Nova čitanja

Intervju: Tarik Haverić

Krotki kolektiviteti, kratke pameti

Jasmina Bajramović

12.08.2018

Razgovor sa Tarikom Haverićem, povodom objavljivanja njegove knjige Kritika bosanskog uma: Ogledi o jednom historijski fiksiranom identitetu

Fotografije: Ljubaznošću Tarika Haverića

Ta­rik Ha­ve­rić u ne­da­vno objav­lje­noj knji­zi Kri­ti­ka bo­san­skog uma kroz pet di­je­lo­va (Neiskriv­lje­na sli­ka, Div­lja na­uka, Li­je­pa knjiže­vnost i lje­pša pro­šlost, šta je Fa­ta bez Mu­je i Put mla­dih Mu­sli­ma­na), uz uvo­dno i za­ključno po­glav­lje (Po­la­zi­šte i Do­la­zi­šte), po­ka­zu­je na ko­je su načine pri­vi­dno naučni ar­gu­men­ti i pse­udo­in­te­le­ktu­al­ni dis­kurs pos­ta­li sred­stva za os­tva­ri­va­nje van­naučnog in­te­re­sa u BiH.

Knjiže­vnost, his­to­ri­ja i po­li­tička mi­sao u ru­ka­ma aka­dem­ske eli­te, tvrdi i do­ka­zu­je autor, pos­ta­ju ra­sa­dni­ci na­ci­ona­li­zma, ana­hro­nih i pre­va­ziđenih te­orij­skih sklo­po­va bez do­ka­za, sa je­dnom osno­vnom ide­jom – očuva­nja iden­ti­tar­nog grča, sta­nja ko­je ne do­pu­šta kon­kre­tno sa­gle­da­va­nje po­slje­di­ca ovih vi­še­de­ce­nij­skih ma­ni­pu­la­ci­ja.

Ško­le­gi­jum: Do­sa­daš­nja su­dbi­na naučnih i ar­gu­men­to­va­nih tek­sto­va ko­ji su se drznu­li dirnu­ti u ko­šni­cu zva­nu bo­san­ski mu­sli­man­ski su­bjekt, ka­ko je Vi na­zi­va­te, ra­zrje­ša­va­la se u dva smje­ra: po­tpu­nim igno­ri­sa­njem rečenog/na­pi­sa­nog ili pre­ba­ci­va­njem tzv. po­le­mi­ke na ar­gu­men­te ad ho­mi­nem. Vje­ru­je­te li da će bo­san­ski mu­sli­man­ski su­bjekt, suočen sa ogromnom ko­ličinom do­ka­za ko­ji­ma ga nas­to­ji­te pro­bu­di­ti iz le­tar­gi­je, za­is­ta prei­spi­ta­ti pro­blem u vlas­ti­tim re­do­vi­ma?1

Ha­ve­rić: Ako mi­sli­te na kru­go­ve na ko­je ta­kva prei­spi­ti­va­nja spa­da­ju (aka­dem­ska za­je­dni­ca, stru­ko­vna udruženja, ma­in­stre­am me­di­ji...), u to ne vje­ru­jem. Pos­to­ji mo­gućnost, međutim, da Kri­ti­ka bo­san­skog uma po­služi kao ka­ta­li­za­tor među ne­op­te­rećenim pripadnici­ma po­ra­tne ge­ne­ra­ci­je, i po­mo­gne im da ar­ti­ku­li­ra­ju svo­ju ozlo­jeđenost postojećim sta­njem ko­ja se u druš­tvu osjeća već ne­ko vri­je­me, ali još ne­ma traj­nu i prepozna­tlji­vu for­mu ni­ti po­tiče na akci­ju. To ar­ti­ku­li­ra­nje će bi­ti pro­ces u ko­jem ja, već i zbog go­di­na, neću su­dje­lo­va­ti, ali ću ga pra­ti­ti kao na­vi­jač. Bit ću za­do­vo­ljan čak i mi­ni­mal­nim do­pri­no­som – da se po­li­tičkoj kas­ti odu­zme mo­gućnost da se ko­le­kti­vnim stra­da­njem služi kao le­gi­ti­ma­cij­skim osno­vom za svoj os­ta­nak na vlas­ti bez ob­zi­ra na (ne)pos­ti­gnu­te rezultate. Očeki­va­ti, međutim, da sve to prođe bez ja­vnih cin­ka­re­nja i ar­gu­me­na­ta ad hominem bi­lo bi nai­vno.

