Obrazovna politika

О заштити српског језика и ћирилице

Национална вриједност и политичко јединство

Vedad Smailagić

19.10.2020

Планирана заштита српског језика путем контроле ријечи морат ће прво направити листу дозвољених и недозвољених ријечи.

Ilustracija: agrofruti / Shutterstock.com

Претходних седмица могло се у медијима прочитати да су србијански и босанскохерцеговачки политички представници Срба Александар Вучић и Милорад Додик договорили доношење закона за заштиту српског језика и ћирилице.

Нису ово прве идеје о овом пројекту, а поготово није српски први језик који политика кани заштитити. Скоро сви европски језици прошли су ове политичке – а лингвистика као наука ће кроз повијест показати – деструктивне и антицивилизацијске процесе. И словеначки језикословци су прије десетак година предлагали да се забрани назив џем за воћне прерађевине јер им је глас [џ] звучао турски, а да се користи само португалска ријеч романског поријекла мармелада. Срећом, неки им је учен тип скренуо пажњу да џем потиче од енглеског jam па је захтјев скрушено повучен. Чак и данас нека високопросвијећена друштва још увијек међу језикословцима имају читаве групе наводних стручњака који бране и штите своје матерње језике и, нажалост, вјерују у тај задатак.

У балканском окружењу хрватска је политика деведесетих година 20. вијека уз помоћ хрватских лингвистичких националиста, а с циљем заштите хрватског језика, организирала јаку пресију према своме грађанству прописујући одрицање свега нехрватског, што је значило српско или понекад турско, рјеђе или никако мађарско или њемачко. Тадашња инсценирана заштита хрватског језика у бити је покушај, у свијету незабиљежен, да се говор у Хрватској максимално удаљи од говора у Србији, па и у Босни и Херцеговини, што се до те мјере интензивно проводило да се чак организирао пријевод филмова са српског на хрватски језик. Ипак, након свих ових година и заиста велике политичке пресије хрватске политике подржане неким хрватским језикословцима, резултат је такав да се Хрвати и њихови најближи сусједи језички још увијек одлично разумију – срећом.

У пракси постоје двије основне пријетње једном језику: изумирање говорника тог језика и страна колонизација, са забраном кориштења матерњег језика локалног становништва, док се европска политика заштите језика у пракси односи на скоро изумрле језике, попут луксембуршког или ирског. У овом тренутку не пријети опасност од изумирања говорника српског језика нити постоји нека империја која Србима брани кориштење српског језика, назив српски језик или кориштење ћирилице. Од кога ће онда политичка дружба бранити српски језик и ћирилицу? Одговор је: од оних који тај језик и говоре, а то су управо сами Срби. Али, та одбрана није нимало једноставна ни у много јаснијим језичким окружењима, рецимо талијанском или француском, а камоли на постјугославенском простору гдје још увијек влада толика културна, па тиме и језичка међусобна повезаност, да је тешко уопће јасно разлучити шта је од језика српско, а шта није, што такођер вриједи и за друге народе који тај исти језик називају другим именима. С друге стране, нити у 20. вијеку, а нити данас када не постоје изравне пријетње српском или хрватском језику, није јасно шта заправо значи заштитити језик. Како то изгледа кад је хрватски или српски или босански језик заштићен? Да поједине националистичке политике данас бране називе језика на својим територијама заиста јесте чињеница, али Вучић и Додик не спомињу да негдје неко брани назив српски језик, а поготово не на територији на којој они желе донијети законе о заштити српског језика и ћирилице. Они су уствари тек сад почели примјењивати хрватски модел контроле народа преко приче о заштити језика.

Пођимо од ћирилице.

Осамдесетих година прошлога вијека моја настава матерњег језика, тада службеног назива српскохрватски-хрватскосрпски језик, најприје у бањалучкој основној школи, дару грађана Бугарске, па у бањалучкој Гимназији, дару грађана Сарајева, суочавала се са великим изазовом који се огледао у обавезној употреби ћирилице сваке друге седмице. Чини ми се да је тада међу нама ученицима владао консензус да ћирилицу нисмо вољели колико латиницу; чини ми се да смо је доживљавали као нешто комплексније писмо од латинице, али прије свега као доста архаично културно наслијеђе које у том смислу заиста и заслужује заштиту у виду културног блага, али није погодно за модерну писменост, барем не за ону, како смо је ми тада разумијевали, окренуту Западу. Југославија, па и Босна и Херцеговина, биле су и тада западно оријентиране, што се огледало и у љубави према западноевропској култури, музици, спорту, па и језицима, а тиме и латиничном писму. Ћирилица је данас, како у Србији тако и у Босни и Херцеговини, много више профилирана него за вријеме Југославије; изашла је из школских клупа на улице градова и захватила електронску комуникацију, чиме је међу њеним корисницима из сфере архаичног културног блага прешла у сферу активног културног и националног израза, додуше прије свега Срба. У Босни и Херцеговини и Србији данас су називи градова на жутим таблама написани на оба писма, дијелом је горња латиница, дијелом ћирилица. И ово је сасвим уреду, као што је сасвим уреду да Арменци пишу арменским писмом које нико други не користи, да Иранци пишу арапским писмом, Кинези кинеским и тако даље. Свако писмо је заиста велики културно-повијесни изум и израз, како когнитивног, тако и социокултуролошког развоја једног друштва и мора бити штићено колико то пракса дозвољава и колико то не оптерећује живот појединаца и јавну организацију друштва.

