Povodom Brazila

O čitanju i skandiranju

16.02.2015

Zašto nastava književnosti ne treba da bude trening fudbalskog navijanja

Dana 12. juna počelo je u Brazilu Svetsko prvenstvo u fudbalu. Ta globalna sportska priredba traje mesec dana. Na njoj se takmiče 32 nacionalne reprezentacije, među kojima i timovi Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Šta to praktično znači za nastavnike i nastavnice koji predaju maternji jezik i književnost u ovim zemljama (podrazumeva se – na približno isti način i za one u većini ostalih država čije su se ekipe plasirale na završno nadmetanje)? Naravno, ne mislim ovde samo na to da i oni kao i njihovi učenici sede ispred televizora i zdušno navijaju za svoje timove. Ne želim da skrenem pažnju ni na to da se najveći broj njih neće nijednom zapitati zašto šalove, kape i zastave s nacionalnim obeležjima nervozno stežu znojavim rukama u svojim domovima, a ne na stadionima u Brazilu: tamo su se, naime, našli samo oni koji sebi mogu da priušte skup put, smeštaj i karte za utakmice – a nastavnici, kao i bezmalo svi njihovi đaci, o tome mogu samo da sanjaju. Dakle, ovde bih da govorim baš o njihovoj profesiji predavača maternjeg jezika i književnosti i posledicama koje po tu profesiju može imati tekuće svetsko prvenstvo u fudbalu.

Ako je središnja svrha nastave jezika i književnosti u osnovnim i srednjim školama utuvljivanje odgovarajućeg kolektivnog (nacionalnog) identiteta i razvijanje privrženosti samo jednoj kolektivnoj (nacionalno osakaćenoj) tradiciji, onda već sada možemo mirno da kažemo da će tokom ovih mesec fudbalskih dana, u nadmetanju na istom poslu sa svojim (nacionalnim) reprezentacijama, nastavnici sa svim izvesno biti – poraženi. Sve ono što su radili u školama tokom protekle godine, pa i sve ono što se nastavom književnosti postiže tokom obaveznih devet, jedanaest ili dvanaest godina školovanja pokazaće se kao nebitno u poređenju s identitetskim učinkom koji će za samo mesec dana ostvariti nacionalni timovi koji su se plasirali na najvažnije fudbalsko takmičenje.

Ukoliko je željeni učinak u formiranju nacionalne svesti i izgradnji nacionalnog identiteta postizanje jednoobrazne strasne privrženosti jednom (nacionalnom) označitelju koji se, uzgred, temeljno prazni od svakog smisla i značenja, pa se baš zato ni jednog trenutka ne dovodi u sumnju, onda se ni jedna škola po svom učinku ne može meriti s fudbalom i nacionalnom fudbalskom reprezentacijom. A svaje prilika da jeste tako ako sudimo prema zvaničnim programima koji precizno odslikavaju državotvone zamisli svojih kreatora. Iz toga sledi da za rad potpunog uspeha u identitetskoj nastavi, đaci ne treba da čitaju knjige, dovoljno je da navijaju. To jest, nastava književnosti mogla bi se mirno izbaciti iz školskih programa, na njeno upražnjeno mesto mogao bi se postaviti fudbal – i to ni na koji način ne bi umanjilo do sadašnji identitetski učinak.

Ne bi trebalo tome da se čudimo, bar kada je o fudbalu reč. Prema jednoj struji mišljenja o nacionalnim kolektivima i njihovim identitetima (Benedict Anderson), nacije su zamišljene zajednice, a to znači da su previše velike da dozvole neposredan kontakt između svih svojih pripadnika, pa ih stoga oni moraju zamišljati. Za razliku od porodice ili plemena, čiji članovi svest o pripadanju razvijaju na osnovu onoga što im je neposredno dostupno, nacija zavisi od snage imaginacije svojih pripadnika.

