Kao neko ko se školuje devet godina unazad, navikla sam na “starinski” način obrazovanja. Odlazak u školu, nastava u učionici, zatim odlazak kući, postali su moja rutina na koju sam se, htjela ili ne htjela, navikla. To je ušlo u moj način života. Bez obzira da li voljela ili ne voljela školu, kada par dana ne bi išla u školu, bilo bi mi dosadno. Jer, to mi je bila nekakva navika. Nešto na šta sam se privikla. Škola kao škola me je zanimala prvenstveno zbog učenja, ali pored toga, ono što mi je bilo glavno, jeste druženje s prijateljima. Unatoč mnogim svađama i prepirkama, smatrala sam ih svojom porodicom. Vidjeti ih svaki dan, pričati s njima, šaliti se i slično, je dio mog djetinjstva koji će zauvijek ostati duboko urezan u moje sjećanje i srce.
Onda, odjednom, pojavio se i taj virus. Naizgled i na prvu ruku, sasvim beznačajan i bezopasan, kasnije je pokazao “svoje zube”. Dok je taj razarač harao okolo, mi smo se bezbrižno školovali u našim toplim učionicama, u klupama koje skrivaju mnoge naše tajne i vragolije, dok su neki naši vršnjaci odavno prešli na takozvanu “online nastavu”. Za nas, barem do tada, to je bio nov, nepoznat pojam. Sve do jednog dana kada smo i mi bili prisiljeni školovati se putem interneta. Iznenada, našli smo se u situaciji itekako teško za nas, te se pokušavali privići na nju koliko god je to bilo moguće. Prvoj meni, u početku, bijaše teško. Nadala sam se brzom povratku u školsku klupu među prijatelje koji su mi već tada silno nedostajali. Tada nisam mogla ni slutiti da ću upravo ja, upravo moja generacija, završiti svoje devetogodišnje obrazovanje putem interneta a ne onako kako sam očekivala. Kako god, brzo i spretno smo se snašli. Neko više, neko manje. No, bitno je da smo se i tada u takvim okolnostima držali zajedno i pomagali jedni drugima. Ni meni, kao ni njima, nije bilo svejedno. Sve to je bilo nešto sasvim novo za nas. Po prvi put smo imali “zoom” časove i koristili internet na jedan sasvim drugačiji način. Pored svega toga, bilo je I dobrih stvari. Nekako smo se više zbližili. Naučili smo cijeniti neke stvari. Naučili smo koristiti tehnologiju u drugačije i kvalitetnije svrhe. Nevoljko smo se navikli na takav način školovanja koji je do tada za nas bio nepoznat. Kako kaže naša razrednica: ”Sve se nekako na vama, djeco moja, prelomilo. ”Nismo imali ekskurziju, deveti razred smo završili preko interneta i tako dalje. Ali, kako ja kažem, u svakom zlu neko dobro. Nije nam bilo lahko, ali uspjeli smo. Obeshrabreni, pomalo tužni a i zabrinuti, hrabro smo podnijeli tadašnje uslove i okolnosti. Naravno, sve to ne bi bilo moguće bez naših razrednica i nastavnika koji su nas bodrili i na svaki način nam pomagali. Ja, kojoj su vječito olovka i papir u rukama, koja nije imala neko znanje o tehnologiji, računarima i telefonima, naučila sam neke važne životne lekcije. Život zna biti surov, postoje dobri a i oni loši dani. Naučila sam se kako trebam biti hrabra i jaka čak i u onim najtežim situacijama. Ovaj virus me naučio da ustrajem u svom cilju i da samo gazim dalje koliko god bilo teško. Hvala mojoj razrednici i svim nastavnicima. Hvala svim mojim dragim prijateljima iz IXa i IXb koji su sa mnom prošli kroz nešto nama novo. Hvala COVIDU-19 zahvaljujući kojem sam naučila da internet može služiti za razne stvari. I za kraj, sve se može kad se hoće. Vjerovala sam u sebe, pa sam u cilju uspjela. Bitna je volja i želja. Kada nešto dovoljno jako želiš, i nemoguće postaje moguće.