Nova čitanja

Strah od (utopije) zombija/živih mrtvaca

Dejan Ilić

13.03.2020

Foto: The Walking Dead / Image Comics

Bauk kruži Evropom (i čitavim svetom, kad smo već kod toga) – bauk korone. Sve sile stare Evrope (i sveta, naravno) sjedinile su se u svêtu hajku protiv tog bauka, to jest virusa Kovid 19. Ovde možemo stati. Stariji čitalac, recimo nastavnik, odmah je prepoznao referencu na Manifest komunističke partije, revolucionarno štivo iz druge polovine 19. veka, autora Karla Marxa i Friedricha Engelsa.[1] U fokusu mlađeg čitaoca, recimo srednjoškolca, ostaće pak aktuelni virus i globalna panika u koju je potonula planeta. Drugim rečima, srednjoškolac bi uvodne rečenice mogao čitati kao opis zbivanja u svetu danas, i ne bi pogrešio, iako bi to čitanje bilo lišeno njihovog pamfletskog predloška. Pođimo od epidemije, a stići ćemo i do manifesta.

Većina ovdašnjih škola preventivno je zaključala vrata, ne bi li se sprečilo širenje zaraze. Pitanje je šta će deca raditi kod kuće. Za očekivati je da će igrati kompjuterske igre, gledati televiziju i, malo verovatno, čitati knjige ili stripove. U traženju zabave, sva je prilika da će naići i na poneko delo – film, seriju ili igru – sa živim mrtvacima iliti zombijima. To će se dogoditi naprosto zato što zombiji u ovom trenutku čine krupan segment popularne kulture. Industrija zabave od 2001. naovamo obnovila je priče o živim mrtvacima i uveliko ih eksploatiše na tržištu. Ako je tako, kada se učenici jednom vrate u školu, šta bi nastavnik mogao da im ispriča o zombijima?

Najpogrešnije bi bilo da se učenicima kaže da su izgubili vreme gledajući/igrajući/čitajući gluposti. Ovde se daje jedan drugačiji odgovor. Priče o zombijima važne su jer se dotiču krupnih pitanja. Među njima, najkrupnije je verovatno: šta to čini zajednicu ljudi vrednom odbrane i spasavanja? S tim u vezi je i drugo važno pitanje: šta tu zajednicu može tako fatalno da ugrozi?

Tumačenje priča o zombijima nasloniće se na dva prethodno objavljena teksta.[2] U njima su dati razlozi zbog kojih bi valjalo dela iz popularne kulture uvrstiti u srednjoškolske kurikulume veronauke. Ovde se objašnjava zašto to važi i za popularne priče o živim mrtvacima. Sasvim kratko, za početak – u tim pričama imamo apokalipsu bez boga. U prošlom tekstu[3] smo govorili o otkrovenju i kraju sveta. Sada se pitamo kako autori dela iz popularne kulture zamišljaju taj kraj bez božanske intervencije i šta bi to sve zapravo moglo da znači.

Sticajem okolnosti, priče o zombijima, kao priče o velikim, globalnim epidemijama, ovih nedelja dobile su novu aktuelnost. Oko nas se stvara atmosfera zajednice pod opsadom i egzistencijalnom pretnjom, baš kao u pričama o zombijima. Šta nam reakcije fikcionalne ugrožene zajednice na jednu takvu izmaštanu epidemiju govore o samoj toj zajednici, ali i o zajednicama čiji smo članovi – drugo je žarište značenja priča o živim mrtvacima. U središtu teksta biće analiza stripa Živi mrtvaci Roberta Kirkmana. Prethodiće joj istorijat priča o zombijima, kao poseban podžanr horror priča. Pored Živih mrtvaca, pažnju ćemo skrenuti i na neka ovdašnja dela o zombijima, kao što je, recimo, film Poslednji Srbin u Hrvatskoj.

 

1.

U proleće 2019, u svesci 192 Živih mrtvaca (The Walking Dead), svet je definitivno ostao bez Ricka Grimesa. Rick je u sto devedeset jednoj svesci ove strip epopeje uspeo da preživi pod nasrtajima zombija. Na kraju, očekivano, ubio ga je čovek, a ne zombi. Prva sveska Živih mrtvaca pojavila se još 2003. godine. Od 2010. emituje se istoimena TV-serija po predlošku stripa. Svoju desetu sezonu serija je započela u oktobru 2019. godine. Rick iz stripa i Rick iz serije imaju različite sudbine. Za Ricka iz serije još postoji nada da je živ. Rick iz stripa definitivno je mrtav (dva puta ubijen: jednom kao čovek, drugi put kao zombi). Kako će se zajednica ljudi u imaginarnom svetu stripa održati bez jednog od svojih očeva osnivača i prvog čuvara, videćemo možda u novim sveskama verovatnih novih grananja iz stabla osnovne priče.

Scenarista stripa Robert Kirkman rekao je da je njegov glavni junak morao da strada pošto je konačno pobedio.[4] Paradoks Kirkman objašnjava ovako: Rick je posle niza pokušaja i grešaka uspeo da zajedno sa drugima uspostavi zajednicu u kojoj su ljudi konačno mogli da se opuste jer su bili sigurni. Opustivši se, Rick je postao laka meta za svog ubicu. Tako je životom platio vlastiti uspeh.