Ško­le­gi­jum: Ri­zvićev­sko ski­da­nje ružnih obi­lježja da­nas je uobičaje­na pra­ksa ne sa­mo u knjiže­vnos­ti, već i u pu­blis­tičkom, odno­sno no­vi­nar­skom bav­lje­nju osje­tlji­vim te­ma­ma kakva je go­di­na­ma ra­sparčano bh. obra­zo­va­nje. Ka­da go­vo­ri­mo o ovoj te­mi, ko­li­ko ko­ris­ti dono­si ja­vno in­sis­ti­ra­nje na go­vo­ru o po­zi­ti­vni­jim pričama u bh. obra­zo­va­nju, os­tav­lja­jući po stra­ni one lo­ši­je, za ko­je iona­ko zna­mo da su mno­go broj­ni­je?

Ha­ve­rić: Ne pra­tim sis­te­mat­ski sta­nje u obra­zo­va­nju, na­ročito nižem i sre­dnjem, ali sam – za­hva­lju­jući i ško­le­gi­ju­mu – do­bro oba­vi­je­šten. Pra­ksa ko­ju spo­mi­nje­te je gu­ra­nje gla­ve u pi­je­sak: ne­ka stvar ne pos­ta­je bo­lja za­to što iz­bje­ga­va­te da o njoj lo­še go­vo­ri­te. A vri­je­di i obra­tno. Ko­li­ko god ide­olo­zi boš­njačkog je­din­stva (i svih dru­gih je­din­sta­va) ocrnji­va­li komunis­tički sis­tem, obra­zo­va­nje ko­je je pružala so­ci­ja­lis­tička Ju­go­sla­vi­ja bi­lo je, u poređenju sa da­naš­njim, Sor­bon­na i Har­vard za­je­dno. Ono je, na­ra­vno, ima­lo i svo­ju ideolo­šku kom­po­nen­tu, ali op­tužbe za ide­olo­gi­za­ci­ju su smi­je­šne ka­da do­la­ze od lju­di ko­ji uvo­de vje­ro­na­uku već od prvog osno­vne. I u Ju­go­sla­vi­ji se učio mar­ksi­zam i pre­dvoj­nička obu­ka, ali tek od sre­dnje ško­le.

 

Ško­le­gi­jum: Ri­zvićeva stu­di­ja Bo­san­ski Mu­sli­ma­ni u An­drićevu svi­je­tu je, ka­ko po­ka­zu­je­te, pa­ra­di­gmat­ski pri­mjer div­lje na­uke, po svo­joj ten­den­cio­znos­ti i na­po­se čita­nju knjiže­vnos­ti kao his­to­rij­skog šti­va ko­je to­bože pre­ten­du­je na obje­kti­vnost. Međutim, Ri­zvićevo dje­lo i da­lje su­ve­re­no živi u si­la­bu­si­ma od­sje­ka za na­ci­onal­ne (boš­njačke) knjiže­vnos­ti, po­naj­pri­je na Uni­ver­zi­te­tu u Sa­ra­je­vu. U ko­jem su obi­mu stu­den­ti i stu­den­ti­ce knjiže­vnos­ti ka­dri prepo­zna­ti, a za­tim ra­zo­bličiti ovo ma­ni­pu­li­ra­nje knjiže­vnom na­ukom, s ob­zi­rom na apa­rat ko­ji ih obli­ku­je?

 

Stu­den­ti, srećom, ne stječu zna­nja o knjiže­vnos­ti sa­mo na fa­kul­te­tu.

