Није књига садржај библиотека, но људска мисао што летећ понад земног шара, нове видике познатима ствара!
Стога браћо уз честитке за промишљање, желим духовни узлет свим учитељима.
Споменух се учитељице Васвије која је мени врата, тада једине библиотетеке, срдачно отварала прије пола вијека.
Ето, сјећајући се моје Васве која ми је прве бајке уручила подијелио бих са вама ином духовном браћом једну причицу која ме је пола вијека послије моје Васвије узталасала!
Идеш ли роде...
Недавно добих на дар малену причицу, сјећање старице поријеклом из једног српског сеоцета крај Оточца у Српској Лици. Прича једноставна, лишена филозофских поза, испричана дјечијом одушевљеношћу старице!
Госпођа Јованка се живо сјећа дјетињства и школе која је изграђена новцем Дедине браће из Америке. Сјећа се своје радости школских дана као најмлађа сестра Стојана и Стојанке, Јелене и Стевана.
Вријеме је ратно и школа је запаљена а туга из дјечијег срца, протиснута годинама, навире у очи баке Јованке. Недуго по том породица живи животом збјега, Деду и оца одводе јамама безданицама, а најстарији брат Стеван се Божијим промислом спашава код талијанских војника. Мајка, скрхана тугом и бригама за опстанак породице, сумња у најгоре мислећи на свог првенца Стевана. Малена Јованка ју зорно увјерава да је Стеван успио отићи на сигурно и да ће им се јавити, тјешећи мајку али имајући чврсту вјеру да је то тако.
Неко вријеме послије стиже пакет из Америке намијењен породици али без поруке, писма или икаквог трага од кога је. Сви се надају да је од Стевана али и сумњају да је можда од каквих рођака. У пакету, поред осталог, ципеле и то за сваког члана породице по мјери. Мајчину сумњу опет лијечи малена Јованка тврдећи да је пакет засигурно послао Стеван али, ето, није имао времена да остави поруку јер је журио назад на посао а дошао је пјешице до поште...
Годинама послије, по спајању породице и виђењу са Стеваном који је у Америци засновао живот, испоставило се да је мала Јованка имала Виђење и да је била у праву у свом дјечијем тјешењу мајке. Стеван је био запрепашћен тачношћу тврдњи; да је пјешице дошао до поште и то у паузи са посла и да је морао журити назад...
Ципеле су носиле Јованку и она њих иако, како каже Јованка, нису биле у складу са осталом скромном оправом коју имаше. Носиле годинама и ево носе ју и сада у старачким данима у болести и молитвама које узноси окренута моћном јасену испред прозора њеног стана. Браћа и сестре су предали душе Бугу а она, најмлађа, и Стеван, најстарији, свједоче ову вијековну брижну везу... Идеш ли роде... Везу породица, народа, људи који водећи бригу једни о другима брину о својој души, пакујући пакетиће за будућност.
Ето то нам слиједи господо културни посленици: брига о малим, повјереним нам, душицама пакујући пакетиће за будућност кроз живо предање, причу!
Јер то се памти и даје плода!
Живи били.