Pravila herojske strip poetike, to jest epskog žanra uopšte, nalažu drugačiji kraj za heroje. Kako su junački živeli, oni tako treba i da poginu, po mogućstvu od ruke sebi ravnih antagonista, negativnih, ali jednako odlučnih i veštih junaka. Ricka će, pak, ubiti razmaženi, privilegovani slabić. To je jedan od rezultata ponovnog podizanja civilizacije. Od sudbine glavnog junaka, u objašnjenju autora stripa zanimljiviji nam je taj pogled na civilizaciju. Objašnjavajući Rickov kraj, Kirkman je zapravo protumačio sopstveni serijal: to je priča o uništenoj civilizaciji koja se ponovo podiže iz pepela. Rick je običan čovek u vanrednim okolnostima uništenja sveta. Oslanjajući se na zdravu pamet i elementarne moralne norme, on obnavlja svet i postaje epski junak.

Svet pao u varvarstvo u Kirkmanovom stripu otelovljuju zombiji – bića ni živa ni mrtva, sa jednim jedinim porivom: da napadaju, ubijaju i proždiru ljude. Naspram zombija stoje ugroženi ljudi, kao što je spram varvarstva zombija postavljen bivši i potencijalni budući civilizovani svet. Iako pripoveda o izgradnji/obnovi sveta, svoj serijal Kirkman nije nazvao, recimo, Novi početak, nego baš – Živi mrtvaci, premda oni nikako nisu u središtu njegove priče. Kao puki narativni instrument, živi mrtvaci čine samo okvir za događaje. O njima se ništa ne zna. Koliko vidimo – bez karaktera su. To je kolektivni akter bez svojstava, izuzev jednog – poriva da se ubijaju ljudi. Ali, naslov serijala stavlja naglasak upravo na njih. Dakle, ko su oni?

 

2.

Naslovivši priču The Walking Dead, Kirkman ju je trenutno svrstao u dobro utvrđeni istoimeni podžanr horrora – priče o zombijima/živim mrtvacima. Ne treba ni najmanje sumnjati u to da je publika odmah razumela referencu iz naslova. A Kirkman opet ni jednog trenutka neće izneveriti očekivanja zasnovana na tom prepoznavanju. Međutim, stvari sa zombijima nisu tako jednostavne kako se može zaključiti na osnovu ovog lakog sporazumevanja između autora i publike.

Istina je da se od sredine 20. veka – preciznije od romana Richarda Mathesona Ja sam legenda iz 1954,[5] na koji se u velikoj meri oslonio reditelj George A. Romero kada je 1968. napravio film Noć živih mrtvaca[6] i njime utvrdio novi podžanr – nije mnogo toga promenilo do početka 21. veka, te da Kirkman, kao i mnogi pre i posle njega, gradi svoju priču na tim osnovama: nepoznata bolest širi se velikom brzinom; ljudi od nje oboljevaju i umiru; ali ne sasvim, nego tek toliko da bi nastavili da hodaju kao živi mrtvaci. Bolest koja uništava ljude, to jest sve ono što ih čini ljudima, razara civilizaciju i u materijalnom smislu. Krajolik je opustošen, a živih mrtvaca, koliko god da ih se eliminiše, sve je više.

 

 

Slika 1
Night of the Living Dead / George A. Romero / Image Ten

 

Malobrojni preživeli pod stalnom su pretnjom da budu napadnuti, pojedeni ili pretvoreni u zombije, bez ikakve nade da će ih spasiti ljudi udruženi u organizovane grupe – institucija ni sigurnih skloništa naprosto više nema. Priče o živim mrtvacima jesu priče o preživljavanju u izrazito neprijateljskom okruženju. Preživeli su nalik na Defoovog Robinsona Crusoea, samo što je njihov svet/ostrvo daleko opasniji po život od Crusoeovog. Od dela do dela, razlikovaće se uzroci epidemije – od promašenih eksperimenata s biološkim oružjem, preko invazije vanzemaljaca, do terorističkih napada s pogubnim i neplaniranim razornim posledicama – kao što će se razlikovati i sami zombiji. Kod Mathesona, ili recimo Stephena Kinga u njegovom romanu Mobilni telefon,[7] živi mrtvaci poseduju neku vrstu individualne ili kolektivne svesti, te sposobnost da evoluiraju u meri da, u htenju da formiraju sopstvenu zajednicu, na kraju zaliče na ljude.

Kirkman se, međutim, drži temeljnih postavki podžanra i svoje zombije ostavlja istima tokom čitave priče – oni ne evoluiraju, ne pokazuju nikakve znake vlastite volje, izuzev što su neprekidno vođeni porivom da uništavaju ljude. Tako Kirkman spaja – nazovimo to tako – predistoriju podžanra sa njegovim savremenijim formama. Kirkmanovi zombiji, kao Mathesonovi ili kasnije Kingovi, jesu podlegli transformativnom virusu. Ali, iako ih to čini sličnima drugim novijim zombijima, Kirkmanovi će po svemu drugom ostati nalik na svoje folklorne pretke – zombije iz haićanske voodoo religije.

 

3.

O korenima podžanra podrobno je pisao Kyle William Bishop u studiji o usponu, padu i obnovi priča o živim mrtvacima u popularnoj kulturi.[8] Bishop s dobrim razlogom naglašava prelom iz sredine 20. veka u sklapanju priča o zombijima. Pre te promene, zombiji nisu bili nikakve žrtve fatalne zaraze. Naprotiv, umesto virusa, napale su ih i savladale zle čini voodoo vračeva. Sama religija voodooa jeste mešavina hrišćanske dogme i prvobitnih verovanja crnih žitelja Haitija, na silu dovedenih sa afričkog kontinenta da budu roblje na ostrvu. U tom sinkretizmu ogledalo se i razumevanje samoga ropstva.