 

Ha­ve­rić: Stu­den­ti, srećom, ne stječu zna­nja o knjiže­vnos­ti sa­mo na fa­kul­te­tu. Uto­li­ko nijedan in­di­vi­du­al­ni slučaj ni­je je­dnak ne­kom dru­go­me. Zre­lim lju­di­ma ni­je mo­guće nametnu­ti bez os­tat­ka sli­ku svi­je­ta (pa ta­ko ni pris­tup je­zičkom umje­tničkom dje­lu), bez obzi­ra na sna­gu apa­ra­ta. U bi­bli­ote­ka­ma, srećom, još ima do­vo­ljno knji­ga ko­ji­ma mo­gu upo­tpu­ni­ti svo­ja zna­nja i umi­jeća, i do­ne­kle neu­tra­li­zi­ra­ti po­gu­bni utje­caj pa­ra­naučnih dje­la ka­kvo je Rizvićevo. Po­zna­jem tek ne­ko­li­ci­nu stu­de­na­ta knjiže­vnos­ti, ali nji­ma je ri­zvićev­šti­na za­pra­vo po­mo­gla da shva­te u ka­kvoj in­te­le­ktu­al­noj pro­vin­ci­ji žive.

 

Ško­le­gi­jum: U svo­jim ana­li­za­ma spo­mi­nje­te i pri­mje­re va­na­ka­dem­ske knjiže­vne kri­ti­ke ko­ja se je­dna­ko kon­kre­tno uhva­ti­la u ko­štac sa pro­ble­mom naučno ro­go­ba­tnih i ten­den­cio­znih dje­la ko­ji za­uzi­ma­ju vrlo čvrste po­zi­ci­je u nas­ta­vnim pla­no­vi­ma i pro­gra­mi­ma. Mlađi auto­ri i auto­ri­ce su se, gru­pno i in­di­vi­du­al­no, po­za­ba­vi­li ovim te­ma­ma (re­ci­mo, (sic!) – časo­pis za po-etička is­traživa­nja i dje­lo­va­nja, zbor­nik ra­do­va Na­ci­ja i pos­tstru­ktu­ra­li­zam: Al­ter­na­ti­vna knjiže­vna tu­mače­nja; pri­ručnik za nas­ta­vu knjiže­vnos­ti Ri­ječ i smi­sao, itd.). Kon­kre­tno, Damir Ša­bo­tić je 2015. go­di­ne is­crpno ana­li­zi­rao rad Stu­di­ja Ha­sa­na­gin­ca od 1646. go­di­ne do da­nas. Knji­ga pu­ta do is­ho­di­šta Va­hi­de Še­re­met, do­la­zeći do za­ključaka sličnih oni­ma ko­je izno­si­te u Kri­ti­ci bo­san­skog uma. Pos­to­ji li mo­gućnost štam­pa­nja do­pu­nje­nog iz­da­nja Va­še knji­ge, uz do­da­tni pre­gled re­fe­ren­tnih ra­do­va ko­ji su, to­kom pro­te­klih go­di­na, na sličan način uka­zi­va­li na pro­pus­te bh. aka­dem­ske mi­sli?

Ha­ve­rić: Kri­ti­ka bo­san­skog uma je ogled, a ne stu­di­ja, a ese­jis­tički stil pruža ne­ke slo­bo­de ko­je bi se u aka­dem­skom pi­sa­nju sma­tra­le ne­ma­rom ili po­vršnošću. Ja ni­sam imao am­bi­ci­ju da upu­tim na sve auto­re ko­ji su o te­ma­ma ko­ji­ma se ba­vim pi­sa­li pri­je me­ne, i da­li vri­je­dne do­pri­no­se. Možda bi bi­lo za­ni­mlji­vo re­cen­zi­ra­ti ih na je­dnom mjes­tu, i sis­te­ma­ti­zi­ra­ti motive i pris­tu­pe, ali ja o to­me za­sad ne ra­zmiš­ljam. Ni­sam znao za Ša­bo­tićevu ana­li­zu iz 2015, a ne znam da li bih te­hnički i mo­gao zna­ti, bu­dući da sam po­glav­lje o Va­hi­di Še­re­met obja­vio u dva nas­tav­ka u Da­ni­ma u okto­bru 2015, a za­vršio sam ga ko­ji mje­sec ra­ni­je. Zauzvrat, ja­ko žalim što mi je pro­ma­kao tek­st Igna­ci­ja Ga­vra­na Okriv­lje­ni An­drić, iz 2005. (Bo­sna fran­cis­ca­na, 23), u ko­jem autor ana­li­zi­ra Ri­zvićevu knji­gu na način na ko­ji ću i ja to učini­ti de­set go­di­na ka­sni­je. Mea maxima cul­pa!

