Nova čitanja

Sečenje slavskog kolača

Ministarske legende o prosvetiteljstvu Svetog Save

Tomislav Marković

05.02.2023

Kada bi prihvatio istorijske činjenice, ministru bi sinulo da ni praznik ni školska slava nisu primereni modernom dobu i savremenoj prosveti.

Ilustracija: Sveti Sava blagosilja Srpčad (1921) / Uroš Predić, Public domain, Wikimedia Commons

Ovogodišnja proslava praznika koji se zvanično zove Sveti Sava – Dan duhovnosti obeležena je događajima u Osnovnoj školi Aleksa Šantić u Sečnju. Direktorka škole Olivera Marjanović pokušala je da obeležavanje praznika koji se nezvanično praznuje kao Sveti Sava – školska slava razdvoji na dva dela, svetovni i crkveni, te da ne dozvoli svešteniku da u okviru školske proslave izvrši obred sečenja slavskog kolača. Sekularni pogledi direktorke Marjanović naišli su na nerazumevanje tabloidne i šire javnosti, koja je reagovala javnim linčom

Umesto da zaštiti direktorku od lova na ateističke veštice, ministar prosvete, nauke i tehnološkog razvoja Branko Ružić uključio se u hajku, pozivajući se na tradiciju. Kada govorimo o obeležavanju Svetog Save kao školske slave, govorimo o našoj tradiciji. Kada govorimo o tradiciji, pa na koji način smatrate da je moguće obeležiti slavu, a ne sečenjem slavskog kolača? – retorički se zapitao ministar, odgovarajući na novinarska pitanja o sečanjskom slučaju. Ministar je objasnio i da je po Zakonu o verskim zajednicama dozvoljeno vršenje verskih obreda van religijskih objekata. Otkud državnoj, sekularnoj instituciji kao što je škola uopšte slava – to pitanje niko nije postavio, pa nije bilo ni odgovora.

 

Što bi rekli klinci

Gostujući na TV K1, ministar Ružić je izrekao još nekoliko zanimljivih opaski. Sveti Sava je utemeljivač škole, šta je tu sporno? Je l’ treba da zaboravimo na Svetog Savu, da kažemo da nije postojao? Neko od vaših kolega mi je rekao skoro da je Srpska pravoslavna crkva u rangu nevladine organizacije, rekao je ministar. Ako SPC nije nevladina organizacija, kako to da učestvuje na javnim konkursima namenjenim civilnom sektoru i dobija najviše novca iz budžeta? Ili je crkva NVO samo kad treba uzeti pare, a kad vrši upliv u rad državnih institucija, kad se meša u politička pitanja i kreiranje obrazovnog programa, onda odjednom postaje nešto drugo, temelj srpskog identiteta, čuvar duhovne vertikale ili već tako nešto?

Možda nije previše pametno upućivati ministru ovako gruba pitanja, jer njegov um lebdi u maglovitoj krajini gde kritičko mišljenje, istraživanje i utvrđivanje činjenica nisu odveć popularne discipline. Tome u prilog ide i njegova kritika tobožnje samovolje Olivere Marjanović. Ružić je zamerio direktorki da nema pravo da donese odluku da sveštenik ne može da dođe. Konstatovao je da je trebalo da se konsultuje s roditeljima, a onda je u nastupu lucidnosti objasnio kako direktorka razmišlja: Što bi rekli klinci: Država, to sam ja. Čak i klinci znaju da tu rečenicu nisu smislila deca, već da se pripisuje Luju XIV, mada je francuski kralj najverovatnije nije izgovorio.

 

Pročitajte također — Saša Buljević: Nastavnici istorije u sjeni istorijskog falsifikata

 

Nezgodna pitanja

Sličan metod slobodne interpretacije prošlosti ministar je pokazao i u govoru koji je održao na Svetosavskoj akademiji. Ovako je zborio Branko Ružić: Sveti Sava je prvi starešina samostalne srpske crkve, prvi prosvetitelj, prvi zakonodavac, graditelj crkava i manastira, pokretač umetničkog i prosvetnog stvaralaštva u njima, prvi književnik i biograf. Tezu da je Rastko Nemanjić prvi srpski prosvetitelj i osnivač školstva nije smislio ministar Ružić, ali je uporno ponavlja svakog 27. januara. 

