonista – samih srednjih škola na teritoriji tuđe države. Autorka već na početku jasno kaže: Ova knjiga treba da objasni uticaj i ulogu srednjih škola u očuvanju srpskog nacionalnog identiteta.[3] Uprkos složenim okolnostima u kojima se borba vodila, osnovni narativ je jednostavan. Na teritoriji Osmanske imperije, u njenom evropskom, odnosno balkanskom delu, živeo je i veliki broj Srba. Kroz vekove, njihovo nacionalno osećanje bilo je zatomljeno, ako ne i sasvim izbrisano. Slabljenje carstva dalo je priliku da se srpski nacionalni identitet obnovi. Toga, međutim, kao nacija u nastajanju, nisu bili svesni samo Srbi. Na istoj teritoriji, istu priliku čekale su i druge nacije u nastajanju – Grci i Bugari. Tako je jedan relativno mali, balkanski deo carstva, postao poprište borbe za duše, koja će se ubrzo pretvoriti u rat za teritorije srušene carevine.

Kod Aleksandre Novakov sve je jasno: i to ko su Srbi, i ko sve neopravdano i agresivno nasrće na njihove duše, i ko se i kako tom nasrtaju opire. Uloge u priči su prema tome i podeljene: administracija Kraljevine Srbije stoji u pozadini i vuče konce, a na osmanskoj teritoriji hrabro se bore i dovijaju za nacionalnu stvar odvažni srpski rodoljubi. Obilje arhivske građe izložene u monografiji – ne samo što je Novakov prošla kroz tu građu, ona ju je i ekstenzivno predstavila gotovo u izvornom obliku (pa će se tako u njenoj priči naći i niz kontradiktornih podataka iz različitih dokumenata, na šta ona ne skreće pažnju, niti pokušava to da objasni) – govori ipak jednu drugačiju priču. Ta priča u tesnoj je vezi s građom koju je obradila i izložila Aleksandra Ilić u jednoj drugoj prosvetnoj istorijskoj studiji. Ona piše o kurikulumima i udžbenicima u Srbiji s kraja 19. i početka 20. veka. Osvrt na studiju Aleksandre Ilić poslužiće kao uvod u prikaz monografije Aleksandre Novakov.

 

1. Jezik i/ili crkva

Aleksandra Ilić kaže da se u srpskoj državi u nastajanju, u poslednje tri decenije 19. veka, obrazovanjem hteo učvrstiti nacionalni identitet i lojalnost novoformiranoj nacionalnoj političkoj zajednici. To nije naknadni uvid autorke, izveden iz proučavanja proklamovanih obrazovnih ciljeva i programa te sadržaja udžbenika. Naprotiv, to je eksplicitno navedeni zadatak koji su sebi postavili ondašnji protagonisti srpske prosvete.[4] Metodološki, Aleksandra Ilić je vrlo koherentna – njeno istraživanje sastoji se od nekoliko logično povezanih koraka. Na prvom mestu ona će izložiti obrazovne ciljeve, zatim će opisati prema tim ciljevima razrađene programe, a potom će izložiti i sadržaje udžbenika napravljenih po tim programima.[5] Sasvim opravdano, tu neće staviti tačku. Jer, nju zanimaju i percepcija te stvarni učinak tako zamišljenog i realizovanog obrazovanja. U njenoj studiji će se stoga naći i ondašnji kritički osvrti na kurikulume i konkretne udžbenike, zatim ocene prosvetnih inspekcija o dometima đaka, te naposletku i pojedina sećanja na đačke dane.