Afrička struja voodooa sastoji se u verovanju da je vradžbinama moguće oživeti mrtvo telo i iskoristiti ga za svrhe onoga koji ga je podigao iz mrtvih. Na to se nadovezalo hrišćansko verovanje u život posle smrti. Ali, dok se u hrišćanstvu podrazumeva da telo uskrsava zajedno sa dušom, voodoo magija uskrsava telo, ali mu oduzima dušu, tako da ono poslušno sledi volju vrača. Voodoo se tako može razumeti kao verovanje u život posle smrti, ali bez duše i boga koji nagrađuje ili kažnjava.

Bishop se poziva na etnološke zapise sa Haitija i tumači verovanje u zombije kao izraz straha od ropstva. Poput zombija, robovi su lišeni svake ljudskosti, primorani da rade po volji i za interese gospodara. Sa stanovišta priznavanja ljudskosti, iz ugla gospodara, praktično nema razlike između roba i zombija. Zombi nema nikakve potrebe, ne oseća ništa, ne želi ništa i radi sve što mu se kaže. Na sličan način gospodari su tretirali robove.

Ako se zna da je Haiti prva država koja je ukinula ropstvo na američkom kontinentu i prva slobodna država crnih ljudi, koja je nezavisnost stekla posle krvavih borbi početkom 19. veka, možemo se pitati zašto se uopšte razvilo i zadržalo verovanje u zombije sve do početka 20. veka, sto i više godina pošto je izvojevana sloboda. Bishop spekuliše da je verovanje u zombije postalo neka vrsta podsećanja i pretnje šta znači biti rob, to jest potpasti pod apsolutnu vlast gospodara.

To, međutim, ne objašnjava zašto su priče o zombijima bile podjednako zanimljive i strašne za belu publiku u Sjedinjenim Državama u prvoj polovini 20. veka. Ako su se crni žitelji Haitija sa svežim sećanjem na tlačenja ropstva s razlogom plašili novog porobljavanja, od čega je strepela bela publika u Americi? Bishop pretpostavlja da je tu reč o nečistoj savesti i strahu da bi robovi mogli da se osvete za nepravdu koju su im naneli beli ljudi.

Neki drugi autori, poput Terrencea R. Wandtkea, nazivaju priče o robovima ustalim iz groba u osvetničkom pohodu protiv belih ljudi: južnjački horror.[9] Kao južnjački horror mogu se čitati, recimo, neke epizode sa zombijima iz Stvorenja iz močvare Alana Moorea,[10] kao i pojedini elementi u pričama iz Hellboya Mikea Mignola.[11] Kod Moorea je reč o uskrslim crnim robovima koji se svete potomcima belih gospodara, to jest belim ljudima uopšte. Bishop će, pak, navesti primere holivudskih filmova snimljenih oko polovine 20. veka, gde se na udaru crnih vradžbina nalaze lepe bele žene.

Da bismo to bolje razumeli, pozvaćemo se na elaboriranu koncepciju kolonijalne žudnje Roberta J. C. Younga.[12] Young će, naime, objasniti da se crna tela istovremeno vide kao predmet prezira i požude. Kao vredna prezira, ona se mogu izrabljivati do iznemoglosti, bez ikakve griže savesti. Ali ona su i privlačna u svojoj fizičkoj potentnosti. Ovo istovremeno privlačenje i odbijanje manifestuje se kao strah od mešanja, to jest od stupanja u seksualni odnos koji vodi do stvaranja mešovitog/hibridnog potomstva.

Publika filmova koje analizira Bishop trebalo bi da bude užasnuta mogućnošću da belu ženu zavede i obljubi njen crni partner. Pomisao na to je tako strašna da se ni u izmaštanoj situaciji ne sme dozvoliti da devojka u taj odnos uđe pri punoj/čistoj svesti, makar i pod prisilom. Samo kada joj se vradžbinama oduzme svaka volja, ona može postati žrtva nedopustivog zločina seksualnog ukrštanja. Ali, pored nezamislivog seksualnog odnosa, tu je zapravo reč i o doslovnom i totalnom porobljavanju belog tela, njegovom apsolutnom potčinjavanju volji crne osobe, dakle upravo o onome što su beli ljudi decenijama radili crnim ljudima. Strah kod bele publike širio se od same pomisli da bi mogli postati isto što i crni ljudi – robovi, to jest zombiji.

U vezi s tim, Bishop naglašava još jednu bitnu karakteristiku prvobitnih priča, folklornih, kao i holivudskih, o zombijima. Zombiji nisu bili izvor straha. Strah je ulivao vrač koji od osobe može napraviti živog mrtvaca. Što se, pak, samih zombija tiče, oni su izazivali sažaljenje: publika je saosećala sa njihovom patnjom, zamišljajući sebe na mestu osobe lišene vlastite volje, ostavljene na milost i nemilost onima koji su joj oteli dušu.

 

4.