 

U po­ru­ka­ma i po­zi­vi­ma ko­je sam do­bio u pro­te­kla dva mje­se­ca od čita­la­ca Kri­ti­ke, naj­broj­ni­ji su oni ko­ji izražava­ju za­do­volj­stvo ne onim što sam ja sâm na­pi­sao, već onim što sam im ot­krio kao dio nji­ho­ve ba­šti­ne – mo­ral­nim uni­ver­zu­mom pje­sme Mrak za­teče po go­ri sva­to­ve, ko­ja je bi­la da­vno na­pi­sa­na, a oni to ni­su zna­li, iako su ugla­vnom svi za­vrši­li na­še ško­le.

 

Ško­le­gi­jum: Na je­dnom mjes­tu spo­mi­nje­te da ni­je mo­guće ut­vrdi­ti ka­da je izvo­ri­šte bosansko­mu­sli­man­ske tra­di­ci­je pos­ta­la pri­po­vi­jest o mu­škar­cu ko­ji ženu, ni kri­vu ni dužnu, kažnja­va i odva­ja od dje­ce, a ne pri­po­vi­jest o mu­škar­cu ko­ji ženu, iz­vje­sno kri­vu, ne želi da ka­zni ni­ti odvo­ji od dje­te­ta, alu­di­ra­jući na Ha­sa­na­gu i dje­ve­ra Mu­ha­me­da kao na dva potpuno oprečna ka­ra­kte­ra boš­njačke usme­ne knjiže­vnos­ti. Dje­ver Mu­ha­med je ju­nak relati­vno ne­po­zna­te pje­sme Mrak za­teče po go­ri sva­to­ve, ko­ja nu­di al­ter­na­ti­vu patrijarhalnom čita­nju bo­san­sko­mu­sli­man­ske ep­ske eti­ke. Mi­sli­te li da se na­mjer­no prešućuju ova­kvi i slični ele­men­ti tra­di­ci­je ko­ji po­ten­ci­jal­no ra­zbi­ja­ju čvrsti ju­nački kon­cept unu­tar na­uke o knjiže­vnos­ti, ali i naučava­nje knjiže­vnos­ti u osno­vnom i sre­dnjem obrazovanju?

Ha­ve­rić: Na­mje­ru je te­ško do­ka­za­ti. Po­ne­kad se ra­di sa­mo o ne­zna­nju. Ipak sto­ji da, suprotno uvri­ježenom vje­ro­va­nju, tra­di­ci­ja ni­je za­da­na i oba­ve­zu­juća, već da je čine heteroge­ni ele­men­ti među ko­ji­ma kul­tur­ne eli­te bi­ra­ju ono što će pred­sta­vi­ti kao duh naroda. U tom smi­slu, tra­di­ci­ja je uvi­jek izmiš­lje­na, ka­ko to po­ka­zu­je is­to­ime­ni zbor­nik ko­ji su ure­di­li Eric Hob­sbawm i T. O. Ran­ger (The In­ven­ti­on of tra­di­ti­on, 1983). I ni­šta ne sto­ji na pu­tu ne­koj no­voj na­ra­ci­ji ko­ju će sklo­pi­ti ne­op­te­rećene ge­ne­ra­ci­je, i ko­ja će pred­stav­lja­ti ot­klon od mu­ško­šo­vi­nis­tičkih kul­tur­nih ko­do­va ko­ji na­vo­dno čine boš­njačku tra­di­ci­ju junaštva, sla­ve i mej­da­na (M. Ri­zvić). U po­ru­ka­ma i po­zi­vi­ma ko­je sam do­bio u pro­te­kla dva mjese­ca od čita­la­ca Kri­ti­ke, naj­broj­ni­ji su oni ko­ji izražava­ju za­do­volj­stvo ne onim što sam ja sâm na­pi­sao, već onim što sam im ot­krio kao dio nji­ho­ve ba­šti­ne – mo­ral­nim uni­ver­zu­mom pje­sme Mrak za­teče po go­ri sva­to­ve, ko­ja je bi­la da­vno na­pi­sa­na, a oni to ni­su zna­li, iako su ugla­vnom svi za­vrši­li na­še ško­le.

