Aleksandra Novakov je u svojoj knjizi Stubovi srpske prosvete. Srpske srednje škole u Osmanskom carstvu 1878-1912, kao i Aleksandra Ilić (vidi prethodni prikaz), pustila istorijsku građu da govori sama za sebe. Za razliku od A. Ilić, Aleksandra Novakov će propustiti da se pita ko su Srbi i šta ih čini Srbima na teritoriji Osmanskog carstva. Ona kao da to tačno zna, iako joj upravo građa kojom se bavi pokazuje da su odgovori na ta pitanja bili daleko od samorazumljivih i nedvosmislenih. S druge strane, upravo njena vernost građi daje mogućnost čitaocu da u obilju izloženog materijala sam potraži odgovore na ova pitanja. Ako se potrudi da tako čita njenu knjigu, onda ga zaključak autorke na samom kraju neće nimalo iznenaditi: Zahvaljujući smišljenoj i dobro organizovanoj akciji srpske države i njenih delatnika, srpsku vojsku je veliki deo naroda Stare Srbije i Makedonije dočekao kao oslobodioce a ne kao zavojevače.[1]
Neće ga iznenaditi na više načina. Prvo, iz izloženih dokumenata jasno se vidi da je prosvetna aktivnost pod okriljem srpske države na teritoriji Osmanskog carstva bila svojevrsna propaganda i priprema za vojne aktivnosti (što se jasno vidi i iz građe koju je proučila Aleksandra Ilić). To se eksplicitno kaže u više dokumenata datih u knjizi.[2] Drugo, ako je trebalo pripremiti narod da vojsku dočeka kao oslobodilačku a ne kao zavojevačku, to znači da je bilo moguće i da srpska vojska zaista bude dočekana kao zavojevačka. Da tako ne bude potrudili su se nosioci obrazovno-propagandnog rada. To dalje znači da narod u Staroj Srbiji i Makedoniji nije sebe poimao kao Srbe pre ove specifične propagandne prosvetne aktivnosti. Da sebe vidi kao Srbe pomogla mu je smišljena i dobro organizovana akcija srpske države.
Postoji i drugi sloj, ispod naizgled jednostavnog zaključka A. Novakov: njena ocena praktično protivreči građi koju je izložila. Prvo, iz svega što čitamo u njenoj knjizi jasno se vidi da rad nije bio ni preterano osmišljen ni dobro organizovan, a ni previše uspešan, barem kada je reč o obuhvatu dece uključene u prosvetne aktivnosti. Iz onoga, pak, što nije ušlo u njenu knjigu, iz dokumenata koji pokazuju kako je tekao život pošto su srpska vojska, a za njom i država, stigle u Staru Srbiju i Makedoniju, vidi se da dobar deo naroda ipak nije tu vojsku, a ni državu, dočekao kao oslobodilačke. To bi mogao biti razlog što se danas ponovo te teritorije ne nalaze u sastavu srpske države. Ali, moguće je da svoju obimnu knjigu Novakov i piše upravo kao zamerku novoj srpskoj državi – ona je te teritorije i izgubila zato što nije bila u stanju da kao njena preteča iz 19. veka vodi smišljenu i dobro organizovanu akciju.
U knjigu Aleksandre Novakov, nadalje, nisu ušle ni analize Aleksandre Ilić, iako je Ilić svoju studiju objavila sedam godina pre štampanja knjige o srpskim srednjim školama u Osmanskom carstvu. Autorka se, dakle, na analize Aleksandre Ilić ne osvrće, iako je upravo Ilić pisala o tome kako je bila smišljena i organizovana i na koje je nacionalne temelje postavljena prosvetna akcija srpske države. Ovaj propust je utoliko upadljiviji jer se i kod A. Ilić pominju kao ključni neki glavni protagonisti iz dokumenata kojima se bavi A. Novakov. Međutim, jasno je da Novakov ne bi mogla ocrtati oslobodilački okvir za svoj istorijski narativ da je bila otvorena za sumnje ne samo autorke knjige o udžbenicima iz 19. veka, nego upravo i za sumnje samih aktera prosvetne politike u Srbiji 19. veka. Ali, ono što Novakov nije htela da primi k znanju kao autorka monografije, na korist njenih čitalaca jasno se vidi iz dokumenata koje ekstenzivno navodi.
