Nova čitanja

Originalni anđeo

Dejan Ilić

02.12.2019

Foto: The OA / Netflix

Krajem avgusta 2019, s raznih strana sveta, ne tako veliki broj osoba stigao je u Njujork kako bi na više mesta – na Tajms skveru i ispred sedišta distributerske i producentske kuće Netflix, pored ostalih – odigrao ples iz serije „The OA“ koju je upravo Netflix, kao producent i distributer te serije, odlučio da ugasi posle druge od planiranih pet sezona. Mali broj pregleda na platformi YouTube – tek par desetina hiljada – gde je postavljen snimak plesa demonstranata svakako nije pojačao prvobitni slabi pritisak s ulice na rukovodioce Netflixa da promene odluku.

Sam po sebi, pak, snimak nije nezanimljiv: ono što radoznali gledalac može na njemu da vidi karakteristično je za sve što ima veze sa serijom. Ukratko: pored osoba koje prilično neusaglašeno izvode neobične pokrete vrlo malo nalik na ples (dobro, danas sve može biti ples) prolaze užurbani žitelji Njujorka nimalo zainteresovani za ono što se događa pored njih.

Malo je verovatno da je okupljenim plesačima to zasmetalo. Sva je prilika da su kao gledaoci serije već navikli da se nose sa nerazumevanjem okoline za njihovu strasnu privrženost junacima iz „The OA“. Moguće je čak da im namera nije ni bila da izvrše bilo kakav pritisak. Možda im je jedini cilj bio da bez stida pokažu svoje oduševljenje prema priči o originalnom anđelu autorskog para Brit Marling, koja se pojavljuje i u naslovnoj ulozi, i Zala Batmanglija, reditelja svih epizoda u obe sezone, izuzev dve.

Privrženost koju su ovi svojevrsni demonstranti pokazali na ulici, kako prema seriji tako i jedni prema drugima, zapravo je okosnica zapleta i same serije. Kao što je uspela da oko sebe okupi vernu publiku, koju ljubav prema snimljenom sadržaju čini drugačijom i u nekom smislu izuzetnom u odnosu na ostale, serija upravo i pripoveda o formiranju jedne slične grupe u imaginarnom univerzumu, to jest univerzumima „The OA“. To bi moglo da objasni jaku identifikaciju plesača sa Tajms skvera sa karakterima iz serije.

 

1.

Treba odmah reći, nije lako zavoleti „The OA“.[1] Nije stvar samo u tome što se sa našim svakodnevnim iskustvom oštro kosi to što se događaji iz serije zbivaju u više svetova: u seriji se prikazuje niz paralelnih univerzuma u kojima isti karakteri istovremeno žive tek neznatno drugačije živote. Kao što su ti svetovi simultani, tako se i samo vreme sažima u jednu tačku, pa se sve prošlo i buduće predstavlja kao istovremeno. Simultane svetove koji su svi međusobno tek neznatne svoje varijacije gledalac je imao priliku da gleda i u nekim drugim serijama (recimo, u „Fringe“).[2] Ni simultanost prošlog i budućeg vremena nije nepoznata (recimo, u ponovo zbog istoimene serije aktuelnom stripu Alana Moora i Davea Gibbonsa „Nadzirači“). U „The OA“ je, međutim, specifično to što pored same ideje o simultanosti i paralelnosti svetova imamo konkretnu ljubavnu priču u kojoj se zaljubljeni traže iz sveta u svet, ne bi li pronašli onaj u kome su zaista zajedno. To je izuzetno zahtevan zaplet, ne samo da se ispriča nego i da se odgleda.