Stvari su se stubokom okrenule u drugoj polovini 20. veka. Romerovi zombiji mnogo više liče na Mathesonove vampire. Zapravo, pitanje je da li bi žive mrtvace iz Mathesonovog romana uopšte trebalo videti kao vampire, iako ih sam narator tako naziva. Vampiri među monstrumima predstavljaju svojevrsnu elitu/aristokratiju. Ne samo što su dugovečni, oni su najčešće i vrhunski obrazovani, izvanredno bogati i što se (umetničkog) ukusa tiče – izrazito sofisticirani. Dobru parodiju na tako predstavljene vampire naći ćemo u Propovedniku Gartha Ennisa.[13]

Za razliku od njih, Mathesonovi vampiri sasvim su nalik na zombije – neartikulisani, lišeni svesti, odrpani i unakaženi. Dakle, iako Matheson ne referira na haićanski voodoo, njegovi vampiri su izgledom i ponašanjem ponajviše nalik na zombije iz voodoo verovanja. Ali Matheson pravi i ključni zaokret u podžanru: živi mrtvaci više ne izazivaju saosećanje i sažaljenje, oni sada ulivaju strah. Matheson to postiže sasvim jednostavno. Nema više vrača koji baca čini i seje strah. Reč je o sili izvan kontrole ljudskih bića, epidemiji kojoj podležu i šire je živi mrtvaci. Šta god da je uzrok epidemije, on, uprkos naporima glavnog junaka, ostaje nepoznat. Opasnost stiže od živih mrtvaca koji epidemiju šire.

Mathesonov roman nije zanimljiv samo zbog preoblikovanja ključnog elementa podžanra. Pored toga što se čita kao horror priča, taj roman je i naučnofantastični u jednom posebnom smislu. On pripoveda o racionalnom umu, suočenom sa neobjašnjivom promenom: demonstrira se manjak kapaciteta nauke da izađe na kraj s nepoznatim. Na ovaj spram prosvetiteljske vere u nauku skeptični aspekt romana nadovezuje se i moralistički: glavni junak teško odoleva seksualnim provokacijama ženskih zombija, svestan da bi telesni odnos s njima bio poguban po njegov opstanak kao ljudskog bića. Na kraju romana će ipak pokleknuti, što će biti poraz koji će ga koštati života.

U tom smislu, Mathesonova priča odslikava strah konzervativnog uma od promene, to jest od nemogućnosti da se promena do kraja predvidi i stavi pod kontrolu. Strah od seksualnog odnosa s osobama druge vrste (pod vrstom se ovde može podrazumevati sve: od rase, etničke grupe, do staleža) samo je jedna varijanta tog opšteg straha. Iako izgleda da je Matheson napravio veliki odmak od prvobitnog obrasca podžanra, jasno je da glavni strahovi, svojstveni ranijim pričama o zombijima, i u romanu Ja sam legenda ostaju isti. Strah od seksualnog odnosa između partnera crne i bele puti ovde je samo prenesen na strah od telesne prisnosti i utaživanja požude s nepoznatim drugim. Poznato se u svetu Mathesonovog romana doslovno svodi na prostor kuće/doma. Strašno i nepoznato je sve što okružuje kuću. Kuća je sigurna tvrđava, sasvim u skladu s konzervativnom kartografijom. Svet je nepoznato i opasno mesto.

Na Mathesona će se svojim prvim filmom o zombijima čvrsto nadovezati Romero i konačno ustoličiti podžanr o zombijima kao važan segment popularne kulture. Kao Matheson, Romero će i dodatno transformisati podžanr, iako neće sasvim raskrstiti s njegovim korenima. Antikatarzično ubistvo glavnog crnog junaka na kraju filma svojevrsni je ironični komentar na strahove belih ljudi od osvete potomaka crnih robova. To, međutim, nije jedino ironijsko izvrtanje u Romerovom filmu. U strahu od zombija, vođeni slepom voljom da prežive, junaci u filmu više će stradati jedni od drugih nego što će postati žrtve zombija. Tako Romero pravi poentu na kojoj će nadalje počivati podžanr: zombiji su samo okidač da ljudi pokažu svoja neljudska lica. Na tome svoju priču gradi i Kirkman.

Mathesonove i Romerove, kao i Kirkmanove uostalom, zombije sa njihovim žanrovskim precima povezuje deformisani izgled i gubitak duše. Ali, s vremenom strah od zombija prevazišao je svoje utemeljenje u rasnoj diskriminaciji i strahu od njenih posledica, to jest sa njom povezane osvete. Zombiji sada otelovljuju jedan opštiji strah – strah od gubitka slobode uopšte, a ne samo unutar hijerarhije gospodar/rob, utemeljene na rasnoj diskriminaciji. Iako su zombiji nastali ukrštanjem dve verske tradicije objedinjene u haićanskom voodoou, u novoj preradi kao dominantni se ispostavio hrišćanski podtekst: sada imamo priču o kraju sveta ili apokalipsi bez boga. Mrtvi su ustali, ali je spasenje izostalo. Nema konačnog suda: ljudi su prepušteni sami sebi da prežive i sačuvaju svoje (slobodne) duše.

 

5.

Robert Kirkman, kao scenarista, te Tony Moore (prvih šest svezaka) i Charlie Adlard, kao crtači, postavili su svoje Žive mrtvace (doslovni prevod The Walking Dead bio bi – mrtvi koji hodaju, pa se Živi mrtvaci[14] čini ipak kao bolji prevod od alternativnog Okružen mrtvima,[15] iako potonji preciznije asocira na situaciju glavnih aktera u priči) u skladu sa aktuelnim pravilima podžanra. Odnekud se dogodilo da su svi ljudi na planeti (iako se priča odvija mahom na američkom jugu) zaraženi virusom koji podiže iz mrtvih. Živi mrtvaci su telesno osakaćeni odrpanci koji tumaraju uokolo bez ikakvih želja i potreba, izuzev poriva da napadaju i proždiru još žive ljude.