Ta prekomerna ekstenzivnost, na prvi pogled manjkavost rada, pokazuje se na kraju kao presudan kvalitet monografije. Ona arhivsku građu izlaže hronološki, ne vodeći računa o ponavljanjima, nepovezanostima ili kontradikcijama između tako poređanih dokumenata. Zanemarila je, povrh toga, i neka osnovna pravila pričanja priče. Tako joj se pojedine ličnosti gube iz narativa i vraćaju u njega a da se nijednom njihovo ponovno pojavljivanje ne poveže sa njihovom ranijom ulogom u priči. Isto važi i za događaje. Ovaj njen postupak zbunjuje pored ostalog i zato što u svakom poglavlju, pošto hronološki iznese građu, usledi nekoliko odeljaka u kojima se onda ta građa obradi prema temama koje autorka s pravom vidi kao ključne. U tim odeljcima ona praktično ponovi jednom već izloženu građu. Tako smo dobili gotovo nečitljivu knjigu od preko petsto strana velikog formata. Utisak je da je knjiga mogla biti barem upola kraća, da se autorka odlučila da tekst sažme i u celini prilagodi svojoj osnovnoj zamisli. Ipak, sreća je što to nije uradila, jer ovako strpljivi čitalac, upravo zahvaljujući ogromnom i na prvi pogled suvišnom autorkinom radu na unošenju dokumenata u osnovni tekst knjige, dobija praktično neposredan uvid u samu građu, odnosno u živote ličnosti jednog veoma burnog i iz ugla nacionalne istorije i formiranja nacionalnog identiteta izuzetno zanimljivog razdoblja.
Da formiranje nacionalnog identiteta posredstvom otvaranja škola kao mesta patriotske propagande, a sa krajnjom svrhom da se srpska vojska dočeka kao oslobodilačka a ne zavojevačka, nije bilo ni dobro organizovano, a ni preterano uspešno, delom i zato što nije bilo jasno ni ko su to u stvari Srbi i šta ih čini Srbima moglo bi se pokazati na mnogo primera iz knjige Aleksandre Novakov. Ali da sam taj nacionalni poduhvat jeste bio ambiciozan i da jeste zahtevao i jednu određenu meru sposobnosti i odvažnosti na strani nacionalnih radnika, takođe je očigledno iz predstavljene građe.
Pored uvoda i zaključka, knjigu čini šest poglavlja, a svako poglavlje posvećeno je po jednoj srpskoj srednjoškolskoj ustanovi otvorenoj na prelazu iz 19. u 20. vek u Osmanskom carstvu – preciznije, u Prizrenu, Skoplju, Solunu, Carigradu, Bitolju i Pljevljima. Da bi se škole otvorile morao se otkloniti niz administrativnih prepreka. Za obrazovanje u Osmanskoj državi bile su zadužene verske ustanove, konkretno, za obrazovanje hrišćanskih stanovnika carevine – vaseljenska patrijaršija u Carigradu. Ali, pored patrijaršije, inače krajnje neprijateljski nastrojene prema otvaranju srpskih škola, saglasnost je trebalo dobiti i od osmanske administracije. Dozvola patrijaršije uglavnom je izostajala, pa su škole otvarane samo uz dopuštenje carigradskih činovnika, što je često činilo odnos između crkvenih i školskih vlasti vrlo napetim. Istorija prizrenske bogoslovije, kao i otvaranje škole u Bitolju, pokazuju kako su i na tlu Osmanskog carstva tinjali sukobi između nacionalnih poslenika: s jedne strane svetovnih i, s druge, crkvenih.