Očekivano je da se tako postavljena romantična priča ukrsti sa žanrom horrora. U svakom od mogućih svetova željenu ljubav će brutalno osujetiti naučnik čvrsto rešen da po svaku cenu pronikne u tajnu prelaska iz jednog u drugi svet, što svesno, tako da pamte svoje živote iz svih svetova, mogu činiti samo – anđeli. Od jednog trenutka shvatamo da i naučnik putuje između svetova i pamti, što ga onda pre čini palim anđelom nego zaista naučnikom. Na neki način je okrutno prema gledaocima naviklim na srećan kraj u romansama to što se druga sezona, a onda i naknadnom odlukom da se serija ugasi, priča uopšte završava u svetu u kome kao bračni par žive anđeo i naučnik/pali anđeo. Tim od strane producenta nametnutim krajem, serija se trajno smešta u žanr horrora. Publika je, ako je suditi prema reakcijama sa ulice, želela ipak romansu.

Tek s vremenom, glavna junakinja shvata da je upravo to – anđeo. Kada postane toga svesna, ona će krenuti da sklapa delove svojih sećanja iz različitih svetova i vremena u celovitu priču. Narator serije prema gledaocu neće pokazati nimalo milosti. Narativni planovi će se menjati, a svetovi ukrštati prilično dugo – praktično do pete ili šeste epizode prve sezone – bez ikakvog upozorenja ili objašnjenja. Kao da nije dovoljno postojanje paralelnih svetova, u jednom trenutku pred gledaocem će se otvoriti i prostor onostranog, mimo svih svetova i vremena. I to, naravno, bez upozorenja ili objašnjenja.

 

 

Ovo nemilosrdno poigravanje s gledaočevom pažnjom i navikama praćenja priče ima svoj pandan i unutar samog narativa. Na isti način na koji se pripovedač serije odnosi prema publici, glavna junakinja tretira svoje – u izvesnom smislu zaista – sledbenike. Sve što gledalac saznaje, u isto vreme saznaju i slušaoci priče originalnog anđela u univerzumima serije. Kao što gledalac mora da suspregne nevericu, na isti način i slušaoci anđela moraju sami sebe da primoraju da poveruju u ono što čuju i vide. Glavna junakinja, dakle, anđeo, u tome im istovremeno i pomaže i odmaže. S jedne strane, ona je izuzetno vešta pripovedačica; s druge strane, pripoveda o bezmalo nepojmljivim događajima, u koje je zaista teško poverovati. Što važi za anđela, važi i za seriju u celini u odnosu na publiku kojoj se obraća.

S obzirom na sve to, treba reći da se priča iz „The OA“ odvija u dve ravni. Prva se sastoji iz konkretnih događaja – romanse i horrora: ljubavni zaplet stalno presecaju izuzetno nasilni pokušaji da se razotkrije tajna prelaska iz jednog sveta u drugi. U drugoj ravni, gledamo kako se pričanjem priče i susprezanjem neverice formira zajednica. Kako u samoj seriji tako i oko nje: što duže ostajemo verni seriji i što smo joj privrženiji i sami postajemo nalik na junake serije jer sa drugim njenim gledaocima činimo specifičnu zajednicu gledalaca „The OA“.

 

2.

Kritičari nisu štedeli pohvale na račun serije. Bilo je i onih koji tvrde da je „The OA“ najbolja serija u 21. veku.[3] Sve i kada ne odu tako daleko, kritičari se uglavnom slažu da je „The OA“ izuzetno inovativna serija koja pomera granice i osvaja nove slobode vizuelne naracije.[4] Ali, ako se pažljivije pogleda struktura obe sezone (prva je puštena krajem 2016, a druga u prvoj polovini 2019), kao i svake epizode ponaosob, vidi se da pored inovativnosti treba naglasiti i izrazitu – recimo to tako – tradicionalnost ove TV priče.