Kako ne bi morali da prikažu šta se tačno dogodilo, kao što to radi recimo Matheson u Ja sam legenda, autori stripa iskoristili su narativni trik reditelja Dannyja Boyla i scenariste Alexa Garlanda iz filma 28 dana kasnije (28 Days Later). Boylov i Garlandov glavni junak budi se iz kome u bolnici i zatiče se u potpuno promenjenom svetu metropole: ulice Londona su puste; njima se još samo kreću (neočekivano hitri) zombiji u potrazi za novim žrtvama. Boyl i Garland će epidemiju zombija povezati pri kraju priče sa neuspelim vojnim eksperimentima i tako potvrditi osnovnu žanrovsku pretpostavku da su zaista opasni ipak samo ljudi.

Kirkman će na sličan način iz kome probuditi svog Ricka Grimesa u bolnici. Po buđenju, Rick se takođe zatiče u okruženju koje vrvi od zombija opasnih po život. Na svaki način zombiji prete svetu i ljudima. Oni ljude ubijaju i tako ih pretvaraju u zombije, a svojim fizičkim izgledom – po modelu horrora tela – praktično otelovljuju stravu raspadnute i nefunkcionalne zajednice. Rickov glavni (konzervativni) zadatak, sve do 192. sveske, biće da se odupre nasrtajima zombija, spasi svoju porodicu i obnovi zajednicu.

Čitalac će brzo shvatiti da je uloga zombija u priči isključivo instrumentalna – oni čiste pozornicu na kojoj akteri demonstriraju granice svoje ljudskosti i kapacitete da moralno rasuđuju u ekstremnim situacijama golog opstanka. Ubedljiva je metafora i verovatni komentar na položaj i politiku Sjedinjenih Država posle terorističkih napada 11. septembra 2001. to što jedino sigurno mesto usred neprijateljskog okruženja, nekolicina preživelih, kao zametak nove zajednice, pronalazi u napuštenom zatvorskom kompleksu. Poruka je nedvosmislena – zajednica koja okruženje vidi isključivo kao neprijateljsko prestaje da bude slobodna i postaje zatvor. Očekivano je takođe, jednom kada čitalac shvati kako priča funkcioniše, da najgnusniji zločin unutar zatvora ne izvrši neki zombi preostao unutar ograde ili intruder spolja, nego upravo čovek.

Niz pokušaja i neuspeha da se iznova osnuje pristojna zajednica navešće glavnog junaka da izgovori rečenicu koja bi mogla biti moto dobrog dela serijala – Mi smo živi mrtvaci! Na toj rečenici Terrence R. Wandtke će postaviti svoje tumačenje Kirkmanovog dela kao priče o zlu u samim ljudima, a ne o zlu koje ih okružuje i kome se oni opiru.[16] Zombiji su samo eksterna projekcija neljudskih poriva unutar samih ljudi. Otuda, očekivano, priča sve više potiskuje pretnju od zombija u drugi plan, a fokusira se na odnose između samih junaka. S obzirom na ipak neobično dugo trajanje, jasno je da su autori svoju priču morali dodatno pokretati narativnim zamajcima svojstvenim, recimo, sapunskim operama. Ali, glavna nit ipak se nije izgubila – pokušaj da se izgradi pristojno društvo.

Wandtke svoj prikaz završava 2018. godine. To je jedini razlog zašto nije mogao da uzme u obzir još jedan poklič glavnog junaka sage o obnovi (ljudskog) sveta. Malo pre nego što će biti ubijen, Rick će održati govor članovima dveju zavađenih grupa i pozvati ih na mir i na uspostavljanje nečega što nalikuje na demokratski poredak. Svoj poziv on će pojačati novim sloganom – Jer mi nismo živi mrtvaci! Sloganom dakle koji poriče uvid s početka priče. To što su ljudi, dovoljan je razlog, veruje Rick, da članovi obe grupe prihvate njegov poziv ne samo na međusobno poštovanje već i da odustanu od pomisli da bi jedni mogli vladati nad drugima. Pošto su to prihvatili, deluje kao da je čitava priča dovedena do srećnog kraja te da su ljudi iznova uspostavili pristojno društvo.

Videli smo, međutim, da je svoj uspeh Rick platio životom. Kako bi se sve mogao tumačiti ovaj Kirkmanov narativni gest – kao sumnja u ljudske kapacitete za pristojan zajednički život; kao skretanje pažnje na visoku cenu koja se mora platiti da bi se uspostavila pristojna zajednica; kao osuda demokratskih poredaka koji slabe instinkt za samoodržanjem neophodan za opstanak ljudi[17] – ostaje otvoreno. Kirkman, naravno, nije ni prvi, a ni poslednji koji se u narativnoj formi pozabavio pitanjem kapaciteta za podizanje pristojnog društva. Iz ugla tradicije, njegovo narativno razrešenje političke dileme daleko je od toga da bude originalno, kako god da ga shvatimo. U svetu bez boga, što svakako jesu fiktivni svetovi nastanjeni zombijima, na snazi je – mogao bi se sažeti Kirkmanov podrobno razrađeni narativni uvod – jedino i isključivo pravo jačeg. Svi ostali moralni obziri umanjuju šanse za opstanak.