Ne treba, međutim, brzopleto zaključiti da je carigradska administracija uvek išla naruku otvaranju srpskih škola. Čitavim nizom propisa ona je kočila otvaranje i ograničavala rad škola jednom kada bi bile otvorene. Da stvari budu gore – ta administracija je novu srpsku državu s dobrim razlozima videla kao neprijateljski nastrojenu prema carevini, pa je i to bio razlog za brojne zabrane i prepreke u radu srpskih škola. Polulegalnim i ilegalnim kanalima trudila se beogradska administracija da izmami dozvole za rad škola, a potom i da za te škole obezbedi nastavnike, novac i udžbenike. U zavisnosti od okolnosti, to joj je polazilo za rukom s manje ili više uspeha. A bilo je perioda i kada joj uopšte nije polazilo za rukom, pa su škole, recimo prizrenska, bile i pred gašenjem. Ne čudi stoga što su rad u takvim uslovima savremenici tih škola ocenjivali kao vrlo loš, ili barem kao nedovoljan za ambiciozne oslobodilačke ciljeve koji su pred škole postavljeni.[3] Povrh toga, i obuhvat dece bio je veoma mali, pa čudi zaključak autorke da su baš te škole s tim brojem učenika i takvim radom s vremenom pripremile oslobodilački doček srpskoj vojsci.
Da se teškoće nisu sastojale samo u materijalnoj oskudici i neprijateljskom pravnom i administrativnom okruženju pokazuju i pojedine epizode u čijem je središtu upravo bilo identitetsko pitanje. Na više mesta u knjizi iz dokumenata saznajemo da su se sami polaznici škola, a ponekad i njihovi nastavnici, sukobljavali među sobom na identitetskoj osnovi, doživljavajući jedni druge ili kao pripadnike različitih naroda ili kao izdajnike vlastitog naroda. Tako su, recimo, opet u Prizrenu, često izbijali sukobi između učenika iz Crne Gore ili Bosne s jedne strane, i iz Stare Srbije i Makedonije s druge, kada bi prvi potonje proglašavali bugarašima ili barem nedostatnim Srbima. Ovakvi rascepi unutar nacionalnog tkiva proći će u knjizi bez autorkinog komentara, kao i većina drugih podataka, iako oni menjaju idiličnu sliku nacionalnog sklada postignutog radom škola na kojoj autorka insistira u uvodu i zaključku svoje monografije.
Na primeru tri ličnosti koje se pojavljuju u arhivskoj građi o radu srpskih škola u Osmanskom carstvu mogu se ilustrovati previdi koje u zaključivanju pravi A. Novakov. Oni se u načelu mogu razvrstati u dve kategorije: prva bi se ticala propusta da se navedu podaci ili studije u vezi s istim periodom i istom građom koju obrađuje autorka (jedna od njih je svakako i studija Aleksandre Ilić); u drugu bi išli zaključci koji se očito kose sa činjenicama na osnovu kojih su izvedeni.
