Odgojni aspekti

Škola i vakcinacija

Decu treba naučiti kako da budu racionalno nepoverljivi, odgovorni građani

Miloš Janković

05.05.2021

Naučnici zapravo jesu javno odgovorili na većinu racionalnih strahova u vezi s vakcinama.

Ilustracija: BaLL LunLa / Shutterstock.com

Studenti u Srbiji ne žele da se vakcinišu. Dvadeset drugog marta počela je organizovana vakcinacija u studentskim domovima, a odziv je jako mali. Moguće je da neki od njih nisu čekali organizovanu studentsku vakcinaciju i da su već vakcinisani u svojstvu građana. Ipak, na osnovu nekoliko medijskih reportaža i izveštaja sa terena, stiče se utisak da studenti zaista jesu sumnjičavi prema vakcinama. Neki komentatori za to krive obrazovanje. Obrazovanje je, kažu oni, sve više usmereno ka sticanju veštine umesto ka sticanju znanja, a bez širokog korpusa znanja, koje se često svodi na skup proverenih naučnih činjenica o svetu u kome živimo, ne možemo biti kompetentni da razlučimo istinu od laži. Bez relevantnog znanja lako je poverovati u brojne neistine, kako o samom virusu, tako i o vakcini. Zato bi škola morala, umesto veština, deci ponuditi više znanja.

Pogledajmo šta studenti kažu – zbog čega ne žele da prime vakcinu.

Smatram da i za postojeće vakcine nije bilo dovoljno vremena da se ispitaju njihova dugoročna dejstva i zbog toga ne želim da preuzmem rizik da ja budem neko na kome se efekti vakcine zapravo testiraju, kaže jedna studentkinja.

Mislim da vakcine nisu dovoljno ispitane, nekako je sve urađeno nabrzinu i deluje mi usiljeno, a virus mutira i nismo potpuno zaštićeni, navodi druga.

Možemo li na osnovu ovih odgovora zaključiti da studenti nemaju dovoljno znanja kako bi razlučili istinu od laži?

Ako se istina o kvalitetu vakcine otkriva direktno, kliničkim ispitivanjima, onda škola zaista nije omogućila studentima da spoznaju istinu. Naravno, primer je provokativan i očigledno ga treba odbaciti jer niko ne očekuje od studenata da vrše samostalna klinička ispitivanja.

Drugi način da otkrijemo istinu jeste da nam je neko kaže. Nema tog znanja i naučnih činjenica koje treba usvojiti u školi kako bismo procenili kome verovati. S tim u vezi, problem slabog odziva na vakcinaciju ne leži u neznanju studenata, već u njihovom nepoverenju prema autoritetima. Jedna studentkinja ovako kaže: Generalno ne verujemo toliko kriznom štabu i doktorima sa televizije.

Studenti nemaju poverenje u krizni štab jer ih je on prethodno lagao za broj umrlih od korona virusa i donosio kontradiktorne mere. Ali, ako s razlogom i potpuno racionalno ne veruju domaćim autoritetima, zašto studenti ne veruju Svetskoj zdravstvenoj organizaciji i inostranim naučnicima?

Nikada do sada vakcine nisu napravljene u ovako kratkom roku. Nije li onda razumno zapitati se kako nam je to sada uspelo i posumnjati da su vakcine prerano i bez dovoljnog ispitivanja puštene u promet? Ako na sve to dodamo i enormnu zaradu proizvođača – onda je bezuslovno poverenje čista ludost. Ukoliko naučna zajednica želi da joj verujemo, morala bi nam javno objasniti zašto su naši strahovi neopravdani.

Tek na ovom mestu dolazimo do pravog problema. Naučnici zapravo jesu javno odgovorili na većinu racionalnih strahova u vezi s vakcinama.

Razvoj vakcine je do sada zaista umeo da potraje godinama, ali se veći deo vremena retko trošio na sama klinička ispitivanja: prikupljao se novac da bi se ispitivanja uopšte mogla obaviti, pogađalo se oko ugovora, čekalo se na dozvole regulatora. Istorijski, retko su se sprovodila istraživanja vakcina u vreme pandemije poput ove, gde su milioni ljudi svakodnevno izloženi infekciji, a na hiljade ih je spremno da učestvuju u testiranju, kaže naučnica Charlotte Summers objašnjavajući brzinu nastanka vakcine.

Kao što vidimo, iako na prvi pogled opravdana, studentska sumnja nema utemeljenje u naučnim činjenicama, i to se može jednostavno proveriti.

Nepoverenje je racionalno ukoliko postoje dobri razlozi za sumnju. Racionalno nepoverenje od velikog je značaja za funkcionisanje demokratske zajednice. Ako nas političari na vlasti lažu i rade protivno javnom interesu, nećemo im verovati i svoj glas na izborima daćemo drugima. Racionalno nepoverenje pomaže nam da delujemo odgovorno. Za razliku od toga, neracionalno nepoverenje suštinski je antidruštveno. Ono razara zajednicu i blokira njeno funkcionisanje. Zato jedna od osnovnih obaveza škole nije da decu zatrpa gomilom znanja, već da ih nauči kako da budu racionalno nepoverljivi, odgovorni građani. Drugim rečima, škola bi trebalo učenike da nauči kako da se snađu u pretrpanom medijskom prostoru. Sa ovim veštinama mogli bi proveriti da li su njihove sumnje opravdane. To što će znati kada je počeo Prvi svetski rat neće im pomoći da se ponašaju razumno i odgovorno.

Najnovije

Zapis iz učionice

Roditelji u školi

Mirza Ahmetović

Tabui iz obrazovanja

Elitna odjeljenja

Maksuda Muratović

Diskriminacija u izboru učenika generacije

Pravilnik jedno, praksa nešto sasvim drugo

Mirza Herco

Adis Muhović, direktor Centra za politike i upravljanje (CPU)

Postoji način da mnogo više djece, od sadašnjih 17,2 posto, ide u vrtiće

Rubina Čengić

Prvačići nekad i sad

Mnogo je pitanja bez odgovora

Anera Zagrljača