Ипак, пракса у Републици Српској и Србији таква је да је, не само приватно, него и у јавности латиница још увијек изузетно присутна, што тамошња власт у свом политичком дјеловању по потреби може протумачити као политички инат, друштвену нелојалности и издају националног јединства, страхујући да ће њој одани гласачи тај непослух појединаца и група и њихово кориштење латинице протумачити као слабост власти и њену неспремност да обезбиједи јединство око националних вриједности, у шта, наравно, спада и ћирилица. Доношење закона о заштити ћирилице је, према томе, начин да се такве непослушне групе даље анатемизирају и у јавности представе не само националним отпадницима, него и људима који саботирају закон замишљен као одбрамбени бедем од непријатељског окружења, што власти омогућава и легитимира иницирање јавних линчова против непослушних, и то због непоштивања националних вриједности и закона. Тиме би наводни закон о заштити ћирилице постао нова батина у руци у борби националистичке власти против либералне и космополитске идеје.

Када се говори о заштити неког језика, наилази се на праве проблеме које инжињери језичке употребе нити у једном језику нису успјели ријешити. Ту има више ствари, али ја ћу само као примјер издвојити контролу ријечи неког језика као примарни облик дјеловања језичких заштитара. Прве на удару су, наравно, стране ријечи – данас је то енглески, некад је био француски, латински, мађарски, турски или њемачки. Негдје су те групе језичких заштитара политички јаче, попут Француске, а негдје на политичким маргинама, попут Њемачке. Заједничко им је да су им чланови културни идеолози и лингвистички дилетанти који не схватају да се језик као израз културе одређене нације мијења пратећи друштвени и културни развој те нације, и то на исти начин као што се мијења сликарство, музика, плес, књижевност, а што никад не значи да се ради о развоју ка бољем или горем, него о консензуалном развоју ка, у том тренутку, оптималнијем и прихватљивијем за актуалне говорнике. Данашњи српски језик не представља ни прву ни коначну карику у развоју српског језика, јер да није тако, Срби би данас говорили као Срби од прије неколико стољећа. Када би Срби дозволили својим лингво-политичким идеолозима да преузму контролу над њиховим матерњим језиком и на тај начин га конзервирају, а можда чак ментално врате у неки ранији предјугославенски стадиј, онда би се морали забринути како ће именовати предмете и концепте који су дио будућности српског народа. Да је неким претходним српским мислиоцима случајно пошло за руком да под фирмом заштите српског језика онемогуће његов развој, онемогућавајући преузимање туђица, данашњи српски језик не би имао ријечи за компјутер, мобилни, за фудбал, за сарму, за бурек, за баладу, за шансону, за беж и роза боју и још много других ријечи. Могуће је да неко мисли да Срби нису преузели ове стране ријечи да би онда измислили неке своје, али измишљање ријечи није тако једноставан посао, јер је њихово етаблирање у окружењу изложеном јаком утјецају страног језика дуготрајнији процес, који успорава социокултурни развој једног друштва. Лингвисти, наиме, добро знају: ако немате ријечи за неке предмете или појаве, онда ти предмети и појаве ни не постоје за говорнике тог језика, не можете о њима причати или дискутовати и самим тим ти су предмети, појаве, концепти ван спознаје одређене језичке заједнице, а циљ сваке културне заједнице је да ради властитог опстанка и напретка непрестано шири своју спознају и знањем чува своју независност, како унутрашњу од својих вождова тако и вањску од окупатора. Садашњи српски језик није бољи од неког од прије 200 година, нити је гори од неког српског језика који ће бити за 50 година. Садашњи српски језик је, захваљујући унутрашњим језичким процесима, најоптималнији за свијет у којем се данас крећу и живе Срби. Промјена свијета неминовно ће увјетовати промјену језика, што је језички механизам за спас језика од његове архаизације, а тиме и механизам који омогућава развој једног друштва.