U studiji „Televizijske serije“, Jean-Pierre Esquenazi s pravom je ponovo skrenuo pažnju na to da je gledanje TV serija po mnogo čemu ritualna radnja. I sama narativna struktura prvih serija bila je na neki način ritualna: „U serijama se poštuje pravilo ponavljanja. Svaka epizoda predstavlja i obećanje gledaocima da će se uvek slediti i u potpunosti poštovati ista narativna formula.“[5] Nije nikako stvar samo u tome, nastavlja Esquenazi, da pratimo razvoj priče iz epizode u epizodu. Naporedo sa tim, mi zapravo uvek gledamo istu narativnu strukturu, koja se u ovom konkretnom slučaju naziva „The OA“. Povrh toga, stvar nije ni samo u tome da saznamo šta će biti sa anđelom. Mi se zapravo iz epizode u epizodu sastajemo s anđelom i kroz isti narativni obred ona osvaja naše poverenje, to jest – mi joj to poverenje s dobrim razlogom poklanjamo. Tako serija tematizuje ritual i ujedno ga generiše unutar zajednice svojih gledalaca.

Tako pratimo priču o nastajanju zajednice i ujedno postajemo svesni kako i sami, zahvaljujući toj priči, postajemo zajednica. Sasvim u skladu sa strukturom priče, publika mirno može da se oseća kao da nastanjuje jedan od paralelnih svetova u univerzumu „The OA“. S tim u vezi, ključno mesto zauzima sam ples, kao konkretni obred i sredstvo prelaska. Odavno je Paul Connerton u svojoj važnoj, iako neuobičajeno kratkoj studiji „Kako društva pamte“ (1989)[6] pokazao kako su rituali kao strogo definisane telesne manifestacije u poređenju sa pričama znatno efikasniji načini posredovanja sadržaja koji jednu zajednicu drže na okupu. Priča može da se preispituje, može da se menja, ali telesni obred nema smisla preispitivati – on se ili vrši, i sa njegovim vršenjem usvaja se i prenosi uvek ista poruka, ili se odbija, čime se istupa iz zajednice, a da sama zajednica pri tom ostaje ista. Naravno, značenje obreda uvek se daje u priči koja ga prati, ali obred čuva priču od preispitivanja i promene.

Dobar deo prve sezone „The OA“ zapravo se tiče nastanka plesa.[7] Jednom kada se utvrdi konačni oblik i sled pokreta, ples se do kraja prve sezone i u drugoj sezoni ritualno ponavlja i tako povratno učvršćuje priču, bez obzira na niz paradoksalnih, ako ne baš i apsurdnih događaja u njoj. (Vrhunac je svakako razgovor između anđela i oktopoda u drugoj polovini druge sezone: ali, ako smo već stigli do te scene, to znači da nas je serija već obuzela i učvrstila u statusu člana zajednice njenih gledalaca.) Gledaoci koji izvode ples na ulici u znak protesta protiv odluke da se prekine njeno snimanje zapravo nastavljaju da žive seriju.

 

 

Struktura svake epizoda (pa tako i one sa vrlo pričljivim oktopodom) počinje provokacijom: može li gledalac u to što vidi da poveruje? Reč je o svojevrsnoj krizi poverenja. Zatim se ređaju razlozi zbog kojih bi trebalo suspregnuti nevericu. Na kraju se ponavlja trijumf privrženosti koji rezultira osećanjem pripadanja izabranoj zajednici. U prvoj sezoni serije, gledalac prolazi kroz ove faze tako što se identifikuje sa junacima serije koje je oko sebe okupila glavna junakinja. Zajedno sa njima, on prvo sumnja, pa potiskuje sumnju da bi bio nagrađen uvođenjem u tajnu i osećanjem da pripada grupi posvećenih. Apsolutno poverenje i spremnost članova zajednice u priči da učine sve jedni za druge, prenosi se i na zajednicu gledalaca.

 

3.