Takve tvrdnje postale su osveštane istine i neupitne dogme – ko god u njih posumnja ili postavi neko nezgodno pitanje rizikuje da izazove bes razuzdane gomile. Pa ipak, pitanja se moraju postavljati, jer je to u prirodi ljudskog uma, kako tvrdi jedan od utemeljitelja prosvetiteljstva Imanuel Kant. Toj nezgodnoj raboti naučili su nas i naši istinski prosvetitelji poput Dositeja Obradovića, koji je govorio: Zato, o slovesni človeče, misli, sudi, rasuždavaj i poznaj. Sav svet da ti reče da si slep, ti, imajući oči i čisto videći, ne veruj svemu svetu

Ako već ministar prosvete tako samouvereno govori da je Sveti Sava utemeljivač škola i prvi srpski prosvetitelj, pretpostavljam da u glavi ima i neke fusnote kojima bi te tvrdnje potkrepio. Gde su se nalazile te škole? U kojim mestima su osnovane? Kako su se zvale? Kako je izgledao nastavni plan i program tih škola? Koje predmete su učili đaci? Ko su im bili predavači? 

Ako se prosvetno stvaralaštvo odvijalo u manastirima, kako veli ministar, da li onda te centre pismenosti možemo izjednačavati sa školama modernog doba? Ko je mogao da pohađa te škole? Samo izabrana deca, ili sva? Ako samo izabrana, ko ih je i kako birao? Možda je negde sačuvan original testa sa nekog prijemnog ispita? Koji procenat sebara, meropha, kmetova ili robova je pohađao te manastirske škole? Ako ne veliki, da li onda možemo govoriti o Svetom Savi kao o čoveku koji je prosvećivao svoj narod? 

 

Književnost i istorija

Ministar i njegovi istomišljenici očigledno podrazumevaju da je reč prosvetitelj imala isto značenje u srednjem veku i danas. Osim što to nije tačno, još neka pitanja ostaju otvorena. Ako je Sveti Sava prvi srpski prosvetitelj, šta su onda Ćirilo i Metodije? Nulti prosvetitelji? Nakon što ministar Ružić u pomenutoj besedi izjavi da je upravo Savino veličanstveno delo bilo temelj sa koga se vinula raskošna poetska legenda o svetitelju Savi, nadahnuta ljubavlju i poštovanjem njegovog naroda, postaje jasno da Ministarstvo prosvete nije prava adresa za prosvetiteljska pitanja. Ali ko onda jeste? 

Ministar se u poimanju Svetog Save i njegovog dela ne oslanja na istorijska dela, na naučno utemeljene činjenice, već na poetsku legendu. Poetske legende pripadaju literaturi i ne mogu biti izvor pouzdanog znanja o istorijskim ličnostima, to im nije ni svrha. Pretpostavljam da ministar Ružić zna za razliku između poezije i istorije o kojoj je pisao Aristotel. Ili ipak misli da ta razlika nije presudna, pošto se u svom govoru pozivao na narodne priče, pesme, legende i druge umotvorine o Svetom Savi. Kada državni zvaničnici čitaju književna dela kao istorijske spise, a književne likove doživljavaju kao realno postojeće ličnosti, onda rezultat može da bude samo – što bi rekli klinci, ili Luj XIV – galimatijas.

 

Pročitajte također — Miloš Janković: Za školske aktivnosti mora biti očigledno da koriste svoj deci

 

Versko i svetovno prosvećivanje

Problematičnost shvatanja Svetog Save kao prosvetitelja u današnjem smislu te reči nije nepoznanica. Tim pitanjem bavio se istoričar Sima Ćirković u tekstu Problemi biografije Svetog Save, objavljenom u zborniku radova sa međunarodnog naučnog skupa Sava Nemanjić – Sveti Sava. Istorija i predanje, održanog 1976. godine. Ćirković piše da je veliki problem što su brojni Savini biografi, bez dovoljno erudicije i bez kritičkog stava prema misaonom oruđu kojim su se služili, bili osuđeni da svoja shvatanja, proizišla iz iskustva u njima savremenom svetu, prenose na stolećima udaljenu epohu