 

Slika 1

 

Ško­le­gi­jum: Va­ša knji­ga iz štam­pe izla­zi ne­ko­li­ko mje­se­ci na­kon Ne­re­tvan­ske de­kla­ra­ci­je, ekla­tan­tnog pri­mje­ra pse­udo­naučnog dis­kur­sa u službi dne­vno­po­li­tičkih ci­lje­va o ko­jem govo­ri­te. Ovaj do­ku­ment nas­to­ji da su­bli­mi­ra sve boš­njačke mi­to­ve o van­vre­men­skoj posebnos­ti: je­din­stven bo­san­ski je­zik iz je­din­stve­nog južnog po­dne­blja, stećke, ba­la­de, pisce po­put Sken­de­ra Ku­le­no­vića i Ma­ka Diz­da­ra, Ham­ze Hu­me, Dževa­da Ka­ra­ha­sa­na i drugih... Ka­ko ko­men­ti­ra­te ovu de­kla­ra­ci­ju, ali i činje­ni­cu da ju je podržalo Fe­de­ral­no ministar­stvo obra­zo­va­nja i na­uke?

Ha­ve­rić: Bo­jim se da ću vas ra­zočara­ti: izu­zme­mo li dva-tri poče­tna sta­va, ja Ne­re­tvan­sku de­kla­ra­ci­ju ni­sam čitao. Se­bi sam, na­ime, na­me­tnuo da ne čitam ni­šta što do­la­zi iz sličnih ra­di­oni­ca, dok god se zva­nični je­zi­ko­brižni­ci ne odre­de pre­ma sa­daš­njem sta­nju je­zi­ka u javnoj upo­tre­bi. A to sta­nje ilus­tri­ra, na­pri­mjer, činje­ni­ca da se u sva­ko­dne­vnoj pra­ksi, ka­ko u me­di­ji­ma ta­ko i u zva­ničnim do­ku­men­ti­ma, pre­zi­me na­šeg aka­de­mi­ka Ham­di­je Ćemerlića pi­še Čemer­lić, iako ne do­la­zi od čeme­ra (tj. gorčine ili ja­da) već od ćeme­ra (tj. pro­ši­ve­nog po­ja­sa ko­ji služi kao novčanik). Da­lje, sva­ko­dne­vno možemo pročita­ti da Evrop­ska uni­ja uvo­di ili ne uvo­di strožije kri­te­ri­je u ne­koj oblas­ti. U vri­je­me mar­ksis­tičkog je­dnou­mlja, svaki osno­vac je znao ka­ko gla­si kom­pa­ra­tiv je­dno­složnih pri­dje­va ko­ji se za­vrša­va­ju gla­som g: strog-stroži, dug-duži, blag-blaži... Ko­li­ko će još proći pri­je ne­go što se oza­ko­ni lik dužiji, ili blažiji? Da i ne go­vo­ri­mo o ne­ra­zli­ko­va­nju aku­za­ti­va za­mje­ni­ce ko­ji, ka­da se odno­si na živo ili neživo! Čo­vjek ko­jeg smo vi­dje­li, i plan ko­ji (a ne ko­jeg) je pre­dložila Evrop­ska komisi­ja... Za to sta­nje ge­ne­ra­li­zi­ra­ne i agre­si­vne ne­pi­sme­nos­ti kri­vi su, po ko­man­dnoj odgovornos­ti, po­tpi­sni­ci Ne­re­tvan­ske i sličnih de­kla­ra­ci­ja, ko­ji očito ne shva­ta­ju šta je njihov po­sao. A po­drška mi­nis­tar­stva ko­ju spo­mi­nje­te me­ne ne čudi – ka­kva fe­de­ra­ci­ja, takvi i je­zi­ko­slov­ci (a ta­kva i po­drška).