2.1. Nacionalni radnik Vladimir Karić
Vladimir Karić bio je srpski konzul u Skoplju od 1889. do 1892. godine. Radio je i na otvaranju i na pomaganju srpskih škola u Osmanskom carstvu. Pored toga, bio je i autor udžbenika iz zemljopisa, inače zabranjenog na teritoriji Carstva. Taj udžbenik detaljno je, kako smo u beleškama u prethodnom delu videli, predstavila Aleksandra Ilić u svojoj studiji o srpskoj prosveti na prelazu iz 19. u 20. vek. Aleksandra Novakov, međutim, samo registruje, onoliko koliko toga ima u dokumentima kojima se bavi, da je taj udžbenik postojao, te da je bio u (ilegalnoj) upotrebi u pojedinim srpskim gimnazijama u osmanskoj državi.[4]
Iz dokumenata i istorijskih radova u fokusu Aleksandre Novakov saznajemo da je ministar prosvete Stojan Novaković u zalaganju da se precizno utvrde južni rubovi srpske teritorije sledio Karićevu misao da ta granica ide duž slivova Vardara i Strume, te da stoga u tim granicama treba otvarati škole, čitaonice i postavljati srpske sveštenike.[5] Dalje, dokumenti kažu i da se Karić nije ustezao da podmiti osmanske vlasti kako bi se dobila dozvola za otvaranje škole ili da bi oslabio njihov pritisak na srpske učitelje. Ovako A. Novakov piše o Kariću: On je inače smatrao da je bakšiš jedini srpski saveznik u Osmanskom carstvu. A onda i sam Karić: ... a mi ako se na tog saveznika svojski ne oslonimo, i ako njega za svoje ciljeve ne upotrebimo, nećemo savršeno nikad a i ništa postići moći; jer će se u radu našem uvek nove smetnje ostavljati, a ni s onim što smo već vajno stekli nećemo nikada sigurni biti.[6]
Karić nije imao ni najmanju sumnju za šta treba da posluže srpske škole unutar Carstva. O prizrenskoj školi je pisao: Ova je bogoslovija stub naše propagande, ona se akomodirala prema turskim uređenjima i ima izgleda da se i ubuduće njen uticaj i pojača i raširi ako se samo s naše strane učini što treba. Sa prizrenskom bogoslovijom mi, gospodine ministre, možemo trista čuda da učinimo... Od nas samo zavisi da u veoma kratkom vremenu od ovoga Zavoda stvorimo jedno strahovito ognjište propagande i ne samo po staroj Srbiji nego i po Makedoniji sve pod okriljem turskih zakona, bez velikih smetnji.[7]
Karić se iz ovih dokumenata pomalja kao uzorna figura predanog nacionalnog radnika. Ono što nam pak nedostaje na tom istorijskom portretu (kolažno), sklopljenom od po tekstu rasutih fragmenata razne arhivske građe, tiče se osnovnog pitanja – s kojim uverenjem je Karić obavljao svoj nacionalni posao. U ime kojih Srba je on upro da formira jedno strahovito ognjište propagande. Dakle, nedostaje nam upravo ono o čemu je knjigu sastavila Aleksandra Ilić i što je bilo pri ruci i Aleksandri Novakov, sve i da nije čitala knjigu svoje koleginice, nego da je umesto toga pogledala u Karićeve udžbenike iz zemljopisa. A tamo stoji objašnjeno zašto Karić tvrdo veruje i da su Stara Srbija i Makedonija srpske zemlje, a tamošnji žitelji – Srbi. U Staroj Srbiji: Među onima što se broje u Arnaute, ima ih dosta koji su po krvi pravi Srbi, ali koji su primivši muhamedanstvo primili i arnautske običaje, pa po negde i sam jezik arnautski. Srba, pak, u Srpskoj Makedoniji ima 600.000 duša, ali srpskih je škola nažalost samo nekoliko, s toga su Srpčići u Makedoniji primorani ići u Bugarske pa i grčke škole, gde veoma često zanemare, pa i sasvim izgube svoju narodnost.[8] Kako pak (ne) znamo da su i jedni i drugi Srbi, o tome upravo piše Aleksandra Ilić, dok se Novakov na to suštinsko pitanje ni ne osvrće, jer hoće da sačuva svoj oslobodilački zaključak.