Članovi nacionalnog kolektiva dakle imaginiraju granice svoje zajednice, a te im granice omogućavaju da sebe vide kao različite od članova drugih velikih nacionalnih kolektiva. Nećemo se upuštati u razmatranje jedne bitne podstruje (Eric Hobsbanjm) ove škole mišljenja o nacijama i njihovim identitetima, koja je učinila logičan korak od zamišljanja ka izmišljanju tradicija na koje se naslanjaju kolektivni identiteti, a sve sa ciljem da se učvrste socijalna kohezija i privrženost zamišljenom (ili izmišljenom) identitetu.

Ovde nas zanima fudbal i njegova dvostruka uloga u izgradnji i održavanju nacionalnog identiteta. S jedne strane, lokalni fudbalski klubovi koji su organizovani u nacionalni sistem takmičenja omogućavaju pripadnicima nacije da sebi konkretno predstave razmere svoje zajednice. Pored toga, posredstvom vezanosti za lokalne klubove koji se takmiče u nacionalnim ligama, članovi – navijači stiču svest o pripadanju zajednici koja svojom veličinom daleko nadilazi lokalne razmere.

Sve negativne učinke antagonizama koji se razvijaju između navijača različitih klubova, antagonizama, dakle, za koje bi neko mogao pomisliti da podrivaju ideju o homogenom nacionalnom kolektivu, potiskuje, ako ih sasvim i ne briše, snažno zadovoljstvo što ga oseća svaki navijač kada njegov klub trijumfuje u nacionalnom takmičenju: titula šampiona nacije i

ponos na nju nadilaze ograničenost lokalne privrženosti i tu privrženost podižu na nacionalni nivo. S druge strane, privrženost nacionalnoj reprezentaciji na međunarodnom takmičenju ima jasnu svrhu povlačenja granica između našeg i ostalih nacionalnih kolektiva.

U svemu tome, idealnim nosiocem identitetskih obeležja fudbal čini njegova potpuna značenjska ispražnjenost. Simboli nacionalnog identiteta jesu i moraju biti prazni kako bi se prilagodili uvek novim situacijama i potrebama kolektiva, pa su u tom smislu fudbal i fudbalska reprezentacija idealno platno na koje se mogu projektovati i za koje se mogu vezati (prišiti) trenutne potrebe nacionalnih navijača.

Budući da sam po sebi nema jasan sadržaj (on mu se uvek naknadno pripisuje), fudbal ne može biti povod za ozbiljnije razdore, što ga čini idealnim nosiocem identitetskih obeležja i predmetom identitetske privrženosti. Problem tako nije u fudbalu nego u tome kako je osmišljena nastava književnosti u školskim kurikulumima.

Dok god se u tim programima poistovećuju ciljevi čitanja knjiga s navijanjem, nastava književnosti nema nikakve šanse u nadmetanju sa fudbalom, i bolje bi bilo da se ona ukine, nego što se tako srozava. Zato je važno odgovoriti na pitanje: ima li uopšte razlike između čitanja knjiga i navijanja?

Da li je ta razlika takva da se na nju može čvrsto nasloniti drugačiji pristup književnosti u školskim programima, pristup koji bi književnost i nastavu književnosti učinio nezamenljivom (i nepobedivom u takmičenju s fudbalom)? Pitanje može i ovako da glasi: šta nam ostaje od književnosti ako je lišimo dužnosti ili potrebe da otelovljuje ili promoviše nacionalnu tradiciju i kolektivni identitet? Ima li načina da nastava književnosti u domaćim školama prestane da bude (nacionalno) navijačka, a da ostane (društveno) korisna i poželjna?

Da bismo odgovorili na ova pitanja, potrebno je da napravimo jedan mali i jednostavan korak. Kada pričamo o književnosti, pažnju treba da skrenemo sa samih književnih dela na njihovo čitanje. Pri tom, kad kažem čitanje, mislim na razumevanje i tumačenje književnih dela. Ako napravimo taj skromni misaoni manevar, pokazaće nam se da su sve trenutne rasprave o tome šta treba da uđe u kurikulume nastave književnosti i da li tekstovi koji se tu već nalaze na pravi način odražavaju naše predstave o kolektivnom identitetu – manje-više besmislene. To su u doslovnom smislu – navijačke rasprave.

