Nova čitanja

Slobodan Divjak o Srbiji govori kao o liberalnom raju

Akademska podvala 

Miloš Janković

25.05.2022

Izbeglice koje dolaze iz područja gde dominira određena kultura ne smeju se poistovetiti sa tom kulturom. To bi bio neopravdani esencijalizam...

Ilustracija: PxHere

U ovom tekstu prikazaćemo na jednom svežem primeru kako se iza pritajenog nacionalizma i akademske nedoslednosti krije opravdanje dominacije i ugnjetavanja u Srbiji. Reč je o poslednjoj knjizi Slobodana Divjaka Ideologije razaranja demokratskih etnoheterogenih društava objavljenoj 2021. godine u izdanju Humanističke studije UDG Podgorica.[1]Knjiga je sastavljena od autorovih naučnih radova, prethodno publikovanih na engleskom jeziku, i jednog teksta Plamena Makarieva s kojim polemiše. Tekstovi su teorijski i pretežno u domenu političke i pravne filozofije. Divjak u njima kritikuje kolektivna manjinska prava kao izraz multikulturne politike priznanja. Argumenti koje nudi su jaki, ali već odavno rečeni. Ono što je novo jeste okvir u koji ih smešta, a koji Divjak daje u predgovoru. Kao što ćemo videti, upravo mu je okvir poslužio da navodno stručnim i akademskim jezikom opravda dominaciju u postojećoj, realnoj državi Srbiji.

Divjak je bard visokocitatne ideologije. Na sopstvenom sajtu za sebe kaže da je najčešće citirani živi srpski teoretičarističući da je citiran u 506 različitih publikacija i elektronskih medija i pomenut 866 puta.[2] Na nedavno održanom panelu o njegovoj novoj knjizi na Institutu za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu jedan je od govornika naglasio je da je Divjak naš najcitiraniji filozof.[3] Divjak je i bivši glavni i odgovorni urednik Trećeg programa Radio Beograda i njegovog istoimenog časopisa, kao i direktor Radio Beograda u dva mandata od 2004. Na predlog Svetozara Stojanovića postao je član Organizacionog odbora Srpsko-američkog centra koji je kasnije prerastao u Centar za nacionalnu strategiju. Glavni cilj tih centara bio je poboljšanje položaja Srbije u svetu i u okviru toga odbrana Kosova i Metohije, kao i učvršćivanje specijalnih veza Srbije i Republike Srpske.[4] Mada kritikuje aktuelni režim u Srbiji, njegov nacionalizam reprodukuje ideologiju na kojoj taj režim ugodno plovi.

Teorijska polemika o kojoj je u knjizi reč vodi se između liberalizma i multikulturalizma. Oba termina su nam dobro poznata, ali podsetimo se ukratko i uprošćeno o čemu je reč. Liberali tvrde da legitimna država mora biti neutralna prema različitim koncepcijama dobrog života, da ne sme privilegovati nijednu religiju, kulturu i slično. To se postiže, tvrde oni, osnovnim liberalnim pravima koja pojedincima garantuju lični prostor slobode da žive sopstvene živote onako kako žele bez mešanja države i ostalih članova zajednice. Ta su prava individualna i negativna. Ona državi i njenim žiteljima govore šta ne smeju da rade kako ne bi ušli u tuđi lični prostor slobode.

Liberalizam temeljen na negativnim pravima može se kritikovati na različite načine. Jedan on najjačih prigovora optužuje negativna prava za zaštitu i reprodukciju postojećeg stanja stvari, uključujući tu i velike, pre svega imovinske nejednakosti i nepravde.

Multikulturalisti, međutim, problem vide na drugom mestu. Oni smatraju da individualna prava ne mogu zaštititi određene manjinske kulturne grupe od dominacije i ugnjetavanja većinske grupe. Iako svako ima pravo glasa kao osnovno političko pravo, većina može doneti takve zakone kojima se guše i potiskuju elementi manjinskih kultura, od jezika, preko običaja, do religije. Multikulturalisti smatraju da je to neopravdano i da svaka grupa ima pravo na zaštitu sopstvene kulture.