Posebno je zanimljivo to što anđeo u prvoj sezoni serije oko sebe okuplja srednjoškolce, a sa njima i njihovu nastavnicu. Svi izabrani da budu posvećeni kroz priču anđela svojevrsni su otpadnici u svojoj sredini (siledžija, transgender osoba, gej, zavisnik). Uključujući i nastavnicu: nesnađenu i ne baš poštovanu ni među kolegama ni među đacima. Onog trenutka kada počnu da dele tajnu zajedno sa anđelom, oni postaju oslonac jedni za druge. Poverenje prema anđelu vodi i ka utvrđivanju njihovog međusobnog poverenja. Vrhunac sledi, kako i dolikuje, na kraju prve sezone, u epskoj sceni u studentskoj kantini kada svi izabrani demonstriraju da su spremni da se žrtvuju i jedni za druge i za zajednicu koja ih je odbacila. Zajedno sa njima, naravno, i nastavnica, koja po cenu života hrli da spasi đake dok njene kolege beže od opasnosti kako bi sebično sačuvali sopstvenu glavu.

Novostečeno osećanje da pripadaju i da imaju oko sebe osobe sa kojima mogu da dele svoja svakodnevna iskustva postaje jednako važno kao i priča koju im priča anđeo. Sasvim je jasno da nevericu ne suspreže isključivo pripovedačko umeće anđela; sama potreba da se postane i ostane član novoformirane zajednice jača želju da se veruje. Sve što važi za junake u priči, jednako važi i za gledaoce serije.

Tako „The OA“ možemo posmatrati kao svojevrsni narativni ogled o značaju priče i obreda za formiranje grupe, veće ili manje, svejedno. Da je ta studija dobro zasnovana i da naglasak ispravno stavlja na priču i obred kao noseće elemente zajednice, potvrđuje upravo reakcija publike. Ovo insistiranje na samoj zajednici i stavljanje priče i obreda u njenu službu sasvim je u skladu sa sveprožimajućim svetonazorom serije.

U prvoj sezoni, da ponovimo, kao glavne junake okupljene oko anđela imamo srednjoškolce i njihovu nastavnicu. U drugoj sezoni, glavni junak je, pored anđela i naučnika, te junaka iz prve sezone, privatni detektiv – oličenje racionalnog uma. Tako u obe sezone pratimo nešto što bi se moglo opisati kao preobražaj prosvetiteljskog obrasca razboritosti – bilo da ga otelovljuju škola ili detektiv.

Na prosvetiteljsko insistiranje na razboritosti, narativ serije odgovara romantičarskom koncepcijom susprezanja neverice. Reč je tu o kolridžovskoj ideji da se i natprirodno može humanizovati ako se ispuni interesima važnim za ljude i učini da barem tako nalikuje na istinu, to jest da ono što se prikazuje odgovara našim ljudskim potrebama.

Naravno, među prvim takvim potrebama jeste i ona da se pripada zajednici koja zauzvrat svakom svom članu garantuje saosećanje i podršku, ako ne baš i apsolutno poverenje. Ideja je proistekla iz kritike moderne: zajednice se ne mogu stabilno zasnovati samo na racionalnim i sebičnim interesima svojih pripadnika. Potrebno je nešto više od toga, što se ne može racionalno objasniti, da bi zajednica pružila ono što je potrebno svakom njenom članu.

 

4.

Ovu napetost između moderne i kritike moderne u seriji otelovljuje sukob između anđela i naučnika. Autori serije sasvim su na strani anđela, što odgovara i krovnom žanru čitave serije – fantaziji na granici sa naučnom fantastikom. Ali, ne moramo se sad upuštati u procenu da li sama priča potvrđuje ili osporava njihovo narativno polazište. Umesto da insistiramo na njihovoj čvrstoj usidrenosti u kritici moderne, korisnije bi bilo da pažnju skrenemo na ono što su nedvosmisleno ispravno demonstrirali.