A. Ilić će na početku svog rada dati i prikladan teorijski okvir za istraživanje čije nam rezultate predstavlja. Budući da je zanima nacionalni identitet u sklopu društva, vaspitanja i škole – gde se u školama realizuje vaspitanje u skladu sa potrebama da se društvo održi i dalje razvije – ona će nas uvesti u svoju analizu preko nekoliko danas klasičnih teorija o tome šta je i kako je nastao nacionalni identitet. Iako se iz njenog uvoda stiče utisak da joj nije bitna razlika između primordijalističkih i konstruktivističkih spekulacija o naciji, pošto se podjednako oslanja na konstruktiviste Ernsta Gellnera, Benedicta Andersona i Erica Hobsbawma, s jedne strane, i na umerenog primordijalistu Anthonyja D. Smitha, s druge – po tome kako proučava građu i izvodi zaključke, izgleda da su joj ideje konstruktivista bliže. Taj utisak stiče se već i iz liste pitanja o srpskoj naciji na koja autorka traži odgovor u obrazovnim dokumentima na prelazu iz 19. u 20. vek.

 

  1. Ime: Ko se smatra Srbinom – ko su Srbi? Šta je osnovna zajednička karakteristika nacije koja se naziva srpskom? Šta je zajedničko svim Srbima? Kako se to obrazlaže?
  2. Istorijska teritorija: Kako se shvata nastanak i razvoj srpske države? Kako se obrazlaže njeno značenje za Srbe? Koje se teritorije smatraju našim? Kakvi su stavovi prema susedima i drugim narodima?
  3. Mitovi: Koji se mitovi prenose i promovišu udžbeničkim tekstom?
  4. Istorijska sećanja: Po kojim kriterijumima se vrši izbor najznačajnijih ličnosti i događaja iz nacionalne prošlosti? Šta i koga vredi pamtiti, prenositi kroz vreme, čuvati od zaborava, i zbog čega? Kako se tumači zajedničko poreklo Srba?
  5. Masovna kultura: Ispitati kakav se značaj pridaje kulturi u razvoju nacije? Da li se i kako ukazuje na značaj jezika u razvoju nacije i kako se to objašnjava? Kakva je uloga narodne književnosti? Utvrditi stavove prema obrazovanju (pismenosti), kao faktoru razvoja nacije. Ispitati pristup veri i crkvi kao elementima nacije i stavove prema drugim religijama (nepravoslavnim), zatim uticaje drugih kultura na nacionalnu. Koje se ličnosti izdvajaju kao posebno značajne za razvoj nacionalne kulture?
  6. Prava pripadnika i njihove dužnosti: Šta učenici kao najmlađi pripadnici srpske nacije mogu da saznaju iz udžbenika o svojim trenutnim i budućim pravima i obavezama?
  7. Ekonomija i zakoni: Da li se ukazuje na ekonomiju i zakone kao integrišuće činioce srpske nacije?[6]

 

Iz ovako postavljenih pitanja očigledno je da se ne podrazumeva (kako to često čine primordijalisti) da tačno znamo ko su Srbi (ili bilo koja druga nacija) i šta ih to čini Srbima. Reč je o izgradnji kolektivnog identiteta, a ta izgradnja se sastoji u selekciji elemenata iz opšteg nasleđa. U tom smislu, treba odmah reći, na sedmo autorkino pitanje odgovor je odričan – tip nacije za koji su se opredelili prosvetni nacionalni radnici iz 19. veka ekonomiju i zakone potiskuje u drugi plan kao elemente od drugorazrednog značaja za identitet. S tim u vezi treba reći i to da se autorka ne pita ko su ti radnici i kako su stekli pravo da vrše selekciju iz nasleđa i oblikuju nacionalni identitet. Ona to jednostavno uzima kao istorijsku činjenicu izvan dosega preispitivanja. Međutim, kad god govorimo o obrazovanju, moraju se postaviti pitanja – čije se znanje uči u školi (nekada ili sad, svejedno), kome je to znanje namenjeno i ko od tog znanja ima najviše koristi? Iako ih tako ne postavlja, Aleksandra Ilić je ponudila materijal da čitalac u njemu sam potraži odgovor na njih.[7]