Postoje brojni problemi sa rešenjima koje nude multikulturalisti i Divjak ih većinu uočava. Opravdana teorijska kritika multikulturalizma proteže se čitavom knjigom. Osnovni problem sa manjinskim pravima je što pojedinci manjinskih grupa nužno postaju vezani za jedan oblik manjinske kulture, bez mogućnosti da se ona odbaci. Slično kao što većinska kultura ugnjetava manjinsku, tako dominantna verzija manjinske kulture, jer uvek je u pitanju kulturno mnoštvo, ugnjetava one koji je ne prepoznaju kao svoju. Pored toga, pravnom zaštitom postojećih kultura sprečava se nastanak novih kultura kao posledice kulturnog mešanja i preklapanja.[5] Da ne govorimo o tome da postoje nasilne kulturne i društvene tradicije, poput fašizma, rasizma, nacizma, seksizma i slično. Da li je i njih potrebno pravno zaštititi?

Opet, naravno, postoje i dobri protivargumenti druge strane kojima se upozorava na početni problem kulturne dominacije i nude rešenja koja su manje problematična. Rasprava tako teče dalje i razvija se unedogled. Teško da ju je moguće razrešiti. Ne zato što se dve strane u debati ne slažu oko nekakvih načelnih vrednosti, već zato što se, kada se različite poželjne vrednosti nađu u sukobu, jednoj od njih daje primat. Politički filozofi, podseća nas Džonatan Volf, obično pišu knjige i radove o značaju određene vrednosti koja nam trenutno nedostaje.[6] Ako živimo u svetu izraženih nejednakosti, besmisleno je pisati o značaju lične odgovornosti, ne zato što ona nije važna, već zato što je u društvu u kome živimo ima previše. Nedostaju egalitarne vrednosti i zato je od presudne važnosti isticati njihov značaj.

Divjak u svojoj knjizi pravi akademsku podvalu. Vrednost koje nema dovoljno predstavlja kao vrednost koje ima previše i koja nas ugrožava.[7] U predgovoru piše kako se opasnost raspada (etnokulturno heterogenih država, M. J.) nadvila [se]već nad ne malim brojem zemalja, između ostalih nad Španijom, Italijom, Kanadom… Jedva da treba i napominjati da takva sudbina preti i Srbiji.[8], [9] Zatim dodaje: Nažalost, najveći deo naše intelektualne elite nema dublji uvid u smisao i značenje izvornih liberalno-demokratskih načela; štaviše, njen najbučniji deo, tzv. drugosrbijanci, sklon je shvatanju da je institucionalizovani multikulturalizam u liku pravno priznatih prava manjinskih etničkih zajednica najveće savremeno dostignuće liberalnog učenja, te on zbog toga stoji na stanovištu da je neka država demokratskija ukoliko u njoj postoji što viši stepen legalno priznatih grupnih prava etničkih manjina, uključivši i pravo tih manjina na samoupravu, tj. na uspostavljanje etničkih autonomija koje nužno razaraju logiku funkcionisanja građanske države u kojoj su, po definiciji, nosioci prava ne grupe već pojedinci kao pojedinci.[10]

Divjak, dakle, o Srbiji govori kao o liberalnom raju kome preti raspad zbog ustavno priznatih kolektivnih manjinskih prava. Kulturna autonomija obično vodi getoizaciji i političkoj autonomiji koja se onda završava otcepljenjem. U takvim okolnostima, kaže on, ne može biti građanske liberalne države koja se postavlja neutralno prema različitim oblicima života i koja individualnim pravima štiti autonomiju pojedinaca.

Problem u ovako postavljenom okviru je što Srbija nije liberalna, vrednosno neutralna i politički slobodna država. Na stranu sad ekonomski neoliberalizam, ovde govorimo o nečemu drugom. Srbija je samo formalno sekularna država. Predstavnici vlasti se u vezi sa važnim državnim pitanjima konsultuju sa patrijarhom, deca su primorana da u školama slušaju himnu jednog etničkog naroda, dobijaju slobodan dan samo za pravoslavne hrišćanske praznike i mnogo toga drugog. Autori koji odbacuju manjinska prava smatraju da država, da bi i dalje ostala legitimna bez kolektivnih prava, mora imati otvoreno političko polje u kome se slobodno pregovara o svemu i u kome se priznaju različiti identiteti.[11], [12] Srbija to nije. Jedan festival na albanskom jeziku jedva se, jednom godišnje, održi u centru Beograda uz snažne policijske snage.[13] O zločinima nad kosovskim Albancima izlišno je govoriti.[14] Divjak se na njih ni ne osvrće. Kaže samo da nikad nije podržao Miloševićev etnonacionalizam.[15]