2.2. Nacionalni radnik Kosta Grupčević
Da stvari nisu tako jednostavne kada se pitamo ko su bili Srbi na teritoriji Osmanskog carstva može se videti i iz životnih peripetija Koste Grupčevića. On se rodio u Ohridu 1848. kao – Koče Grupče. Obrazovao se na grčkom. Godine 1855. postao je član tajnog makedonskog komiteta u Sofiji, da bi već 1886. sa bugarske prešao na srpsku stranu. Iste godine Bugari su ga uhapsili kao ruskog špijuna, dok su kasnije osmanske vlasti na njega gledale kao na srpskog agenta. Sasvim je moguće da je on sam sebe video kao Makedonca. Govorio je da su makedonski Sloveni Srbi isto kao što su Česi i Poljaci – Rusi. Tražio je da se udžbenici štampaju na makedonskom i pisao molbe da se pokrene list Makedonski glas. Sam je preveo bukvar na makedonski 1888. godine. Tek 1895. postao je urednik Carigradskog glasnika, lista važnog za srpsku stvar na teritoriji Osmanskog carstva.[9]
Ako se izuzme ime po rođenju, i primedba o Makedoncima kao Česima i Poljacima, svi ostali podaci o Kosti Grupčeviću nalaze se i u biografskoj belešci pod brojem 38 na strani 203 u poglavlju o srpskoj gimnaziji u Carigradu. Pa ipak, Aleksandra Novakov neće zastati i zapitati se kako to recimo Karić i Grupčević mogu biti srpski nacionalni radnici istog reda, ako se poimanje Srba Vladimira Karića kosi sa Grupčevićevim poimanjem Makedonaca. Iz tog ugla sasvim drugačije izgleda podatak da je direktor carigradske srpske gimnazije Miloš Dinić zamerao Grupčeviću, koji je u toj školi predavao grčki, na lošem srpskom jeziku.[10] Da nekim slučajem nije 1907. umro u Carigradu, kao siromah,[11] pitanje je da li bi Grupčević srpsku vojsku, a kasnije i državu, zajedno sa njenim obrazovnim programima i školama, video kao oslobodilačke iz svog specifičnog makedonskog ugla.
2.3. Nacionalni radnik Jovan Ćirković
Da je među nacionalnim aktivistima bilo ozbiljnih razmirica i oštrih sukoba – to Aleksandra Novakov, naravno, ne krije. Ali se na zanimljiv način usteže da bolje opiše karaktere protagonista tih sukoba. To što je svoju monografiju strogo vremenski ograničila i svela isključivo na građu koju je sama izdvojila ipak je ne može opravdati što je čitaocima uskratila mogućnost da razumeju raznolikost motiva za upuštanje nacionalnih delatnika u nacionalni posao.
Godine 1907. među Srbima u Bitolju nije bilo sloge – piše Novakov. S jedne strane našli su se činovnici konzulata, zajedno sa Jovanom Ćirkovićem, dok su na drugoj strani bili nastavnici bitoljske srpske gimnazije, zajedno sa svojim direktorom Jerotijem Topalovićem. Pre svih, Ćirković nije bio zadovoljan Topalovićevim nacionalnim angažmanom u Odboru Srpske odbrane i tražio je da ovaj odatle bude izbačen. S druge strane, nastavnici su stali uz direktora i zatražili da srpski konzulat skloni Ćirkovića iz Bitolja. Konzul Svetislav Stojanović, pak, o Ćirkoviću kaže da je on jedan naš vredan, sposoban i zaslužan radenik kako na polju prosvetne propagande tako i na polju srpske odbrane.[12]
Međutim, bivši nastavnik bitoljske gimnazije Stevan Simić je i za Ćirkovića i za konzula Stanojevića govorio da su nemoralni i skloni aferama i zloupotrebama, te da prave veliki razdor. Ćirkovića je optužio da je falsifikatima i lažnim dokumentima predstavio Topalovića kao nepoštenog. Ćirković je opet sumnjao u srbizam Makedonaca i smatrao ih je autonomašima i bugarašima. Čitava stvar se završila tako što je ondašnje srpsko ministarstvo inostranih dela stalo na stranu konzula i Ćirkovića i udaljilo nastavnike iz Bitolja.[13]