Dakle, šta saznajemo iz analize obrazovnih ciljeva i programa, te udžbenika na prelasku iz 19. u 20. vek – ko su Srbi i šta ih čini Srbima? Ko su Srbi na koje računaju prosvetne vlasti i čemu žele da ih nauče? Očekivano, umesto jasnih odgovora dobili smo zbrku – i to ne zato što je analiza Aleksandre Ilić manjkava. Zbrku su napravili upravo kreatori nacionalnog identiteta iz 19. veka. Iz izložene građe izdvajaju se dve u 19. veku dominantne struje u formiranju srpskog identiteta – nazovimo ih jezičkom i verskom. Na prvi pogled, jezička struja dominira. Njen je odgovor krajnje jednostavan: Srbi su svi koji govore srpski.[8] Kada se malo bolje pogleda, međutim, stvari su ipak daleko od jednostavnog. U realnosti to je izgledalo ovako: prvo bi se nekoj grupi pripisao naziv Srbi, jer njeni pripadnici tobože govore srpski; u drugom koraku, kada se ta grupa uvede u širi srpski kolektiv a njeni mladi članovi upišu u škole, kao glavni se postavlja cilj da ih se nauči pravi srpski jezik, ne bi li se tako naknadno pokazalo da su Srbi.[9]

Stvari se dodatno komplikuju kada se za pojedine grupe tvrdi da su Srbi, ali da su njihovi članovi sticajem istorijskih okolnosti zaboravili srpski te ih sad ponovo treba učiti da govore svojim jezikom.[10] Konačno, i kada se nedvosmisleno utvrdi da neke grupe govore srpski, problem nastaje kada se pokaže da njihovi članovi sebe uopšte ne vide kao Srbe – već, recimo, kao Hrvate ili Makedonce – zbog čega se jezički kriterij u ovom konkretnom nacionalnom slučaju i konačno raspline kao osnova za izgradnju kolektivnog identiteta.[11]

Pa se onda posegne za drugim kriterijem – verom: nije dovoljno da se govori srpski, govornici treba da budu i pravoslavci, a da bismo bili sigurni da su Srbi, pored privrženosti pravoslavlju potrebno je i da slave slavu.[12] Reklo bi se da je ovo znatno preciznije određenje i da se ukrštanjem dva merila – jezika i vere (i krsne slave) – dobijaju članovi koje nedvosmisleno možemo nazvati Srbima. Ali, nevolja je što između ta dva kriterija praktično nema preklapanja: njihovim ukrštanjem dobija se prazan skup. Jer, crkva zapravo ne koristi srpski jezik. Pa su se kreatori kurikuluma iz 19. veka dovijali na razne načine kako da pomire jezik i veru: u školama se zato pored srpskog morao učiti i slovenski jezik, e kako bi se sačuvala veza između nacije i njene (jezički odnarođene) crkve. Ta identitetska tenzija između naroda i njegove crkve jasno se ogledala u kreiranju kurikuluma, što je bilo posledica različitih shvatanja ko su Srbi i šta ih čini Srbima.[13]

Treba odmah podići dve ograde. Naivno je očekivati da nacionalne definicije budu koherentne i da se dosledno primenjuju. Nema nijednog homogenog, ni konzistentnog nacionalnog identiteta. Utvrditi da je jedan nacionalni identitet nekoherentan i unutar sebe protivrečan ne znači praktično ništa. Štaviše, on takav upravo i treba da bude jer se time širi njegova obuhvatnost: tako se povećava njegov integracijski potencijal. Nevolje nastaju kada on, arbitraran kakav već sam po sebi jeste, počne da se proizvoljno koristi ne kao inkluzivna identitetska alatka, nego, naprotiv, kao osnova za isključivanje nekih pojedinaca ili grupa iz naopako shvaćene nacionalne političke zajednice ili kao osnova za ispostavljanje teritorijalnih zahteva.

A. Ilić, međutim, neće svoju analizu usmeriti u tom pravcu. Ali, njeni će primeri pokazati da su dva nacionalna merila, uprkos kontradikcijama, bila lako pomirljiva baš kada se radilo o artikulaciji teritorijalnih pretenzija nove države. Iako sama ne izvodi takav zaključak, iz izložene građe vidi se kako su se oba kriterijuma, inače međusobno isključujuća, skladno dopunjavala gde god je trebalo položiti pravo na neku teritoriju – ako nije radio jedan, u pomoć je prizivan drugi kriterijum: u zavisnosti od toga da li je za neku grupu na nekoj teritoriji ili pak za samu teritoriju (recimo u smislu crkvenog poseda) bio primenljiv jedan ili drugi kriterijum, taj kriterijum se i primenjivao kako bi se grupa (zajedno sa teritorijom na kojoj je živela) ili sama teritorija proglasile srpskim.