Jedan drugi autor, iz strašnog iskustva 2. svetskog rata, izveo je sličnu narativnu sliku. U Gospodaru muva William Golding prikazuje decu nasukanu na pustom ostrvu posle nuklearne katastrofe.[18] On u svom romanu daje čovečanstvu novu šansu da se podigne iz pepela. Deca su neopterećena traumatičnim iskustvom, a ostrvo je napušteno, dakle idealno da se na njemu osnuje nova zajednica. Golding će jasno postaviti i alternative – demokratska zajednica spram hijerarhizovane, kruto i na sili uspostavljene grupe. Ne samo što će deca vremenom, u potrazi za sigurnošću, većinom izabrati hijerarhiju zasnovanu na tlačenju, nego će na kraju uništiti i čitavo ostrvo, posvađana i nesposobna da se u strahu samoorganizuju. William Golding vidi strah od uništenja kao dominantnu osnovu za ponašanje pojedinca i grupe, a ljubav prema drugom samo kao mogući izvod iz hrišćanskog verovanja u biće više od čoveka. Bez vere nije moguća pristojna zajednica, zaključuje Golding. Ali, njegov roman dozvoljava da se i taj zaključak dodatno razvije – bez straha od nekog moćnijeg bića, ljudi će se međusobno uništiti plašeći se jedni drugih.

Kirkmanovi Živi mrtvaci varijacija su na istu temu. Umesto straha od boga kod Kirkmana stoji strah od zombija. Čim zombiji prestanu da budu glavna pretnja, ljudi se okreću jedni protiv drugih. U stripu ima više scena u kojima akteri privremeno prekidaju međusobne sukobe da bi se sukobili sa zombijima, kako bi, pošto su se netom odbranili, nastavili da se biju kao da se ništa u međuvremenu nije dogodilo. U jednoj sceni će i sam sukob sa zombijima glavnom junaku poslužiti kao paravan da likvidira u tom trenutku svog glavnog oponenta. Malo potom, on će to ubistvo objasniti pozivanjem na zajednički interes grupe.

 

 

6.

Iz uglavnom razumljivih razloga, tumači priča o zombijima mahom se fokusiraju na preživele ljude i njihovu borbu za opstanak. Čak i kada kao kod Mathesona ili Kinga imamo naznake da se živi mrtvaci organizuju u zajednice, u žiži tumačenja ostaju ljudi i njihovi pokušaji novog samoorganizovanja. Ali, u slučaju Kirkmanovih Živih mrtvaca možda bi bilo zanimljivo fokusirati se i na zombije. Taj suženi pogled može nam otvoriti jednu drugačiju perspektivu na čitavu priču.

Tumačenje koje polazi od zombija moglo bi ići u dva pravca. Jedan je očekivani, i naslanja se na uobičajena shvatanja ovog podžanra posebno, ali i žanra horrora uopšte. Zombiji su apsolutni drugi. Samo fizički, a i to jedva, oni podsećaju na ljudska bića. I u tom fizičkom smislu zombiji su do krajnosti izobličeni, osakaćeni, dehumanizovani. U svakom drugom smislu, kao ljudska bića oni ustvari ni ne postoje. Nemaju svoju volju, nemaju sećanje, nisu u stanju da uspostavljaju odnose ni među sobom ni sa ljudima, izuzev da ljude ubijaju i proždiru. Oni su, dakle, apsolutni neprijatelj, prema kome ne treba imati nikakvog saosećanja niti razumevanja. Lišeni motiva, vođeni samo porivom da ubijaju, oni su idealna meta da budu istrebljeni bez griže savesti. U tom smislu, zombije možemo videti kao model za uspelu propagandu protiv neprijatelja.

U svim pričama o zombijima ostaje ipak neobjašnjeno otkuda oni naviru, iako ih ljudi masovno satiru bez milosti. Koliko god zombija da se ubije, oni će ipak biti brojno izrazito nadmoćni u odnosu na ljude. I to se može videti kao neka vrsta anestetika za uznemirenu savest – možete da ih ubijate do mile volje, i dalje će ih biti mnogo, znatno više nego što je nas.

Drugi pravac tumačenja mogao bi da odbaci binarnu opoziciju između ljudi i zombija i fokusira se samo na žive mrtvace. Pored toga što su osakaćeni, oni izgledaju onako kako obično zamišljamo siromahe. Tako strah od zombija može da se razume kao strah od pretnje siromaštvom. Biti siromašan tako se izjednačava sa ne biti – čovek. Bishop neće oklevati da iz građe koju analizira izvede zaključak da su prve predstave o zombijima izgledale slično slikama proletera – najpotlačenijih radnika iz imaginarijuma 19. veka.

S tim u vezi, zanimljiv je za analizu imaginarijum ilustratora i karikaturiste Guardiana Martina Rowsona. Rowson je 2018. adaptirao i ilustrovao Komunistički manifest.[19] Na slikama njegove publikacije, pogotovo iz prvog dela, svet kapitalističke proizvodnje po svemu je nalik na pakao. Sami radnici u tom paklu opet ponajviše liče na zombije iliti žive mrtvace. To su obezljuđene, bezlične kreature koje služe isključivo kao sirovina za stvaranje profita. Tome nasuprot, pri kraju knjige stoji slika zamišljenog komunističkog raja: povorka radnika sa crvenim barjacima izlazi iz fabričke hale u postapokaliptički pastoralni ambijent da uživa u slobodi. Zanimljivo je da su svi do jednog radnika, i žene i muškarci, goli. Ali, to je samo san. Rowson knjigu završava crtežom tvrđave opasane bodljikavom žicom: strah, a ne ekonomska prinuda, jeste nova osnova za tlačenje.