Radoznali čitalac zapitaće se, verovatno, da li je ministarstvo ispravno odlučilo i ko je zapravo bio u pravu – Ćirković ili Topalović. Da nema više nikakvih podataka o ovim akterima, autorka bi mirno mogla da slegne ramenima i produži dalje, s novim dokumentima iz perioda koji je izabrala da istraži. Ali, Ćirković nije makar ko, i javiće se kao zanimljiva figura i nakon oslobodilačkih akcija u Staroj Srbiji i Makedoniji. Evo šta se o njemu još može saznati: Ćirković je kao vladin komesar za izbeglice u Solunu zajedno sa načelnikom Kumanovskog okruga Rankom Trifunovićem odneo državnu štampariju i prodao je u Skoplju. U isto vreme, Ćirković je bio optužen i za utaju 1.000 napoleondora namenjenih za srpsku propagandu u Albaniji, a potom se branio pričom da se čamac s novcem prevrnuo na Ohridskom jezeru![14]
* * *
U svom takođe monumentalnom (opet barem po obimu) leksikonu istorije pedagogije srpskog naroda Nedeljko Trnavac[15] skromno kaže da je tek ponudio građu za neku buduću istoriju srpskog obrazovanja. On, izgleda, veruje da se takva istorija ne može napisati dok se ne istraže sve činjenice i ne pronađe osnova za jednu celovitu pedagošku priču. S obzirom na ovu istoriografsku uzdržanost, utisak je da se A. Novakov odvažila da napiše istoriju srpskih srednjih škola u Osmanskom carstvu jer je poverovala da je pronašla ključ za konzistentnu priču. Na početku imamo Srbe u Osmanskom carstvu koji su gotovo zaboravili svoj nacionalni identitet. Odlučnom akcijom nove srpske države sećanje im je obnovljeno, što je onda učinilo da oni srpsku vojsku dočekaju kao oslobodilačku a ne kao zavojevačku. Reč je o jednostavnom narativu o prelasku iz nacionalnog neznanja u nacionalno znanje. A priču čine brojni koraci na tom identitetskom putu.
Pa ipak, iako jednostavna i na prvi pogled uverljiva, priča nije tačna. Ne samo zato što je posle njenog kraja usledila nova priča o jednoj neuspeloj integraciji i teritorija i naroda, iako su za integraciju upotrebljena istovetna pedagoška sredstva kojima se pripremao doček oslobodiocima;[16] pored toga, sama istorijska građa pokazuje da je čitav taj propagandno-pedagoški poduhvat bio obeležen usponima i padovima, a sami njegovi akteri videli su ga kao neuspeo. Vojna pobeda kao potvrda uspelog propagandnog i obrazovnog rada čini se u jednom takvom istorijskom kontekstu krajnje sumnjivom.
Identitetske priče i inače su skliske i višesmislene. Ako Trnavac greši što je odustao od toga da ispriča istoriju pedagogije kao istorijsku i pedagošku afirmaciju nacionalnog identiteta srpskog naroda, pa je umesto toga sastavio leksikon, Novakov je pogrešila što je pokušala da je ispriča na jedan jednostavan i nedvosmislen način. Nema ni celovitog ni konzistentnog narativa o formiranju nacije, pored ostalog i zato što je ideja nacije sama po sebi nekonzistentna i zavisna od sticaja najrazličitijih okolnosti. Nju je moguće ispričati, a da se pri tom ne ogreši o činjenice, samo ako se dozvoli da se vide svi rascepi i nelogičnosti u pokušajima da se izgradi nacija. Pored toga, treba dozvoliti i da se naslute najrazličitiji motivi zbog kojih razni nacionalni delatnici odlučuju da se upuste u jedan takav identitetski poduhvat. Svaka na svoj način, i Ilić i Novakov, ponudile su nam upravo jednu takvu, nekoherentnu, necelovitu priču: prva, verovatno namerno, a druga, moguće je, protiv svoje volje. Ali, i jedna i druga knjiga zaslužuju podjednaku pažnju, jer su obe autorke, utisak je, ostale verne građi kojom su se bavile. Pa ako je adekvatna analiza (kod A. Novakov) i izostala, a ponegde se zaključci pokazali kao nedostatni (i kod Ilić i kod Novakov) ili pogrešni (kod A. Novakov), čitalac i dalje iz obe knjige dobija niz korisnih podataka i povoda za razmišljanje o pedagoškoj izgradnji (srpske) nacije, odnosno afirmaciji nacionalnog identiteta srpskog naroda.