Планирана заштита српског језика путем контроле ријечи морат ће прво направити листу дозвољених и недозвољених ријечи. То се најпрактичније уради тако што се неким стручњацима повјери писање новог српског рјечника који ће се законом прогласити обавезним. Такав један рјечник може бити повјерен само национално јако освијештеним стручњацима, који ће на тај начин састављати свој рјечник – да се на концу може поносно рећи како је то најрепрезентативнији српски рјечник – па ће ти стручњаци моћи прихватити на себе сву славу и, наравно, голем новац, јер национална политика није јефтина. Након тога ће државним органима скренути пажњу да јавно промовирају и инсистирају на куповини тог рјечника за државне институције, школе, али и приватна лица. Тако се то ради кад год се језик оркестрирано спашава и тако су то увијек радиле политике кад су покушавале наводно заштитити језик свог народа. Стручњаци који напишу овакав један рјечник ће, вјероватно сасвим несвјесно, због новостечене славе и масних хонорара, изазвати љубомору код других српских стручњака за језик који нису добили повјерење власти, па ће ови други из освете написати опозициони рјечник, граматику и правопис и онај службени прогласити лошим због наводних великих пропуста. Како би свој опозициони рјечник уопће представили релевантним, ови лингвистички опозиционари ће, неминовно, у њега уградити неке посебне српске ријечи које је онај први наводно заборавио и тиме свој рјечник настојати представити као српскији од оног озакоњеног. Тако настаје стручна утрка за најсрпскијим српским језиком, при чему ће се српство српског језика мјерити његовом архаичношћу и степеном прогона ријечи страног поријекла, а никако модерношћу рјечника, јер модерност се код политички нееманципираног народа увијек представља непријатељем националних вриједности.

Овим до сада само укратко су илустрирани стручни проблеми заштите писма и језика, али ако је српска лингво-политика довољно упорна и нађу се стручњаци, у шта не треба сумњати, онда долазимо до проблема практичне организације заштите језика: ко ће бити ти језички инквизитори који ће контролирати провођење овог закона? Они који би све то морали проводити у дјело били би наставнице и наставници српског језика, начелници општина, влада са министрима, полиција и нека слична тијела, а вјероватно би били организовани и приватни проказивачи игноратора овог закона. Већ могу замислити да би се пред изборе позиција и опозиција у РС-у јавно свађале како неки фризери у Билећи и Челинцу нису натписе својих фирми прилагодили овом закону. Они који би трпили провођење овог закона били би ученици, јавне службенице, нижерангирани политичари, док би велике звјерке могле и даље гријешити у избору ријечи јер је њихова политичка величина већ сама по себи гарант њиховог патриотизма и националне свијести, па би им раја без проблема морала опростити понеки несрбизам.

Вјероватно нити једна друга наука није дала толики допринос развоју и јачању национализама у 20. вијеку на Балкану као хуманистичке, међу којима засигурно предњаче лингвисти, јер они који се иоле баве језиком врло брзо у њему препознају оруђе за дефинирање нације и простор за доказивање себе и своје стручности. Додатно, језик је средство помоћу којег откривамо, тумачимо и дефинирамо свијет око себе, па је стога један од првих националистичких задатака да дјеловањем на језик властитог народа дјелујемо и на промјену погледа на свијет и на себе самога. Знали су ово и јужнославенски језикословци када су 1850. у Бечу, с циљем изградње заједничког културног круга јужних Славена, радили на заједничкој језичкој политици, те потписали Декларацију о заједничком језику, такозвани Бечки књижевни договор, и тиме иницирали развој заједничке писмености јужних Славена. Тако су отворили пут у културну, а касније и политичку независност свих народа будуће, а данас бивше Југославије. Тај њихов потез на културном плану је успио, a на политичком је пропао – за шта су увелико заслужни и бројни лингвисти, стручни насљедници оних потписника из Беча. У случају новоинициране законске заштите српског језика, политичка дружба ће – подржана лингвистима који себе не могу научно, него само национално доказати, дефинирајући свој стручни ангажман кроз заштиту српског народа – говорнике српског језика прогласити до те мјере затуцанима да не знају користити ни властити матерњи језик. Та дружба ће, с циљем даље националистичке индоктринације младих и старих, национално острашћених или либералних слободномислећих Срба, организирати јавну језичку индоктринацију залазећи свим корисницима српског језика у интиму избора ријечи и начина говора. Замишљени програм законске заштите српског језика имплицира његову угроженост, а самим тим поново се актуализира прича о свеопштој угрожености народа и потреби њиховог политичког штићења, па ће им се ускратити слободе говора као што малољетној дјеци њихови родитељи намећу забране под изговором бриге за њих, док ће се заштитници српског језика помјерити још једну степеницу више ка пиједесталу националних хероја, али и најимућнијих припадника тог народа.

Najnovije

Vakcinacija u potiljak

Nenad Veličković

Kuku i kurikulele

Svjetsko, a hrvatsko

Nenad Veličković

Komunikacija u obrazovanju u predizborno vrijeme

Ministar u Zemlji društvenih mreža

Rubina Čengić

Šamar visokom obrazovanju

Kokošarenje po skraćenom postupku

Nenad Veličković

Prilog istoriji administrativnog beščašća

Djeca kao faktor planiranja u obrazovanju

Nenad Veličković