Prateći metamorfoze Savinog prosvetiteljstva kroz istoriju, Ćirković kaže da mnogi srednjovekovni izvori zaista nazivaju Savu prvim srpskim prosvetiteljem, ali da nas ni trenutka ne ostavljaju u nedoumici da imaju u vidu prosvećivanje u veri, širenje svetlosti vere, omogućavanje ljudima da izađu iz tame, da progledaju prihvativši hrišćansku veru i hrišćanski način života. Kao što vidimo, reč je o sasvim drugačijem razumevanju prosvećivanja u odnosu na shvatanja modernog doba.

Zabuna je nastala kad su ovakvo, religijsko prosvetiteljstvo pisci XIX i XX veka interpretirali tako da se stopilo sa idejama o prosvetiteljstvu i prosvećenosti sasvim druge prirode i drukčijeg porekla, sa idealom laičke prosvećenosti, čija su bitna obeležja širenje svetovne nauke i aktivna borba protiv mraka, neznanja i zaostalosti, kakvo je, po shvatanjima zastupnika ove prosvećenosti, održavala upravo hrišćanska crkva

Ugledni srpski istoričar ne spori ulogu Svetog Save, samo je svestan jaza koji stoji između dva udaljena perioda: Takva prosvećenost je nezamisliva u Savinom vremenu, iako je moguće i čak verovatno da su promene koje je on izazvao u narodnom životu isto onako dalekosežne i duboke kao one koje je donela sobom moderna prosvećenost. Na kraju daje poentu koja je danas dobila na aktuelnosti: Zadatak istoričara ne može biti da veštački konstruiše kontinuitete, već da reljefno opisuje razlike među epohama koje su nekad različite kao da pripadaju drugim svetovima

 

Jeretičke misli

Da je umesto poetskih legendi čitao istorijska istraživanja, ministar Branko Ružić bi shvatio da su prosvećenost srednjeg veka i prosvećenost modernog doba dva potpuno različita, pa čak i oprečna pojma. Nevolja je što u tom slučaju ne bi mogao da radi upravo ono što Ćirković označava kao neprihvatljivo: da kreira lažni kontinuitet između epohe Rastka Nemanjića i današnjice. Kada bi umesto mitologizovane priče o Svetom Savi prihvatio istorijske činjenice, ministru bi sinulo da ni praznik Sveti Sava – Dan duhovnosti ni školska slava nisu primereni modernom dobu i savremenoj prosveti, već da bi bolje pristajali davno prohujaloj feudalnoj epohi. 

Tad bi mu možda palo na pamet da nije Sveti Sava utemeljitelj prosvetiteljstva i školstva u Srbiji, već da je to osnivač Velike škole, prvi srpski popečitelj prosveščenija i prosvetitelj (u modernom značenju te reči) – Dositej Obradović. Doduše, kad bi Branku Ružiću takve jeretičke misli dolazile na um, ne bi bio podoban za funkciju ministra prosvete, nauke i tehnološkog razvoja. Zašto je u simboličkom poretku današnje Srbije Sveti Sava zauzeo mesto koje pripada Dositeju Obradoviću – to je još jedno prosvetiteljsko pitanje koje nema svrhe postavljati Ministarstvu prosvete. Kome je stalo do prosvetiteljstva, ne mora da živi ovde. Ima Lajpcig, ima Hale, ima Beč, ima Pariz, ima London. Ako mu je već naspelo da sledi Dositejev put.

Najnovije

Objavljujemo pobjednike konkursa Šta je tebi AI?

Školegijum redakcija

Razglednice iz Jajca

Nikad kasno za učenje i zabavu

Josipa Kulenović

Razglednice iz Tešnja, Doboja, Maglaja 3

Od čilanja do ćutanja

Mirela Buljubašić

Poznata imena autora/ica pet najboljih radova

23. februara tri prvoplasirana

Školegijum redakcija

Pravopisni amandman

U funkciji stvarnih potreba građana/ki

Nenad Veličković