 

Ka­da iz tog za­tvo­re­nog i sa­mo­do­vo­ljnog uni­ver­zu­ma u ko­jem ko­le­ge ko­le­ga­ma pi­šu po­zi­ti­vne re­cen­zi­je (pri­je ne­go što će do­go­di­ne za­mi­je­ni­ti ulo­ge) iziđete u vanj­ski svi­jet, shva­ti­te da ti te­ore­tičari knjiže­vnos­ti, so­ci­olo­zi, pra­vni­ci i po­li­to­lo­zi ne pos­to­je kao ime­na u svo­jim oblas­ti­ma. Izvan nji­ho­vog ata­ra, njih ni­ko ne čita, ne pre­vo­di i ne ci­ti­ra.

 

Ško­le­gi­jum: U kon­tek­stu re­tra­di­ci­ona­li­za­ci­je i vraćanja re­tro­gra­dnim okvi­ri­ma boš­njačkog pre­dmo­der­nog druš­tva, spo­mi­nje­te slučaj po­kri­ve­ne pe­to­go­diš­nje dje­vojčice ko­ja stu­pa na čelu po­vor­ke ko­ja je u Sa­ra­je­vu je­dnom pri­li­kom pro­tes­tvo­va­la pro­tiv za­bra­ne no­še­nja hidžaba, sa na­tpi­som My hi­jab – my cho­ice. Sa dru­ge stra­ne, na­vrša­va se pe­ta go­di­na ka­ko dje­ca iz Ko­nje­vić Po­lja neće kre­nu­ti na nas­ta­vu jer se nji­ho­vi ro­di­te­lji bo­re za uvođenje bo­san­skog je­zi­ka u ta­moš­nje ško­le. Ka­ko je mo­guće osmi­sli­ti efi­ka­sne načine da se za­us­ta­vi zlo­upo­tre­ba i in­stru­men­ta­li­za­ci­ja dje­ce u od­bra­ni na­ci­onal­nog/vjer­skog?

Ha­ve­rić: Dva slučaja ko­ja spo­mi­nje­te ima­ju sa­mo je­dan za­je­dnički ele­ment – taj da su dje­ca žrtve ono­ga što ra­de odra­sli. No tu se, nažalost, ma­lo šta može učini­ti. Dje­ca uvi­jek izazivaju naj­snažni­je emo­ci­je, i naj­la­kše se in­stru­men­ta­li­zi­ra­ju jer ne­ma­ju svo­ju vo­lju. Pri­je za­us­tav­lja­nja zlo­upo­tre­be tre­ba pro­mi­je­ni­ti ci­je­lu po­li­tičku kul­tu­ru, što je ci­je­li je­dan proces; čak i ka­da ga za­počne­te sa zdra­vih osno­va, tre­ba vam ne­ko­li­ko de­se­tljeća. Ov­dje smo od zdra­vih osno­va ja­ko da­le­ko, a 25 go­di­na je već iz­gu­blje­no.

 

Dje­ca uvi­jek iza­zi­va­ju naj­snažni­je emo­ci­je, i naj­la­kše se in­stru­men­ta­li­zi­ra­ju jer ne­ma­ju svo­ju vo­lju. Pri­je za­us­tav­lja­nja zlo­upo­tre­be tre­ba pro­mi­je­ni­ti ci­je­lu po­li­tičku kul­tu­ru, što je ci­je­li je­dan pro­ces; čak i ka­da ga za­počne­te sa zdra­vih osno­va, tre­ba vam ne­ko­li­ko de­se­tljeća. Ov­dje smo od zdra­vih osno­va ja­ko da­le­ko, a 25 go­di­na je već iz­gu­blje­no.