Tako se pokazuje da je prosvetni rad na izgradnji nacionalnog identiteta u Kraljevini Srbiji imao barem dva cilja. Prvi je bio vaspitanje lojalnih podanika nove države, a drugi – artikulacija teritorijalnih pretenzija te države na osnovu zvanično promovisane i preko škola širene nacionalne identitetske matrice.[14] Taj drugi aspekt jasno se vidi i u građi koju u svojoj monumentalnoj (barem kada je reč o obimu) monografiji obrađuje Aleksandra Novakov. To je praktično i njena jedina tema. Iako u skladu s devetnaestovekovnim prosvetarima i Aleksandra Novakov govori o čuvanju nacionalnog identiteta i oslobođenju Srba i srpskih teritorija iz Osmanskog carstva, sama građa će je na mnogim mestima demantovati i pokazati da se zapravo radilo o borbi barem tri novonastale države za prisvajanje duša i teritorija na – da to tako kažemo – ničijoj zemlji Osmanske imperije u nestajanju.

 

Pročitajte drugi dio prikaza: Borba za duše (2): Kako stoji srpska stvar

 

[1] Aleksandra Novakov, Stubovi srpske prosvete. Srpske srednje škole u osmanskom carstvu 1878-1912 (Beograd: Zavod za udžbenike, 2017), str. 404.

[2] Isto.

[3] Isto, str. 11

[4] Rečima ministra prosvete Kraljevine Srbije Stojana Novakovića iz 1881: glavna ideja nastavnog plana je da se u njemu svuda pažnja poklanja onome što ide u prilog čuvanju i gajenju naše narodnosti. – Aleksandra Ilić, Udžbenici i nacionalno vaspitanje u Srbiji (1878-1918) (Beograd: Filozofski fakultet, Univerzitet u Beogradu, 2010), str. 85-86.

[5] Sličnim poslom, ali iz nešto šire, jugoslovenske perspektive, bavio se pre tri decenije Charles Jelavich. Njegovu knjigu iz 1990. Južnoslavenski nacionalizmi. Jugoslavensko ujedinjenje i udžbenici prije 1914. preveo je Josip Šentija, a objavili su je u Zagrebu 1992. Globus i Školska knjiga. Jelavich, slično Aleksandri Ilić, analizira obrazovne programe i udžbenike u Srbiji, Hrvatskoj i Sloveniji pre 1914, a sa željom da utvrdi što su srpski, hrvatski i slovenski učenici učili o svojim nacijama i ostalim Južnim Slovenima. – Charles Jelavich, Južnoslavenski nacionalizmi. Jugoslavensko ujedinjenje i udžbenici prije 1914, preveo Josip Šentija (Zagreb: Globus / Školska knjiga, 1992), str. 11. Zbog fokusa nešto drugačijeg od onoga u knjizi Aleksandre Ilić, ovu knjigu trebalo bi posebno prikazati, uprkos očiglednim preklapanjima u radovima dvoje autora. Pre svega, utisak je da Jelavich Srbe, Hrvate i Slovence tretira kao do 19. veka već uveliko formirane nacije, dok Ilić prikazuje upravo formiranje srpske nacije u 19. veku kroz obrazovni proces. Pošto ih vidi kao gotove nacije, Jelavich kao da se pita kakve su bile šanse da se na to obrazovanjem, takvim kakvo je ono bilo, nakalemi jugoslovenska ideja. Ispravniji bi, međutim, bio drugačiji pristup – zašto je između dve moguće nacionalne ideje, srpske (hrvatske, slovenačke) i jugoslovenske, prevagnula u 19. i 20. veku prva a ne potonja i kakve to veze ima s obrazovanjem?

[6] A. Ilić, Udžbenici..., str. 23-24.