Njegov je etnonacionalizam, međutim, očigledan. Čim iz idealne teorije zagazi u polje realnosti, naučna preciznost i objektivnost transformiše se u nacionalnu pristrasnost svojstvenu sportskim komentatorima. Tako, recimo, kaže da bi se BiH odavno raspala na tri različita etnička entiteta u liku međusobno nezavisnih država da ne postoji snažan pritisak spoljnog faktora u suprotnom pravcu [16], dok je u Srbiji očita međuetnička netrpeljivost i težnja Albanaca da KiM transformišu u čisto etničku državu.[17]

Analizirajući nastupe domaćih sportskih komentatora, Ivan Čolović piše kako razlika između dva fudbala, dve igre, naše i tuđe, nije toliko zasnovana u samim stvarima koliko u njihovim imenima. Uglavnom je tu reč o suprotno usmerenim retoričko-aksiološkim interpretacijama istih ili sličnih sportskih odlika...[18] Isto se može reći i za Divjakove iskaze. I Srbija i Bosna i Hercegovina su multietničke. U obe države postoje međuetničke tenzije koje ne eskaliraju zahvaljujući, pre svega, pritisku međunarodne zajednice. Takođe, u obe države elite jednog od naroda žele da formiraju nezavisnu, čistu etničku državu. Uprkos činjenicama koje ukazuju na sličnost ova dva slučaja, Divjak se koristi retoričko-aksiološkim interpretacijama kako bi kosovske Albance prikazao kao netrpeljive secesioniste, dok implicitno sugeriše da su Srbi iz Republike Srpske taoci snažnog pritiska spoljnog faktora.

Divjakov nacionalizam nije usmeren samo na kosovske Albance. On je očit i kada piše o muslimanskim izbeglicama. Ipak, ako su teorijski argumenti kojima osporava manjinska prava snažni u idealnim okolnostima, argumenti kojima se obrušava na izbeglice su u najmanju ruku amaterski.[19] Ovako Divjak piše: Naravno, liberalno ustrojena građanska država otvorena je, u načelu, za članove svih etniciteta, vera i rasa jer su njeni zakoni nepristrasni prema etničkom, verskom i rasnom pripadništvu, ali ovde je reč o nespojivosti liberalno-demokratskog sistema sa režimima čiju ustavno-pravnu potku čine fundamendalističke religije poput izvornih verzija islama. Konkretnije rečeno, poklonici ovih neliberalizovanih kulturnih tradicija ukoliko dobiju državljanstvo u liberalno-demokratskim državama, mogu isticati zahteve za legalizaciju svojih kulturnih tradicija u nereformisanom vidu, čija bi realizacija dovela do stvaranja „stranog tela“ u organizmu pravne države koja počiva na primatu individualnih prava. Dakle, moje protivljenje dodeli srpskog državljanstva ovakvom tipu imigranata nema rasno ukorenjene, već je ono motivisano otporom prema realnoj opasnosti od uvođenja međusobno nespojivih pravnih sistema koje bi dodatno uzdrmalo međuetničkim netrpeljivostima već razdrtu Srbiju.[20]

Divjak se, dakle, protivi dodeli državljanstva izbeglicama koje dolaze sa područja gde dominira kultura koja ugrožava liberalne vrednosti. Razlog za to je, kako kaže, potencijalna opasnost da nakon dodele državljanstva ove izbeglice zatraže i dobiju manjinska prava, što bi dovelo do nestabilnosti. Nekoliko je rupa u ovoj logici. Prvo, izbeglice koje dolaze iz područja u kojima dominira određena kultura ne smeju se poistovetiti sa tom kulturom. To bi bio neopravdani esencijalizam kojem se i sam Divjak protivi kada osporava komunitarizam/multikulturalizam.