 

Ško­le­gi­jum: Auto­ri stu­di­ja, ra­do­va, ese­ja, čla­na­ka... ko­je pro­ka­zu­je­te ni­su je­di­ni kriv­ci za ka­tas­tro­fal­no sta­nje naučne mi­sli. Sauče­sni­ci sa je­dna­kom kriv­njom su i re­cen­zen­ti; upra­vo spo­mi­nje­te dvo­ji­cu ugle­dnih pro­fe­so­ra ko­ji su, po­vo­dom spo­me­nu­tog ra­da Va­hi­de Šeremet, da­li svoj bla­go­slov nje­go­vom dalj­njem dis­tri­bu­ira­nju u aka­dem­ske to­ko­ve (na is­tu činje­ni­cu uka­zu­je i Da­mir Ša­bo­tić). Tu ni­je ri­ječ sa­mo o aka­dem­skoj li­te­ra­tu­ri, već i o udžbeni­ci­ma u osno­vnim i sre­dnjim ško­la­ma, gdje se, u naj­bo­ljem slučaju, me­dio­kri­te­tni pri­ručni­ci ami­nu­ju za­hva­lju­jući kli­ma­nju re­cen­ze­na­ta, a bez ika­kvog du­bljeg ar­gu­men­ti­ra­nja ili oprav­da­nja. Za­što je go­vor o re­cen­zen­ti­ma kao fi­nal­nim bra­ni­ci­ma in­te­le­ktu­al­nos­ti određenog dje­la čes­to u sje­ni?

Ha­ve­rić: Aka­dem­ska kul­tu­ra ne može bi­ti drukčija, ili zdra­vi­ja, od po­li­tičke kul­tu­re. Od dje­la na ko­ji­ma se zadržavam u svo­joj knji­zi ni­je sa­mo stu­di­ja Va­hi­de Še­re­met ima­la re­cen­zen­te – imao ih je i sra­mo­tni udžbe­nik Ni­ja­za Du­ra­ko­vića Upo­re­dni po­li­tički sis­te­mi, i Ri­zvićeva studi­ja Bo­san­ski Mu­sli­ma­ni u An­drićevu svi­je­tu. Sve to spa­da u na­ci­onal­nu samodokumenta­ci­ju (Is­tván Bibó), gdje cilj druš­tve­nog dje­lo­va­nja ni­je da do­bi­je­te udžbe­nik ili naučno dje­lo ko­ji bi bi­li kva­li­te­tni pre­ma ne­kim vanj­skim ili obje­kti­vnim kri­te­ri­ji­ma, već da učvrsti­te ide­olo­šku in­te­gra­ci­ju druš­tva. Za to oni do­bi­va­ju pla­tu, i fi­nan­si­ra­nje pro­je­ka­ta, i druš­tve­nu pro­mo­ci­ju. Uto­li­ko ne pos­to­ji go­vor o re­cen­zen­ti­ma kao po­se­bnoj ka­te­go­ri­ji: onaj ko je da­nas re­cen­zent su­tra će i sam bi­ti autor, i očeki­vat će od ko­le­ga da mu vra­te uslu­gu. Ka­da iz tog za­tvo­re­nog i sa­mo­do­vo­ljnog uni­ver­zu­ma u ko­jem ko­le­ge ko­le­ga­ma pi­šu po­zi­ti­vne re­cen­zi­je (pri­je ne­go što će do­go­di­ne za­mi­je­ni­ti ulo­ge) iziđete u vanj­ski svi­jet, shva­ti­te da ti te­ore­tičari knjiže­vnos­ti, so­ci­olo­zi, pra­vni­ci i po­li­to­lo­zi ne pos­to­je kao ime­na u svo­jim oblas­ti­ma. Izvan nji­ho­vog ata­ra, njih ni­ko ne čita, ne pre­vo­di i ne ci­ti­ra.

