Нема на свијету ничега новог. У почетку бјеше ријеч, негдје изговорена или записана и кодирана, а објелодањена кроз "Књиге Постања”. Народи су долазили и одлазили, ратовали, побјеђивали и губили, а увијек у нади да ће вјечно трајати. Траје само оно што је утиснуто у хартију неба, печатом вјечности.
* * *
Пред крај свог основношколског образовања била сам кажњена због непослушности на часу матерњег језика. Наставница ме је љутито послала у школску библиотеку, гдје је мој задатак био да детаљно пребришем све полице и све књиге. Никада раније нисам ушла у ту просторију у школи, јер нам је увијек она доносила књигу коју смо од ње тражили. Наставница је љубоморно чувала библиотеку као неко своје власништво. Тако се, над нама ученицима, надвио свети вео тајне о тој просторији.
Ушла сам носивши канту с водом, крпу и метлу. Питам се сад, је ли и тај мој пропратни материјал имао неку симболичну вриједност? Јер, увијек на овоме свијету има нешто што треба опрати и помести. Ушла сам у ту малу просторијицу у облику правоугаоника, која је више личила на кутијицу за шибице, него на библиотеку. Била је то скучена и прашњава просторија, помало мемљива, налик на оне таване у које нико не залази и које нико не провјетрава. Избројах свега девет корака до зида, крећући се од врата и дођох до једног искрзаног столића на коме је стајала једна теглица с водом и у њој свјеже убран каранфил. Окренух се назад и сад сам просторију видјела из друге перспективе – на крају погледа врата! Поглед сам скретала лијево и десно, очекујући да видим нешто што ће ми разведрити дан. Угледала сам двије витринице у стаклу, једну с десне стране, а другу с лијеве стране, наспрам мене у средини, налик на свијећу.
У том стаклу, стајале су књиге. Сва та мемљивост и врућина ме одједном обузеше и почех да се презнојавам и да тешко дишем. Пожељела сам истог тренутка да побјегнем из те кракате собе, али, ипак, нешто друго ми није дало да идем. Иако је један дио мене желио да се ухвати за браву, моје руке похрлише ка стаклу. Извукох једну књижицу пупрурне боје и тврдог повеза и отворих је насумично, а да не прочитах ни наслова. Обузе ме мирис староставне књиге и прође нешто необјашњиво кроз цијело моје тијело, као да удахнух неки други дах, који није с овога свијета. Кроз прсте су ми се ломиле пожутјеле странице, храпаве и старе, док је моје тијело жељело још тог мириса, за мене новог и необјашњивог. У том тренутку су се у мени срели нови и стари дани, стара искуства су постала нова, а нова стара. Сјећам се да сам се смијешила тим словима. Спустила сам књигу на онај столић и похрлила ка другом искуству. Наслове сам само прегледала и једва сам их памтила, јер су за мене у том тренутку биле важније те мирисне и унутрашње сензације које сам необјашњиво доживљавала. Сваку књигу сам могла да осјетим тјелесно, а опет, сваки тај додир или мирис, водио ме је у неке даљине и висине, које разумом нисам могла докучити.
Тих дана, прелисатала сам и омирисала сав библиотечки фонд наше школске библиотеке у селу на Сави. У тој малој кракатој собици зидао се мој Вавилон и узрастала је моја Александрија. Дисала сам кроз књиге и кроз моје вене је текла нека нова сусптанца, помијешана с крвљу, која у крвоток улази преко меких јагодица прстију, с храпаве хартије. Прелисатала сам, удахнула и омирисала шест хиљада и двјеста дванаест књига. Али, у мени се оваплотила само једна. Гледала сам та чудна имена и чудне портрете неких филозофа, астронома, математичара, богова... Била ми је заносно лијепа баш она – Хипатија. На поду моје школске библиотеке, у староставној прашини, имеђу два мемљива зида, иза уских врата и под једним неофарбаним столом, испод крунице каранфила, сједила сам с књигом у заносу који ме је носио у Александрију. Жељела сам да будем лијепа и паметна као Хипатија.
Нисам имала ништа више од тих заноса. Маштала сам о великим библиотекама, о величанственим конструкцијама, о папирусима. Жељела сам да омиришем све књиге свијета, а ако стигнем, бар нешто да прочитам. Тако су моја игра и мој занос постајали моја реалност. Била сам једина којој је наставница дозвољавала да уђе у свету просторију, и то с метлом и кантом у руци. Брисала сам прашину времена, са собом сам носила замишљене цигле будућности и зидала сам свој Вавилон. Другарицама сам говорила о Хипатији, па су ме тако и прозвале, задиркујући ме: "Хипатијице, идеш ли данас у своју Александрију”? Наша школска библиотека у селу на Сави добила је тако величанствен назив, али то смо смјели изговарати само ми ученици, онако између себе, у тој некој игри.
Дошао је дан када сам завршавала основну школу и кренула сам даље. Остала је моја Хипатија, раскомадана, да вришти између она два уска зида, посута прашином, чекајући боље дане. А, ја... Ја сам понијела са собом на оба плућна крила своју Вавилонску библиотеку, налик на хартију неба, налик на џиновски папирус.