…Tek sam stigla. Ne snalazim se najbolje. Previše je uglova, disharmonije tonova, kaleidoskop osećanja. Na skoro dvovekovnim zidovima ispisuju se neka nova pravila. Neke nove vrednosti se cene.
Gimnazijalka si kada ispeglaš kosu i treseš šiškama kao metronom na 60, pa podigneš trenerku do ispod grudi, na sebe navučeš majicu, dužine tek da lopatice ne nazebu. Obavezno je da ti pupak, s vremena na vreme proviri ispod poruba majice, pa ti vrisneš, kao postidiš se. Vrhuška si onda kada si ušla u najuži krug izbora učesnica poznatog rijaliti programa, pa može biti i postaneš znamenita ličnost.
Promašila si mesto, ako znaš ko je Meša Selimović, ako ti drhti glas dok recituješ Majakovskog, ako sviraš klavir, ako ne bežiš sa časa jer nisi naučila, ako se sa prijateljem iz klupe razumeš na mig okom. Onda si frik. I on je.
Pametna si kada štrebaš, bez smisla i napamet, kada dramiš zbog trojke iz fizike, jer “znate li Vi ko je moj tata?”, pa čak i onda kad prespavaš prvi čas sredom, i mama, bez stida, ode da opravda. Jer joj se može. Iako to često ne prolazi, pokušala si prečicom. Baš si carica!
Zrela si za psihijatriju kada iz malog mozga izvučeš ono što je hemičarka rekla u sedmom, kada čitaš knjige na engleskom jeziku ili španskom. Bez smisla za profit si kada planiraš put u Estoniju, da bi u Talinu, u apoteci iz 15.veka, kupila rog jednoroga. Pametan bi uložio u silikonske usne ili tattoo. Lik za neku tužbalicu si, ako ne budiš mamu koja spava (jer je radila treću smenu), da ti servira doručak, već namažeš paštetu na hleb i odjuriš na matematiku. I častiš za četvorku! Izgubljen slučaj!
Za predsednika odeljenja si, ako vređaš druga iz klupe, govoriš da je crno, ono najcrnje. Eto, tek tako. Bog da te vidi! Odmah treba pokazati ko je najjači, koga se treba plašiti, čije izjave ne smeš spočitati. Još ako te do vrata učionice dovede vozač, koji je pošao po maminu bundu sa hemijskog čišćenja, onda nema glasanja. Jasno je ko je vođa i koga treba slediti. Moć je to!
Jadnica si kada na tren zanemiš, jer ne znaš šta da odgovoriš nepristojno na nepristojnost. U stvari i ne znaš da to danas nije nepristojno, nego je poželjno. Sa šesnaest ne umeš da komuniciraš, zastaješ, mucaš, ne znaš arsenal psovki, već ćutiš?! Gde li si pošla, promašaju ljudski? Čudna si jer se smeškaš, a tebi je toplo oko srca u bakinoj haljini sa tavana, iako miriše na naftalin i lavandu. I kada te isprska bahati taksista pri izlasku iz autobusa, smešno ti je. Stvarno je jadno da ne primetiš da imaš tačkice blata po farmerkama! Kako ćeš raditi projekat iz biologije u prljavom odelu? Ko će te takvu nenašminkanu fotografisati za pano?!
Hijerarhija je jasna. Pravila se znaju. Svako ima svoje mesto. Svako svoj tron ili svako svoj ćošak.
Još se samo bune pojedini profesori. Stara garda. Pružaju otpor 21.veku. Iz zidova vrište citati koje su ispisivali u prošlim vremenim: “Znanje je moć! Obrazovanje je najmoćnije oružje koje možete upotrebiti da promenite svet. Sloboda nije u tome da možeš činiti ono što želiš, nego da možeš da činič ono što ne želiš…”
Gde je tu lova? Novac? Pare? Euri, dolari, marke… avioni, kamioni… hotelske sobe i u njima đakuzi? Koga je više briga za Antigonu, hej! Ep o Gilgamešu u novoj eri! Jede li se Gilgameš? Žvuči kao ganaž, ili kao gulaš… Kome treba da razume Borov model atoma i hijerarhijska flasifikacija živog sveta?! Latinski, izumro jezik, još online, izučavamo! Paradoks.
Profesori se bune, drame, ubeđuju nas u važnost znanja, a ogrnuti pocepanim kaputima i u cipelama nasleđenim od dece. Farso, ti li si? Hajde, pokušaj da predsednici i gimnazijskoj eliti staneš na crtu i pojasniš moć reči, razuma i znanja. Usudi se, ti lice bez lika, glasu bez tona! Gnjido siromašna, što misliš da razum ne može da se kupi, što razmišljaš o moći slobode ako imaš znanja, presmešna si! Jalova je tvoja misao da ćeš kao pobednik izaći iz ove debate! Okovana je tvoja sloboda, tvoja snaga i zemaljska pravda! Žališ se kadiji kada te on tuži!?
…Posle raspusta, ponovo, sam na istom mestu. Kosa mi je vezana u konjski rep, šiške nemam. Potkošulja je uredno upasana u farmerke, da ne zebu leđa. Znam ko je Meša, sviram klavir, volim poeziju, i hemiju, i matematiku. Ne nosim bakinu haljinu, ali mamina košulja na meni miriše slično. I dalje se sa drugom razumem na mig. Donela sam prah jednoroga iz Talina i pune skutove priča iz Tompea dvorca i Kadriorg parka. Upoznah neke turiste iz Španije, popričasmo. Mama i ja jedosmo paštetu, na klupi, ispred katedrale Aleksandra Nevskog. Patike su ostale bez đona, propuštaju užičku kišu. Obuću stare, sestrine. Jadna li sam? Tužna li sam? Bezvredna? Možda me pritiska depresija, da li mi je vreme za terapiju? Kako ću na biologiju?
Smešim se na fotografiji, na panou u holu škole. U mom srcu je sunce. U mom umu nebo. Moja školska priča je moja, i druga pored mene. Namignuh mu, on se nasmeja. Iznad nas prašina jednoroga koja otvara neke nove puteve, za nas, „crve”. Jer debata nije monolog predsednice odeljenja ili prosečnog fudbalera lokalnog kluba koji sanja o Mondijalu, јер aplauz nije podrška ako je iz straha ili po naređenju, moć nije mamin ili tatin novčanik, vozač ili kućna pomoćnica.
Ima dana… Monolog će postati dijalog. Za sada, na ovaj način. Jezikom kojim govorim. A kasnije, ko će to znati? Gde će biti ona sa šiškama, a gde ćemo biti moj drug iz klupe i ja… Srešćemo se. Oslobođeni!