Drugo, sve i da se izbeglice zaista identifikuju sa tom kulturom, potencijalna opasnost od potencijalnog traženja i potencijalnog dobijanja manjinskih prava ne sme biti osnov za odbijanje dodeljivanja prava na državljanstvo, naročito ako ti ljudi ispunjavaju sve pravne uslove za njegovu dodelu. Ako se setimo reči Džona Stjuarta Mila, jednog od rodonačelnika liberalizma, alkohol ne sme biti zabranjen zato što alkoholisana osoba može drugima naneti štetu. Zabranjuje se samo nanošenje štete (ili očigledna mogućnost da se takva šteta nanese).[21]

Treće, Divjak odjednom vrednost stabilnosti zajednice suprotstavlja pravima pojedinca, što je takođe u neskladu sa čitavim tonom knjige koja polazi od pretpostavke da samo individue mogu imati moralnu težinu, ne i kolektivi. Sve i da je Divjak umesto toga tvrdio da će zbog priznavanja manjinskih prava radikalnim islamskim grupama trpeti individualna prava pojedinaca, argument bi bio loš. Jer oni čija bi individualna prava zapravo bila ugrožena priznanjem manjinskih prava ove potencijalne etno-kulturne zajednice izbeglica jesu upravo pojedini članovi te manjinske zajednice. Ako mu je do njih zaista stalo, apsurdno bi bilo njihov prostor slobode braniti odbijanjem dodele srpskog državljanstva.

Vidimo kako jedna knjiga koja pretenduje da bude akademska i progresivna zapravo reprodukuje ideologiju srpskog nacionalizma i ugnjetavanja. Naročito je interesantno što knjiga s akcentom isključivo na liberalnim negativnim pravima pojedinaca izlazi u trenutku kada su dužnosti (da se vakcinišemo) od egzistencijalne važnosti za zajednicu i njene članove. Mada na prvi pogled deluje neobično, Rastislav Dinić nas upozorava da ovaj spoj srpskog kvaziliberalno-pravnog nacionalizma zapravo ne bi trebalo preterano da nas čudi.[22] Jer, podseća nas Dinić na reči Danila Kiša, nacionalizam nije briga za zajedničko dobro, nego pre svega kolektivna i pojedinačna paranoja i refulirani individualizam.[23]

Ni kolektivna nacionalna paranoja, ni zloupotreba akademskog autoriteta i urušavanje akademskih standarda nisu ograničeni samo na Srbiju. Države bivše Jugoslavije usred su epidemije, ne samo korona virusa, već i Akademskog šarlatanstva.[24] Ovo je termin istoimene knjige Nenada Veličkovića u kojoj se detaljnim etnografskim pristupom na primeru Odseka za književnosti naroda Bosne i Hercegovine Filozofskog fakulteta Univerziteta u Sarajevu pokazuje kako akademska zajednica u tranziciji zloupotrebljava loš pravni okvir kako bi delovala suprotno javnom interesu. U Srbiji o sličnoj pojavi, na primeru Fakulteta političkih nauka Univerziteta u Beogradu, piše Ivan Čolović.[25] Oba autora pokazuju kako kulturni nacionalizam i akademska aljkavost, nedoslednost i nepoštenje ortački egzistiraju u skladnom braku. Od takvog braka profitiraju akademski karteli i etnonacionalne elite. Štetu trpe svi ostali.

[1] Divjak, S. (2021). Ideologije razaranja demokratskih etnoheterogenih društava. Podgorica: Humanističke studije UDG.

[2] Vidi http://www.slobodandivjak.com/sr/.

[3] U eri neoliberalizma naučna relevantnost meri se isključivo brojem citata, bez obzira na kvalitet i javni značaj sadržaja samih naučnih radova. Režimu nije strano da se krije iza autoriteta naučnika visoke citiranosti. Tako je na poslednjim izborima u Srbiji najcitiraniji domaći matematičar Stojan Radenović bio na listi SNS-a za republički parlament. U njegovom slučaju pokazano je kako je visoku citiranost stekao putem citatnog kartela. Vidi Visoka citiranost ili citatni kartel?.

[4] Isto.

[5] O ovom pitanju čitalac se može informisati u: Ilić, D. (2008). Tri propusta univerzalizma i politički liberalizam. Reč, (77.23), 89–115.

[6] Wolff, J. (2015). Political philosophy and the real world of the welfare state. Journal of Applied Philosophy, 32(4), 360–372.