Može se napraviti i korak dalje u istom smeru. Među zombijima, kao i među sankilotima (gologuzanima) na Rowsonovoj utopijskoj slici, nema hijerarhije. Oni su među sobom svi jednaki. Zombiji ne žude ni za čim. Čak ni to što napadaju ljude nije izazvano potrebom da se nahrane i opstanu. Po svemu što vidimo, oni opstaju bez ičega. Naprosto su tu. Drugim rečima, njihov opstanak, za razliku od opstanka ljudi, nikoga i ništa ne ugrožava – ni biljke, ni životinje, ni zemljine resurse. A i kada napadaju ljude, ne napadaju ih da ih zatru, nego da ih učine sličnima sebi. Što se ljudima to čini kao apsolutni kraj, samo je stvar promene perspektive i volje autora da to predstave na najgrozniji mogući način.

Odatle sledi uznemirujući izvod: društvo apsolutne jednakosti, bez razlika u materijalnom statusu, u potpunom skladu sa svojim prirodnim okruženjem, bez individualnih ili kolektivnih želja i ambicija koje bi mogle štetiti drugima ili okolini, iz perspektive takozvanih normalnih ljudi – čista je strava i užas. Horror tela, na kome stoji podžanr o zombijima, zapravo je paravan iza koga ostaju svi ovi elementarni uvidi o živim mrtvacima. Spram egalitarne zajednice zombija stoji hijerarhijska zajednica ljudi vođenih ambicijama, željama i voljom koje jedva da sputavaju, ako ih uopšte i sputaju, krhka moralna načela.

 

Slika 2
Posljednji Srbin u Hrvatskoj / Predrag Ličina / Kinorama

 

7.

Da zombiji nisu tako strašni, kao što se čine u nekim delima, svedoči niz uspelih parodija, poput odličnog filma, zombi romantične komedije Edgara Wrighta i Simona Pegga Shaun of the Dead iz 2004. godine. Nije nezanimljiv i beznačajan detalj iz filma to što se kuća (ili zatvor) kao žanrovski ustaljena utvrda protiv zombija zamenjuje krčmom, kao javnim mestom okupljanja i zajedničkog života.

Posebno je uspela i ovdašnja parodija na priče o zombijima – film Predraga Ličine Poslednji Srbin u Hrvatskoj iz 2019. godine. U Ličininom filmu imamo sve, stare i nove, elemente podžanra o živim mrtvacima. Od zlih korporativnih kapitalista i njihovih korumpiranih plaćenika koji šire virus po Hrvatskoj kako bi uništili njene žitelje i domogli se izvora pitke vode, do priče o Srbima i Hrvatima koji stoje na žanrovskim pozicijama na kojima su u drugom kontekstu, na počecima žanra, stajali crni, odnosno beli ljudi.

Izuzetno je duhovito i kako se autor poigrava strahom od mešanog srpsko-hrvatskog potomstva, a pogotovo strahom od moguće pobune i osvete – to jest strahom od mogućnosti da se Srbi, pošto su jednom bili proterani, vrate i okupiraju Hrvatsku. Na kraju, film se ipak završava nagoveštajem mešanog braka i potomstva, što je iz ironičnog ugla autora strašnije od potpunog istrebljenja Hrvata i naseljavanja Hrvatske Srbima. Ovaj hibridni kraj sledi parodijski romantični zaplet iz Shaun of the Dead, s tim što ga je ovdašnji autor savršeno prilagodio domaćem kontekstu, unevši u njega izvorne elemente priče o zombijima.

Darko Macan (scenario) i Igor Kordej (crtež) u svom stripu Mi mrtvi iz 2015. dali su svoj doprinos podžanru.[20] Budući da su strip izvorno radili za francusko tržište, jasno je zašto su elemente žanra prilagodili svojoj zapadnoevropskoj publici i njenim mogućim strahovima. Tu imamo priču o starosedeocima sa američkog kontinenta koji osvajaju Evropu iz srednjeg veka. Evropa je, naravno, taj mrtvi kontinent. Macan je doslovno realizovao metaforu starog kontinenta i njegove žitelje učinio mrtvima. Pošto se (samo) na njenom tlu dogodila apokalipsa, ali je izostala božanska intervencija, Evropu nastanjuju živi mrtvaci. Kao Matheson, Macan i Kordej naglasiće telesni, to jest erotski aspekt priče o živim mrtvacima, ali ga neće elaborirati na način na koji je to kasnije, kako smo videli, uradio Ličina. Kod njih seksualna žudnja metonimijski stoji za život, dok je neutaživa glad (za ljudskim mesom) oličenje smrti. Život se razmnožava, smrt proždire – jednostavna je poruka ove dvojice autora.

Macan i Kordej ponajviše se oslanjaju na stereotipe i notorne teorije zavere, ismevajući strah od strane dominacije (što zapravo njihovu priču povezuje s hladnoratovskim sentimentom s polovine 20. veka, koji je obeležio Mathesonov roman i Romerove filmove, kao i druga dela iz žanra horrora iz tog perioda. Tamo, pak, gde Macanova priča i zaškripi, pokriće je izvanredni crtež Kordeja, koji briljira u ovom stripu.

 

* * *

 

Primeri sa jugoslovenskog prostora dati su kako bi se ilustrovala potentnost priče o zombijima. Ona lako prelazi granice i savršeno se prilagođava novim kulturnim kontekstima. To ne treba da čudi. U njenoj osnovi leže elementarna pitanja – ko smo mi; kakva je naša zajednica; i ko smo, opet, mi, sada kao članovi te zajednice. Na prvi pogled, zombiji su onaj krajnji, potpuno nepoznati i nepristupačni drugi, sa kojim ništa ne delimo, i koji je kao takav poguban po našu vlastitu egzistenciju kao pojedinaca i kao kolektiva. Suočeni sa njim, izloženi pretnji, u borbi za opstanak, neminovno se moramo zapitati – šta je to što želimo da sačuvamo. To je početna situacija svih junaka u pričama sa zombijima.

