Žohar u žitu / 3

Činjenica

17.03.2014

Zovem se Žuži, idem u gimnaziju. Ovo je moj dnevnik.

Pričala sam s drugaricom danas. Rekla sam joj kako bih jako voljela ići na klizanje. Ispričala mi je kako se neka djevojka klizala i pala i paf. Neko drugi joj preletio preko prstiju dok je pokušavala ustati i cap, nema više prstiju.

Nešto malo poslije sam pričala drugu kako bih voljela otići u Indiju 17. marta na Holi, onaj praznik gdje se gađaju bojama. To mi je izgledalo savršeno. On se smrknuo i pitao znam li da je tada u Indiji najveći broj silovanja?

Tako sam danas zapela na putu za Indiju u tupim klizaljkama.

&

Danas je bio baš zanimljiv dan. U smislu da sam bila komunikativna. Stvarno. Pred bosanski sam vidjela čistačicu kako stoji u ćošku. Izgledala mi je nekako tužno, pa sam otišla do nje i malo smo popričale. Čistačice su u gimnaziji prava raja, igraju s nama čepomet. Rekla mi je da je bole noge. Pitala može li uzeti bolovanje ili godišnji. Ona se tužno nasmijala i rekla: E moje dijete...

&

Glavna tema svih razgovora u mojoj školi je škola. Neki dan sam vidjela druga iz osnovne, nakon skoro godinu dana i prvo sam saznala da je taj dan dobio jedan iz matematike. Pitala sam ga da li se šišao. On je rekao da jeste i pitao mene jesam li ja ikada dobila jedan.

- Još nisam.

- Blago tebi!

- Hej, žurim. Vidimo se! Ćao.

- Ćao!

Gotova stvar. On nije pitao mene jesam li se šišala.

&

Zašto svi na fizičkom misle da su na Olimpijskim igrama?

&

Danas smo na bosanskom imali čas lektire. Plautov Tvrdica. Žoharka koja je govorila o piscima koji su pisali po uzora na Plauta, rekla je da su još dva velika pisca napisali svoje Tvrdice. Molijer i Meša Selimović.

- Meša  Selimović?

- Da.

- Tvrdicu?

- Da. Mah! Tvrđavu. Tvrdicu. Isto, manje-više.

&

Jedan profesor je rekao neku definiciju i naglasio da je to činjenica. To mi je popravilo dan, jer sam se sjetila nečega. Prošle godine sam otišla kod svoje učiteljice na čas. Predavala je trećem razredu i taj dan su učili činjenice.

Pitala je da li neko zna šta je to, a jedan dječačić je digao ruku u zrak i zamahao njome. Prozvala ga je i on je pun samopouzdanja rekao: Činjenica je kada činiš dobro nekom!

Ostala djeca su klimnula glavom i nekoliko ih je reklo da su znali to. Učiteljica i ja smo se ismijale, ali ona nije ispravila dječaka. Tada mi je to bilo skroz nebitno, ali sada bih voljela da učenike više ljudi tako tretira.

U srednjoj nam, ako pogrešno uzmeš dah dok pričaš, kažu da si pogriješio i da nije dobro.

&

Davno sam shvatila da ljudi varaju. Zašto? Čini mi se da će to pitanje ostati visiti u zraku. Varali smo u osnovnoj, varamo sada. Hoćemo li varati na fakultetu i onda biti zaposlene varalice?

Kod nas se na svakom testu vara. Svi naprave džonove i polako, izvuku dobru ocjenu. Neću spominjati one što prepisuju, ali opet dobiju keca. Ako već radiš nešto, treba da znaš kako. Nisam htjela ovo reći.

Ja sam u osnovnoj na pismenoj iz fizike pripremila džonić s formulama i ubacila ga u zadaćnicu. Kako mi je to bilo prvo prepisivanje i nisam bila vješta u tome, ja sam zaboravila na njega. Sjetila sam ga se tek dva časa poslije. Ups. Ostao je u zadaćnici. Klasika, za mene. Baksuz. Zaključila sam da me prepisivanje nigdje neće dovesti.

Na testu iz geografije: Test sadrži cijelu knjigu, tri lekcijska pitanja. Svi smo zaključili da tu nije bitno znanje već samo sreća. Od pedesetak naslova, potrefit će te tri. Ima smisla. Svi su se osigurali iskopiranim džonićima. Prije geografije smo imali njemački i profesorica je dozvolila učenicima da režu i lijepe džonove. Ona je završila sa lekcijom i upalila svoj telefon. Na kraju časa, jedna cijela klupa je bila prekrivena ostacima. Svi su se naoružali. Žoharke napunile poprsja, Žohari  džepove, neki se snimili i odlučili varati uz slušalice.

Posmatrala sam izraze na licima prijatelja. Nekoliko ih je bilo zgrčeno, nekoliko crveno i znojno, nekoliko blijedo. Mislim da su svima ruke drhtale. Profesor je izdiktirao pitanja i lavina je krenula. Na početku je sve bilo uredu. Prošlo već petnaest minuta, a još nijedna žrtva uhvaćena. Ali, eno je.

- Šta je ovo?

- To? Nije moje!

- Pa čije je?

- Ne znam... Neko mi je podmetnuo!

Profesor je uzeo hrpicu džonića ispod drugove klupe i bacio ih. Nije dugo prošlo, jednoj žoharki je uzeo telefon (nije ga bacio, samo zaplijenio), a drugoj je pročitao pola knjige što je napisala na ruci. Na nekih petnaest minuta do kraja časa, rekao je da ide u berbu šipaka. Do svakog je došao i rekao nam da dignemo list, protresemo ga, zavrnemo rukave i sklonimo kosu da vidi imamo li slušalice u ušima. Kanta se dodatno napunila.

(Ime i prezime autorice poznato redakciji)

Žuži Žo