[7] Na primer, Aleksandra Ilić na jednom mestu detaljnije izlaže stavove učitelja i socijaliste Miloša B. Jankovića iz 1910. godine. Ovako ona piše: Kao jedan od najvažnijih zadataka narodnih škola jeste razvijanje nacionalnih osećanja, podseća autor, pitajući se šta je, u stvari, ovakav patriotizam. Buržoaski nacionalizam sav se sastoji u težnji za većom eksploatacijom, za većim profitom; njen patriotizam znači borbu u korist viška vrednosti. Ona je, dakle, u nacionalne ideale obukla svoje grube interese, svoje ideale. Nacionalni ideal – ujedinjenje srpstva, Janković tumači u skladu sa prethodnim stavovima. Srpska buržoazija zastupajući ideju o proširenju srpskih državnih granica nema u vidu proširivanje srpske kulture, ni jačanje srpske nacije, niti blagostanje svog naroda, već jedino proširivanje pijace za svoje fabrikate. Pravi nacionalizam se sastoji u jačanju blagostanja kulture i naroda. – Isto, str. 41. Za razliku od Jankovića, Ilić će u zaključku tek konstatovati: U udžbenicima za škole u Srbiji nalazio se onaj uzorak znanja koji su srpska država i intelektualna elita izabrale da bude u osnovi društvenog bića mladih naraštaja. – Isto, str. 247.

[8] Iz podrobne analize udžbenika Vladimira Karića Zemljopis srpske zemlje i Balkanskog poluostrva za četvrti razred osnovne škole iz 1887, A. Ilić zaključuje: Dakle, dokaz da su stanovnici neke oblasti čisti Srbi bio je srpski jezik kojim su oni govorili, pri čemu su religija, običaji ili način na koji su sebe imenovali manje značajni. – Isto, str. 69.

[9] To, naravno, nije išlo lako, ako je uopšte i išlo: Rezultati nastave srpskog jezika posebno su bili slabi u delovima Srbije gde se govorni jezik prilično razlikovao od književnog. – Isto, str. 79.

[10] U knjizi o udžbenicima i nacionalnom vaspitanju u Srbiji od 1878. do 1912. ređaju se takvi primeri iz 19. veka. Ovde ćemo navesti tri. Već pomenuti Karić (on će nam biti važan i za prikaz knjige Aleksandre Novakov), napisaće, ovaj put u udžbeniku Zemljopis za niže razrede srednjih škola iz 1883: U Staroj Srbiji živi 400.000 stanovnika, većinom Srba koji su na više mesta ištetili svoju narodnost time što su poprimili muhamedansku veru, a sa njome i arnautski jezik i mnoge običaje toga naroda... No svi su i do dan danas zadržali, neki više neki manje i pravih srpskih običaja iz hrišćanskog doba. – Isto, str. 107. Godine 1893. učitelj M. K. Mihailović piše da u Vidinskoj i Sredačkoj oblasti takođe žive pravi i čisti Srbi, samo što su pod neposrednim uplivom vladajućeg jezika malo odstupili od pravog jezika; no da se najbolje poznaju po običajima srpskim, a osobito po slavi. – Isto, str. 132. Konačno, D. Putniković i M. Jović u svoj udžbenik Zemljopis Kraljevine Srbije po okruzima i Srpske zemlje za četvrti razred osnovne škole iz 1906. zapisaće da u severoistočnom kraju Srbije, u okruzima krajinskom, požarevačkom, moravskom i crnorečkom jedan broj stanovnika sebe naziva Vlasima i govori vlaškim jezikom. Ipak, njihovi stari bili su Srbi, pa su se mešali s Vlasima i naučili vlaški govoriti. – Isto, str. 199.

[11] Ponovo Karić: U Hrvatskoj i Slavoniji ima oko 1.940.000 stanovnika. Od toga je 90.000 Nemaca, 41.000 Mađara i nekoliko desetina drugih naroda, ostalo je sve sam Srbin, koji se u severozapadnoj Hrvatskoj Hrvatom zove. Ipak, to ne treba nikoga da buni te da pomisli da su oni neki drugi narod jer je njihov maternji i narodni jezik srpski jezik. – Isto, str. 68.