 

Slika 2
The OA / Netflix

 

I u samoj seriji, kao i u odnosu prema publici Brit Marling i Zala Batmanglija pokazali su koliko je važno svakome od nas da oseti da negde pripada. Zarad tog pripadanja, spremni smo da poverujemo i u neverovatne stvari, upravo onako neverovatne kako nam to pokazuje „The OA“. Svoju nevericu, pak, ne susprežemo tako što odajemo priznanje narativnom umeću pripovedača, a Marling i Batmanglij to priznanje nesumnjivo zaslužuju. Naprotiv, spremni smo da se odreknemo svojih racionalnih kapaciteta za prosuđivanje već i zbog samog ispunjenja želje da pripadamo.

Ovo bi morala biti važna poruka već za srednjoškolce, ako ne i za osnovce. Suspenzija neverice, ili, preciznije, suspenzija naših potencijala da razborito mislimo nije uvek odraz naše – recimo to tako, kolokvijalno – gluposti. Nije uvek ni posledica nečije veštine da nas uveri u nemoguće. Ponekad je motiv i krajnje ljudski i opravdan: svako od nas je spreman da nešto žrtvuje da bi (p)ostao član izabrane zajednice ili, što je praktično isto, zajednice izabranih. Odgovor na to nije gušenje želje za pripadanjem zarad očuvanja racionalnih kapaciteta. Naprotiv, pravi odgovor je upravo pregovaranje o tome šta je i kako treba da izgleda zajednica kojoj pripadamo.

Serija „The OA“ ne pravi ovaj drugi korak. Ali, upečatljivo pokazuje mehanizme susprezanja neverice pričom i obredom, a ne racionalnim argumentima. I to radi na spektakularan način.

 

[1] Posle odgledane prve sezone, kritičar „The Guardiana“ svoj prikaz je zaključio ovako: „To nipošto nije serija laka za gledanje. Ali, oni koji joj se prepuste, zavoleće je. Ona je čudna i predivna, i ako joj date šansu, uvući će vam se pod kožu.“ Stuart Heritage, „The OA: this sci-fy mystery dazzles if you push past its mumblecore moments“, The Guardian, 22.12.2016.

[2] „Fringe“ (2008-2013), autori J.J. Abrams i Alex Kurtzman, gl. ul. Anna Torv, Joshua Jackson.

[3] To je, recimo, sud komičara Roda Delaneyja. Vidi „21-century box: TV writers on their best shows since 2000“, The Guardian, 16.09.2019.

[4] „Jedna od najzanimljivijih i najprovokativnijih serija na telviziji“ – tim rečima je Scott  Bryan u avgustu 2019. u „The Guardian“ ispratio odluku Netflixa da ugasi „The OA“.

[5] Žan-Pjer Eskenazi, „Televizijske serije“, prevela Iva Brdar (Beograd: Clio, 2013), str. 21.

[6] U prevodu Slavice Miletić, knjiga je objavljena 2002. godine u Beogradu.

[7] Koreograf pokreta je Rayan Heffington, inače poznat po radu na video spotovima pevačice Sia. Po svemu sudeći, Heffingtonu je bilo potpuno jasno kakvu ulogu moraju odigrati pokreti koje je osmislio za seriju. Vidi „The OA’s Coreographer on the Meaning of the ’Movements’“, Vulture, 21.12.2016.

Najnovije

Digitalizacija obrazovanja u Republici Srpskoj

Projekat Dositej i treća sreća s 27 miliona KM

Enes Kurtović

Izgubljeno u printanju

Sveti Sava na zidu, Dositej u ormaru

Enes Kurtović

U utorak rezultati PISA istraživanja

Vjerodostojni i međunarodno mjerljivi pokazatelji rezultata obrazovanja

Školegijum redakcija

Praznovjerja iz ugla naučnih spoznaja

Lastavica nisko leti pred kišu jer padne pritisak, pa i mušice lete niže

Amna Dervišagić

Promovisan Alternativni kurikulum za historiju/istoriju/povijest u Bosni i Hercegovini

Nije bilo lako definisati vrijednosti modernog vremena

Saša Buljević