Za svakodnevnu upotrebu

Društvo mrtvih čitalaca

13.11.2014

Šta ćete reći kada vas pitaju zašto ne odlazite na književne večeri?

Profesor ste / profesorica ste književnosti ali ne dolazite baš često na književne večeri. Zapravo, dolazite rijetko. Praktično, nikad. Nemate vremena, nemate živaca, nemate s kim, nemate čim... Ali i kad se čini da ništa nemate, imate! Zahvaljujući Školegijumu, imate set priručnih opravdanja.

Ako vas pitaju đaci ili studenti zašto niste bili, ovdje su spremni odgovori:

Zar to nije bilo sutra

Nije mi u opisu posla

A ko će ispraviti hrpu pismenih

Nije mi niko rekao da to ima

Meni je sve iza 7 kasno

Teško mi da stojim, a ne mogu da sjedim

I bez toga imam punu normu

Da je večera, pa hajde i nekako

Radnim danom ne mogu a vikendom nisam tu

U radno vrijeme ne stižem, a u slobodno ne radim

Dijete mi bilo bolesno

Nisu radili tramvaji

Živi pisci mi nisu u programu

Ne udaljavam se od daljinskog

Naravno, ne morate odgovoriti ništa. Najvjerovatnije vas ništa neće ni pitati. Jer ni oni nisu bili.

Jer nisu imali od koga da nauče da književnost nije leš koji secirate na vašoj katedri.

Da lektira nije muzej mumija sa kojih se odmotavaju slojevi zavoja po strogoj proceduri pedagoškog zavoda.

Da pisci nisu lica sa novčanica nego klupka strasti, zabluda, zanosa, prkosa, strahova, zavisti, omraza, očaja, nade.

Da su knjige prostori slobodnog duha a ne sirovina za vaš lični dohodak.

Tekst je prvobitno objavljen u štampanom Školegijumu broj 7. Potražite novi Školegijum na trafikama.

Pročitali ste ovaj tekst i želite još? Prelistajte i druge iz Školegijuma br. 7:

Uređaj koji ubija fašiste                                                 

Student koji kaže ping                            

Kako učiti o Srebrenici?                           

... i mnoge druge.

Ko čita, ne skita!

Školegijum redakcija