Odgovor – goli život, naprosto nije tačan. Jer, koliko vidimo, i zombiji su živi, iako mrtvi. Dakle, nije reč o golom životu, nego o vrednostima – o životu dostojnom življenja. Uglavnom sve priče o zombijima, koliko sam ih ja pročitao, nastoje da objasne ili prikažu upravo to – šta živote njihovih junaka, a posredno onda i naše vlastite, čini vrednim odbrane i življenja. Čitava Kirkmanova epopeja vrti se oko tog jednog pitanja, a njen glavni junak stalno iznova nudi odgovor, greši i pokušava ponovo. Ima nečeg brutalnog u tome što ga je autor, jednom kada se Ricku Grimesu učinilo da je konačno pronašao/dao ispravan odgovor, naprosto ubio. Taj Kirkmanov narativni gest strašniji je od svih drugih elemenata horrora u njegovoj priči.

Bez te strašne Kirkmanove pretnje nad glavom, vredelo bi, kada čitav ovaj haos oko Kovida 19 jednom prođe, potražiti odgovore na slična pitanja u školskoj učionici u razgovoru sa srednjoškolcima. Sve i ako nisu gledali filmove sa zombijima ili čitali stripove i knjige o njima, siguran sam da bi umeli da kažu čega su se najviše plašili i za šta su najviše strepeli dok su sedeli kod kuće i slušali vesti o strašnom virusu koji kruži svetom.

 

[1] U prevodu Moše Pijade, rečenice iz Manifesta glase: Bauk kruži Evropom – bauk komunizma. Sve sile stare Evrope sjedinile su se u svêtu hajku protiv tog bauka...

[2] Eshatologija i futurologija iz močvare i Naučna fantastika i fantazija u kurikulumu veronauke.

[3] Eshatologija i futurologija iz močvare.

[4] Brandon Davis, The Walking Dead: Robert Kirkman Explains Killing Rick Grimes, Comicbook, 25. septembar, 2019.

[5] Ričard Metison, Ja sam legenda, preveo Zoran Živković (Beograd: Jugoslavija, 1979).

[6] Night of the Living Dead (1968), r. George A. Romero, s. John Russo.

[7] Stephen King, Mobilni telefon, preveo Vladan Stojanović (Beograd: Vulkan, 2019).

[8] Kyle William Bishop, American Zombie Gothic. The Rise and Fall (and Rise) of the Walking Dead in Popular Culture (Jefferson, North Carolina / London: McFarland & Company, 2010).

[9] Terrence R. Wandtke, The Comics Scare Returns: The Contemporary Resurgence of Horror Comics (Rochester: RIT Press, 2018).

[10] „Južnjačka promena“ i „Čudnovata voćka“ iz trećeg toma Stvorenja iz močvare u izdanju beogradskog Darkwooda.

[11] Recimo, iskušenja crnog sveštenika iz priče „Čovjek nahvao“, koju je nacrtao Richard Corben, u četvrtom tomu Hellboya u izdanju zagrebačke Fibre.

[12] Robert J. C. Young, Kolonijalna žudnja. Hibridnost u teoriji, kulturi i rasi, preveo Davor Beganović (Beograd: Fabrika knjiga, 2012).

[13] Vidi epizodu „Cassidy: Krv i viski“, u drugom tomu Propovjednika u izdanju zagrebačke Fibre.

[14] Kako se naziva prevod u izdanju zagrebačke Fibre.

[15] Što je naziv prevoda beogradskog Darkwooda.

[16] „Chapter 6 – The Monster Brought Back to Life Again: The Walking Dead and Horror Comics Even More Undead“, u Terrence R. Wandtke, The Comics Scare Returns: The Contemporary Resurgence of Horror Comics (Rochester: RIT Press, 2018), str. 167-209.

[17] Ako je suditi prema prvih šest poglavlja novog Kirkmanovog SF/fantastičnog serijala Pesma zaborava iz 2018, upravo oko opozicije između civilizacije koja od ljudi čini slabiće, s jedne strane, i divljine koja im snaži instinkte za opstanak, s druge, vrti se zaplet priče o dvojici braće i njihovom izboru između prve i potonje opcije. Robert Kirkman (scenario), Lorenco de Feliči (crtež), Pesma zaborava, I tom, preveo Oto Oltvanji (Beograd: Čarobna knjiga, 2018).

[18] Vilijam Golding, Gospodar muva, prevela Branka Petrović (Beograd: Prosveta, 1983). Vredi primetiti da je ovo izdanje prevoda romana iz 1983. četvrto po redu, posle izdanja iz 1963, 1966. i 1969. godine.

[19] Karl Marx – Friedrich Engels, The Communist Manifesto, adapted by Martin Rowson (London: SelfMadeHero, 2018).

[20] U prevodu samoga Macana, strip je 2016. objavila Fibra.

Najnovije

Kako radi grad

KJKP Rad – Front u pozadini

Irhad Suljić

Kako radi grad (3)

Dio nas kojeg se svakodnevno odričemo (Vodovod i kanalizacija, 2. dio)

Irhad Suljić

Pametno u pandemiju (6)

Najbolje rukavice su one za pranje mozga

Iskustvo online nastave

Konkurs za nagradu Šukrija Pandžo 2020.

Školegijum redakcija

Aleksandar Džakula, profesor na Katedri za socijalnu medicinu i organizaciju zdravstvene zaštite Medicinskog fakulteta u Zagrebu

Zdravstvo u improvizatoriju

Nenad Veličković