[7] Slično je i sa debatama koje se godinama vode o ustavnim promenama u delu koji se odnosi na pravosuđe. Vrednosti demokratske legitimnosti i nezavisnosti jednako su važne za funkcionisanje pravosuđa, ali se istovremeno međusobno isključuju. Kako je pravosuđe u Srbiji potpuno pod šapom politike, odnosno skupštine, i nedostaje mu nezavisnosti, apsurdno je isticati značaj demokratskog legitimiteta. Više o tome vidi u: Janković, M. V. (2020). Procedura kao legitimacijsko sredstvo novih ustavnih rešenja u Srbiji. Politički život, (19), 29–45.

[8] Divjak, S. (2021). Ideologije razaranja demokratskih etnoheterogenih društava. Podgorica: Humanističke studije UDG. str. 19.

[9] Divjak ovde iz političko-filozofske idealne teorije ulazi u empiriju, ali za ono što tvrdi ne nudi ni jedan jedini empirijski dokaz. Na ovu tendenciju stroge razdvojenosti disciplina političke nauke i političke filozofije upozorava nas švedski politički naučnik Bo Rothstein. Citirajući Bauera, čuvenog istraživača Holokausta, Rothstein se pita ne proizvodi li ova stroga disciplinska razdvojenost tehnički kompetentne varvare. Vidi u Rothstein, B. (2005). Is political science producing technically competent barbarians?. European Political Science, 4(1), 3-13. O nužnosti istovremene upotrebe normativnog i empirijskog pristupa u analizi obrazovanja vidi u Gevirc, Š. & Krib, A. (2012). Razumevanje obrazovanja. Sociološka perspektiva. Beograd: Fabrika knjiga.

[10] Isto.

[11] Habermas, J. (1995). Borbe za priznanje u ustavnim demokratskim državama. Dijalog – Časopis za filozofiju i društvenu teoriju, (03+ 04), 33–44.

[12] Kiš, J. (2003). Odbrana političke neutralnosti. Reč, (71.17), 207–257.

[13] Vidi Festival ‘Mirdita,dobar dan’ otvoren uz jako policijsko osiguranje.

[14] Vidi https://kosovo.sensecentar.org/sr.

[15] Divjak, S. (2021). Ideologije razaranja demokratskih etnoheterogenih društava. Podgorica: Humanističke studije UDG. str. 83.

[16] Isto.

[17] Isto.

[18] Čolović, I. (2000). Divlja književnost – etnolingvističko proučavanje paraliterature. Beograd: XX vek, str. 268.

[19] Problem je mnogo širi od urušavanja obrazovnih, naučnih i akademskih standarda. Kako nas Veličković podseća: U percepciji običnog svijeta akademija, a u ovom istraživanju univerzitet / fakultet / odsjek za književnost, jesu mjesta znanja i istine. (Veličković, N. (2019). Akademsko šarlatanstvo. Beograd: Fabrika knjiga. str. 26) Reči akademika se percipiraju u medijima kao zadnja riječ nauke. (Isto.) Ako vladajućim elitama zatreba, jednostavno će svoje odluke legitimisati nalazima takozvane struke.

[20] Divjak, S. (2021). Ideologije razaranja demokratskih etnoheterogenih društava. Podgorica: Humanističke studije UDG. str. 21.

[21] Mil, Dž. (1988). O slobodi. Beograd: Filip Višnjić, str. 112.

[22] Vidi Vakcine i patriotizam.

[23] Vidi O nacionalizmu.

[24] Veličković, N. (2019). Akademsko šarlatanstvo. Beograd: Fabrika knjiga.

[25] Vidi Majstor nadgradnje.

Najnovije

Uz početak nove školske godine

Strah od obrazovnog cilja

Miloš Janković

Još malo o udžbenicima, ovim besplatnim

Jesu besplatni, al' džaba vam ih

Arifa Isaković

Kad Ministastvo vodi na usavršavanje

Ugrađivanje u holokaust

Nenad Veličković

Nova tumačenja istorije u izbornoj godini

Štivo nesavladivo đacima kojima je namijenjeno

Melisa Forić Plasto

Neslužbeno brisanje službenog jezika u dvojezičnim školama u Crnoj Gori

Svi su đaci u Ulcinju jednaki, ali su neki nejednakiji

Edona Bakali