Pročitajte prvi dio prikaza: Borba za duše (1): Jezik i/ili crkva
[1] Aleksandra Novakov, Stubovi srpske prosvete. Srpske srednje škole u Osmanskom carstvu 1878-1912 (Beograd: Zavod za udžbenike, 2017), str. 491.
[2] Godine 1884. srpski poslanik u Carigradu Jevrem Grujić piše: Istina, kad dođe vreme, a ne može ne doći, da će za političko zauzimanje ipak rešavati najviše vojno zauzimanje, te nam sprema vojske i jeste umesno glavna briga; ali svakojako mora se ma i s naprezanjem činiti što je nužno da se održi srpska svest na zemljištu Srbima obitavanom, te da se ima šta svoje zauzeti; ukoliko rezultat sviju propaganda bude veći za otuđenje srpske narodnosti ili imena u ovim krajevima, utoliko je mogućnije traženje od drugih, deobe po imenu. – Isto, str. 77.
[3] Godine 1888. generalni konzul u Skoplju Đorđe Popović piše ministru inostranih dela Čedomilju Mijatoviću: U Prizrenskoj i Novopazarskoj oblasti srpska stvar u toliko dobro stoji što je tamo u narodu dobra srpska svest, na koju slobodno možete apelovati. Ali južnije od Kačanika svet je zbunjen različitim propagandama. Vera i narodnost postale su predmetom trgovine pa ih menja svaki čas (svakom prilikom). – Isto, str. 183. Deset godina kasnije, Pera Todorović, kao lični izvestilac kralja Aleksandra Obrenovića, 1898. o tome kako stoji srpska stvar u Staroj Srbiji piše: Da nije teža dara nego mera? Naše su materijalne žrtve ogromne. One su tako goleme prema sirotnom stanju naše zemlje, da se sasvim ozbiljno može postaviti ovo pitanje. Vredi li trošiti dva milijuna godišnje da se postignu ovakvi rezultati i uspesi kakve smo evo mi postigli, za ovo desetak godina? Može li to Srbija izdržati? Ne bi li pametnije bilo sručiti sve ovo na vojsku, pa njoj poveriti da jednog dana oružjem osvoji ono što mi sad hoćemo da osvojimo kulturno? – Isto, str. 27.
[4] Apostol Filipović, recimo, predavao je zemljopis u prizrenskoj bogosloviji prema Karićevom udžbeniku. – Isto, str. 151. Zanimljivo je da je sam Karić odbio da promeni svoj udžbenik e kako bi on bio prihvatljiv za osmansku administraciju. – Isto, str. 156.
[5] Isto, str. 27, beleška 93.
[6] Isto, str. 34-35.
[7] Isto, str. 84.
[8] Aleksandra Ilić, Udžbenici..., str. 67, 68.
[9] Ovi podaci mogu se naći u odrednici o Kosti Grupčeviću koju je za Srpski biografski rečnik Matice srpske (2004) napisao Vladan Jovanović.
[10] Novakov, Stubovi..., str. 205.
[11] Tako stoji u belešci iz Srpskog biografskog rečnika.
[12] Novakov, Stubovi..., str. 417.
[13] Isto, str. 438.
[14] Vladan Jovanović, Slike jedne neuspele integracije. Kosovo, Makedonija, Srbija Jugoslavija (Beograd: Fabrika knjiga, 2014), str. 28.
[15] Nedeljko Trnavac, Leksikon istorije srpske pedagogije (Beograd: Zavod za udžbenike, 2012). Prikaz knjiga dostupan je na http://www.skolegijum.ba/tekst/index/468/velika-pedagogija.
[16] Više o tome vidi u Jovanović, Slike...
