Žohar u žitu 18

Žuži se dokopala mora

24.08.2014

Zovem se Žuži Žo, idem u gimnaziju. Ovo je moj dnevnik.

 

Jednom davno, Žuži je bila na moru. To davno je bilo prije tri godine. Od tog davno, čim se prve fotografije s mora pojave na Facebooku, ja padnem u depresiju koju zovem Depresija izazvana neodlaženjem na more.

Jedno poslijepodne ležim i gledam TV s mamom. Tata ulazi u sobu, sjeda na fotelju i kaže: Jeste li za more?

Emisija o moru na TV-u je postala nevažna.

- Kakvo more?

- Mokro more.

- Ma šta?

Ludimo, dogovaramo se, može. Idemo na more. I, evo Žuži na moru. Ovdje čak ni ne pada kiša!

Čim smo zašli u mirisno drveće i obalu, zaustavili smo auto i izašli udisati morski zrak. Neka žena pored nas je to isto radila. Ali, nakon što je (vjerovatno) mužu rekla kako je miris divan, izvadila je cigaretu i duboku udahnula – i miris i dim.

Ironija...

Vlasnikova kćerka ima osamnaest godina i povela me je na poslijepodnevno kupanje sa sobom. Njen tata, vlasnik, zeza me da će mi ona, M, odmah naći momka.

Moja razmišljanja:

Kao prvo, pogledaj kako je ona zgodna. Ovdje su svi zgodni, samo ja izgledam ko' morž.

Kao drugo, u javnosti ne znam progovoriti, nadam se da ću se sjetiti kako se zovem, ako me ko pita.

Kao treće, pričaju hrvatski i ''morski naglasak'', a ja bosanski. Bit će veselo.

Na plaži, djevojke su lijepe, mršave, niske, a momci lijepi, zgodni i visoki. A ja sam naah, naaah, nahhh.

M me upoznaje sa svojim prijateljima. Pokušavam razgovor svesti na Hej. Žuži, drago mi je. Sjedamo na peškire, momci dolaze oko nas, s jednim se upoznajem dva puta, a kad to shvatim svi se smiju. Upoznajem jednog iz Banjaluke. S njim je bilo malo ugodnije razgovarati, jer ako ništa, imamo isti naglasak.

- Idemo se kupati?

- Naaah. – kažem, zato što kupaći presvlačim nakon kupanja, a oni ne. Ne želim da se i tako izdvajam.

M me ostavlja i ja nakratko budem sama. Vadim knjigu i čitam. Tad dolaze dva momka, pitaju šta čitam onda se smiju i kažu da ne izgledam baš društveno. Kažem da tako svi kažu. To oni shvataju kao šalu, pa se smiju. Tad se vraća M i zove me da idem s njom na mol. Valjda je shvatila da izgledam prenedruštveno sama.

- Posljednja ponuda, ideš se kupati?

(Sliježem ramenima.)

- Hajde, oni bi te svejedno eventualno bacili (pokazuje na zgodne momke).

Ulazim u vodu. Valovi su veliki, pa teško plivam, za razliku od M i njene prijateljice. One stižu i pričati.

Na kraju sam se otišla presvući u kabinu, vratiti se, malo se sunčati, objašnjavati gdje je moj grad i pozdraviti se sa svima kada smo krenule nazad.

Ustvari, nije bilo strašno. Ali... Zašto prosto ne mogu razvezati jezik čim vidim nekoga?!

Sjedim na terasi i čekam ribu sa žara, mislim brancin. Nikad nisam jela više ribe. Srdele, inćuni na karpaćo, pašteta od bakalara, tuna, oslić koji ne liči na mamin oslić iz rerne... Uz sve to oni jaki umaci od ekstradjevičanskog maslinovog ulja, mediteranskih trava i bijelog luka. Sad grmi. Izgleda da će se vrijeme pokvariti. Tako su rekle neke tete na plaži Za uru vremena će pasti kiša. Eee velim ti jaaa.

Ura jeste prošla, kiša ne pada, ali ovdje možda ura duže traje... Hm hmm.

&

Četvrti dan na moru. Najbolje/najgore je što ću biti još nekoliko dana. Hmmm šta li će se za to vrijeme desiti...

&

Na plaži:

Sjedim i jedem nešto i gledam bakicu kako se suši (ovo zvuči strašno). Okrenuta je leđima prema meni i skida gornji dio kupaćeg. Jao meni, jadni oni ljudi ispred nje... Oh, jao. Nemojte se okrenuti, ne, ne. Auuu. Moje oči!

Skrećem pogled i cerekam se. Baš su klinci danas nekulturni i ne poštuju starije. Grozna sam. Bakica oblači majicu, ali sada ležerno skida donji dio kupaćeg i vidim njenu... Rekla bih da sam skrenula pogled, ali sam se zagledala koliko je ustvari pocrnjela. Malo kože što je bilo pokriveno kupaćim (nekad), bilo je  bijelo, a ovo sve ostalo, čega ima puno, tamno. Oh. Nisam to trebala vidjeti!

&

Šetam sa žoharkom i vidimo drugu žoharku. Prilazi nam, pozdravljamo se, ona odlazi i prva stvar koju mi prva žoharka kaže je: Oooooj kol'ko je ona smršalaaaa! Prepolovila se!

Da, jeste. Nevjerovatno.