[12] Osnovni kriterijum kojim Šreplović određuje pripadnost stanovništva određene oblasti srpskom narodu jeste jezik. Međutim, ukoliko činjenično stanje ne ide u prilog jeziku kao kriterijumu, to jest, ukoliko se konstatuje da se jezik značajno razlikuje od srpskog i, u tom smislu, ne može da se primeni kao kriterijum, autor udžbenika se opredeljuje za druge kriterijume, kao što su prošlost, vera ili krsna slava. – Isto, str. 134.

[13] Godine 1882. ministar Novaković piše školama: Kud i kamo je po tome veća potreba u nas, da maternjim jezikom negujemo belege i spoljne izraze narodne celine i jedinstva, koje treba da se jednolikošću govora i pisma po svima predelima oživotvore. Za to je i narodnoj srpskoj školi prva dužnost, da pokaže kako duboko pojima i tačno ispunjava svoju zadaću, koja se u glavnom ovde svodi na to, da škola poradi kako bi vremenom svi krajevi naroda ili barem, za prvi mah svi školovani ljudi govorili jednim, pravilnim i obrađenim jezikom i da se kroza školu postigne narodno jedinstvo u pogledu jezika. Ali, iz tog jedinstva uporno je ispadala crkva, pa se u Glavnom prosvetnom savetu 1887. vodila rasprava trebaju li đaci da uče slovenski jezik kao jezik crkvenih obreda. Smatralo se da taj jezik, kao deo srpskog nacionalnog identiteta, treba negovati kroz nastavu. Učitelji su, međutim, bili protiv toga, i to su objavili na svojoj četvrtoj skupštini, 1886. godine. – Isto, str. 52, 53. Godine 1901, u svom udžbeniku Istorija srpske crkve za učenike i učenice srednje škole, Pavle Švabić će, prenosi nam to Aleksandra Ilić, istoriju srpske crkve predstaviti kao istoriju srpskog identiteta: Učenicima je sugerisano da je suštinska oznaka identiteta srpskog naroda pravoslavlje, što se nije podudaralo sa zvaničnim shvatanjem o jeziku kao suštinskoj oznaci, o kojoj su učenici saznavali izučavajući druge predmete. – Isto, str. 219.

[14] Baš tako su o tome govorili nacionalni radnici iz 19. veka, a među njima i Vojislav Bakić 1894. godine: Srpske oblasti pod stranom vlašću nije moguće osvojiti vojno, ali je zato moguće osvojiti kulturno. Narodni jezik kao najmoćnije oružje kulturnog osvajanja, treba da ima posebno mesto u srpskoj nacionalnoj školi. – Isto, str. 37. Nešto ranije, 1887, na glavnom prosvetnom savetu ovako se govorilo: Oslobođenju i ujedinjenju Srpstva škole mogu učiniti onoliko usluga, koliko i vojska, one će nam odnegovati one vrline građanske, koje i najmanji narod čine velikim, one će nam davati pionire naše narodne misli, koji će ovu nositi u one delove Srpstva, koji su još pod tuđinom. I s toga je odbor, imajući u vidu i ovu zadaću srpske škole, da širi svest o zajednici narodnoj, pri rasporedu ovih velikih gimnazija, u prvome redu motrio na to, da ovih bude na granicama... – Isto, str. 47.

Najnovije

Sarajevo, 18. oktobra 2018

Školegijum rastjeruje strah i mrak u obrazovanju

Školegijum redakcija

Dobrodošli

Dodjela nagrade Šukrija Pandžo i promocija novog broja

Školegijum redakcija

Ponovo Noć istraživača posljednjeg petka u septembru

Nauka pokreće svijet

Amina Magoda

Rezultati nagrade Šukrija Pandžo 2018.

Nagradu dijele Indira Buljubašić i Mirza Ahmetović

Školegijum redakcija

Lektira narodu

Vesela, antologija: Iz recenzija

Školegijum redakcija