Sa stanovišta podučavanja književnosti u čijem su središtu veštine razumevanja i tumačenja gotovo da je nebitno koja će se dela čitati, jer kada jednom steknete čitalačke veštine, lako ćete se orijentisati i praviti validne izbore u književnom polju.

Taj manevar dopušta još jednu stvar: on nam omogućava da naglasimo značaj nesporazuma, neslaganja, svetonazorskog sukoba za razumevanje i tumačenje književnih tekstova. Već početkom devetnaestog veka, ako ne i ranije, jasno se artikuliše svest o tome da se potreba za tumačenjem i razumevanjem jednog teksta javlja kada u tekstu naiđemo na nešto što ne razumemo, što nam izgleda protivrečno ili besmisleno.

Čitavo zdanje moderne hermeneutike (skupa sistematizovanih pravila za razumevanje i tumačenje) nastalo je na tom jednostavnom uvidu. Tako u središtu ozbiljnog bavljenja književnim i drugim tekstovima barem dva veka stoji svest o otporu koji tekst pruža i naporu koji treba uložiti da bi se taj otpor savladao a tekst razumeo. Po tome se čitanje knjiga suštinski razlikuje od fudbalskog navijanja.

Dok navijanje zahteva da se kolektiv – dakle svi njegovi pripadnici bez razlike – ujedini oko jednog nesumnjivog reprezentanta zajedničkog identiteta i ostane mu privržen i u pobedi i u porazu (što može imati i neke dobre efekte), književnost počiva na razlikama iz kojih proistiću nerazumevanja od kojih se u tumačenju polazi i koja se žele tumačenjem razrešiti a da se time razlike ne ukinu (upravo u obrnutom smislu, izuzetno je ilustrativna reklamna kampanja Coca-Cole koja prati ovo prvenstvo: u njoj se naglašavaju razlike k je fudbal ne čuva nego ih potire – kakvi god da smo, svi mi, prema ovom reklamnom narativu, jednako strasno jurimo za loptom i s uživanjem pijemo gaziranu crnu tekućinu).

Stoga bi nastavi književnosti verovatno bila više primerena svaka druga funkcija od one jednoobrazne i ujedinjujuće identitetske.

Ako navijanje ujedinjuje tako što potire razlike, nastava književnosti bi trebalo da stvara prostor unutar koga svako od nas može ostati poseban i drugačiji, a pri tom ipak računati na razumevanje i priznanje. I obrnuto, ako nas navijanje lišava obaveze da razumemo, nastava književnosti bi trebalo da nam da alate i da nas navede na trud da shvatimo sve ono što nam na prvi pogled izgleda drugačije, pa čak i ne prihvatljivo.

Tamo gde se navijanje zaustavlja, na granicama jednoobrazno shvaćenog i u nacionalne simbole zamotanog kolektiva, nastava književnosti tek treba da počne kada se unutar tog prividno poravna tog nacionalnog polja pojave prve pukotine i razlike[1].

Pročitali ste ovaj tekst i želite još? Prelistajte i druge iz Školegijuma br. 8:

Sigurna kota 224

Svijet o obrazovanju, obrazovanje u svijetu

Viza za budućnost

... i mnoge druge.


[1] I ovde, na samom kraju, jedna važna napomena. U slučaju Bosne i Hercegovine ima razloga za bojazan da će navijačke strasti pre voditi ka nacionalnom razjedinjenju nego ka ujedinjenju. Naime, uopšte nije isključeno da će bar neki pripadnici dve od tri glavne etničke grupe odlučiti da navijaju protiv svoje nacionalne reprezentacije. Utoliko pre bi se iz bosansko -hercegovačkih kurikuluma nastave književnosti morali izbaciti navijački elementi, a uvesti hermeneutički, koji su jedino i primereni čitanju književnih tekstova. Obučeni da protumače i razumeju, možda bi đaci, kada odrastu, shvatili da nema ničeg lošeg u tome da svako navija za koga god hoće te da je to ko za koga navija naposletku potpuno nebitno.

 

Dejan Ilić