Ško­le­gi­jum: Na sje­dni­ci Skup­šti­ne Kan­to­na Sa­ra­je­vo održanoj 7. sep­tem­bra do­šlo je do razmi­ri­ca među zas­tu­pni­ci­ma oko iz­mje­ne na­zi­va OŠ Do­bro­še­vići u OŠ Mus­ta­fa Bu­su­ladžić. Opo­zi­ci­ja se di­rek­tno us­pro­ti­vi­la, po­zi­va­jući se na činje­ni­ce ko­je izno­si­te u Kri­ti­ci bo­san­skog uma: fa­šis­tičke sta­vo­ve i otvo­re­nu mi­zo­gi­ni­ju ko­ju je Bu­su­ladžić pro­pa­gi­rao. Dok boš­njačka in­te­le­ktu­al­na eli­ta Bu­su­ladžića is­tiče kao vrhun­skog in­te­le­ktu­al­ca, je­dna kon­kre­tna po­li­tička akci­ja ra­zbi­ja ovaj mit, i to za­hva­lju­jući Va­šem pi­sa­nju. Shva­ta­te li ovo kao di­rek­tnu pot­vrdu svo­ga ra­da, odno­sno ohra­bre­nje da na­pi­sa­no ipak ne os­ta­je mrtvo slo­vo na pa­pi­ru?

Ha­ve­rić: Ako po­sma­tra­te iz ugla za ko­ji ste se odlučili, ovaj is­hod je ohra­bru­jući – na­ročito ima­mo li u vi­du rea­kci­je u vir­tu­al­nom pros­to­ru in­ter­ne­ta. S dru­ge stra­ne, ci­je­la stvar ima i je­dan mno­go mračni­ji aspekt. Pri­je tačno go­di­nu da­na obja­vio sam, u Slo­bo­dnoj Bo­sni, tek­st Slon u dne­vnom bo­rav­ku, u ko­jem sam na mno­go vi­še pri­mje­ra pre­ime­no­va­nja sa­ra­jev­skih uli­ca, ško­la i us­ta­no­va po­ka­zao da je re­vi­zi­onis­tički pro­jekt sko­ro već za­vršen, i da se bosanski mu­sli­man­ski su­bjekt sis­te­mat­ski dis­tan­ci­rao od an­ti­fa­ši­zma. Osim je­dnog infantilnog tek­sta u Sta­vu, tur­skom po­li­tičkom ma­ga­zi­nu na bo­san­skom je­zi­ku, mo­je na­la­ze ni­ko ni­je ospo­rio. A ener­gi­ja ko­ju su po­ka­za­li po­sla­ni­ci vla­da­juće SDA na­pa­da­jući po­sla­ni­ke opozi­ci­je ko­ji su se usu­di­li da o Mus­ta­fi Bu­su­ladžiću ne di­je­le nji­ho­vo miš­lje­nje svje­doči da nji­ma ko­mu­nis­tičko je­dnou­mlje ni­je sme­ta­lo kao je­dnou­mlje, već kao ko­mu­nis­tičko. Ni­je, da­kle, pro­blem u ime­ni­ci već u pri­dje­vu: je­dnou­mlje je sa­svim u re­du, ka­da vi­še ni­je komunis­tičko već, re­ci­mo to ta­ko, ba­lij­sko...

 

Tekst je prvobitno objavljen u 17. broju Magazina za pravedno obrazovanje Školegijum u oktobru 2016. Posljednji, 24. broj, možete kupiti na trafikama u BiH.

Najnovije

Rezultati nagrade Šukrija Pandžo 2018.

Nagradu dijele Indira Buljubašić i Mirza Ahmetović

Školegijum redakcija

Lektira narodu

Vesela, antologija: Iz recenzija

Školegijum redakcija

Odluka o pobjedniku 15. septembra

Pristigli radovi na konkurs za nagradu Šukrija Pandžo

Školegijum redakcija

Recenzija

Skepsa iz baze

Nenad Veličković

Književnost u školama

Zašto još književnost?

Dejan Ilić