Čudno, sad mi žoharka izgleda ljepše, a dok je ovako nisam vidjela, nisam mislila da je bila debela. Današnje poimanje ljepote su izražene kosti. Čudno, priznajem, ali i sama slijepo to pratim. Danas bi čak i Marilyn Monroe zvali debela.

U dubini duše znam da je izgled najmanje bitan, ali. Prošlo ljeto mi je jedan momak rekao da imam brkove k'o u soma. Nisam izlazila dva dana iz kuće, a onda sam očupala somove brkove. Drugi put mi je drugi momak rekao da sam se udebljala. Izgladnjivala sam se.

Shvatila sam da sve pokreću druge osobe. Svi su previše kritični. Ježim se od toga.

Mrzim što imam grižnju savjesti kad pojedem bilo šta. U glavi računam koliko sam pojela, koliko je to kalorija (jedno vrijeme sam na telefon instalirala aplikaciju Calorie Count. Broji kalorije, računa koliko smiješ pojesti...). Jedem i onda kada leglem navečer, cmizdrim kako sam pojela previše i kako od sutra prestajem jesti gluposti i kako počinjem vježbati. Sutra ne jedem puno za doručak, čak ni za ručak, ali sam onda gladna i za večeru pojedem pola kuće.

Padam u depresiju i sve kreće ponovo.

Najgore je što gledam i tješim sve djevojke koje znam. Sve se osjećamo isto. Odgledam Victoria's Secret show i onda se lupam po rukama i štipam stomak i onda žderem šta god mi padne pod ruku. Onda se opet izgladnjujem.

Znam da je to jako pogrešno i tužno. Toliko djevojaka je u goroj situaciji od mene, a to niko ne vidi. Niko ne zna da one preskaču doručak. Niko ne vidi da su blijede i da im se, kada ustanu, nesvijesti. Niko se ne pita zašto im je teško održati koncentraciju.

Djevojke su danas jako osjetljive. Treba otvoriti oči, jer ovo što nas drži je strašno. Sve kreće od preskakanja doručka, dolazi do pijenja previše kafe, pa onda jaka glad i naglo prejedanje i povraćanje. Tako lijepa djevojka postaje bulimična i onda anoreksična. Organi otkažu. Od bezazlene gladi organizam oslabi i oboli od najmanjih gluposti.

Zašto je to tako?

Možda zbog:

1. lažnih standarda postavljenih na TV-u

2. momaka

3. želje za uklapanjem u društvo

&

Prije dvije godine na Facebooku sam upoznala jednu, tada, djevojčicu. Zove se B. Dvije godine konstantno pričamo – chatamo i skypamo. B živi u Hrvatskoj, a ja u BiH. Za nekoliko dana puni šesnaest godina. Završila je žoharstvo, kao i ja i sada čeka da postane neka nova životinja, kao i ja.

Bez daljnjeg širenja, kada sam se vraćala s mora, spojile smo roditelje, pa smo mi otišli u njen grad, kod nje kući.

Nevjerovatna situacija. Nije nam čak ni bilo neobično što se vidimo uživo. Samo smo se grlile i tiho vrištale od uzbuđenja. Već smo znale koliko smo visoke, kako nam glas zvuči, ali opet... Bilo je odlično.

Za nekoliko dana, B dolazi na nekoliko dana kod mene.

Pospremam sobu i nalazim neki prospekt o srednjovjekovnoj Bosni. Na jednoj stranici piše Bosančica i onda šta je to i onda sva slova i onda tekst za primjer.

Uzimam papir i olovku i gledajući u slova, zapisujem svoje ime. Onda neku glupu rečenicu, onda prepisujem sva slova. Onda prepisujem sastav sa pakovanja žvaka.

Prošlo pola sata, znam pisati na bosančici. Nevjerovatno!

Prvi put za vrijeme ovog raspusta, da sam nešto stvarno naučila i da mi je JEEEEJ.

&

Još dvije sedmice. Onda. Škola.

Bojim se.

Problem je:

Ostali žohari kažu: Nisam poželio obaveze i školu, ali jesam raju.

Ja kažem: Poželjela sam obaveze i školu, ali nisam raju.

Ok. Problem je u meni.

&

Sinoć sam gledala Otok ljubavi, film koji je prikazan na SFF-u. Neki kažu da to nije film za petaestogodišnjakinju. Ima previše eksplicitnih scena. Ja kažem na to da gledam Game of thrones koje su bukvalno Gay of thrones.

Danas je normalno da ja kao dijete znam i vidim sve vrste ljubavi i ponašanja. Svi iz moje generacije to znaju, ali skoro svi ismijavaju sve osim „propisane“ ljubavi. Čini mi se da ljudi to zanemaruju, ali vide kada dijete javno gleda film koji govori o tome i to im smeta. Ja razumijem. Pitam se razumiju li oni.

Također me je zadivilo to što: Otok ljubavi je prvi film s ovih prostora (koji sam ja pogledala) – akcenat stavljam na ono bosanski – koji nema veze s ratom.

Na kraju filma na scenu su izašli skoro svi koji su imali veze sa filmom, ne samo glumci,

Jasmila Žbanić i Aleksandar Hemon!!!

Sjedila sam na stolici odmah pored prolaza kojim su svi prošli i WOW. Prošli su pored mene. Čak sam osjetila nečiji parfem! WOW.

Ti ljudi... Tako su kul.

Žuži Žo