Zovem se Šida Sulejmanović i ja sam vam iz sela iznad jednog grada odozgore sa planinskih otkosa. Šćer mi ide u srednju školu i uči za kuharicu. Njezina razredna me je zamolila da napišem orginal pismo i da će ga ona poslat na naki konkurs da se vidi mišljenje onijeh roditelja koji ne dolaze haman nikako đetetu u školu. Odma da kažem da ja nejmam vremena za obilazit šćer u školi i pratit ućili ona ili neućili nije ni mene niko pratijo pa evo udala sam se i rodila troje fine đece ko tri klipa kukuruza. Možete se vi smijat kolko hočete al ja ču vam reči da to što vi kažete da zavisi od roditelja him nije istina. Nije i tačka, sve zavisi od mozga đeteta. Nimene niko nije obilazijo pa sam završila smjerno školu i evo me sad pošteno šaljem moju đecu u školu i ne oblazim ih. Što bi ja njiha oblazila pa čovječe znaju sve. Mozak him ispravan iljadu posto. Ko što je i moj bijo. I osto. Znam ja da su vrjemena drugojačija al je i u njiha mozak u pratnji drugojačijeg vrjemena. Naravno da imaju telefon, mobilni uredžaj, ja sam him kupila prodajom sira i kajmaka na pijaci doli u gradu. I ponosim se štim. Odma da kažem ponosim se i mojom ščeri. Nejma jedinica. Svaki dan kad dodže iz škole s vrata kaže mati nejma jedinica. I mi smo haman zadovoljni ne pitam je za ostale pogodke. Neka samo prolazi, ko i ja. I ja sam prošla. Evo me sad ponosna. Prodajem na pijaci doli u gradu sve što stignem. Sve iz bašče. Muža nejmam niti one imaju oca. Umro. Al mi smo se snašle. Svi su nas zaboravili al moja đeca imaju moderan mozak i najviše ova šćer od koje me je razredna zamolila da napišem orginal pismo a ona če poslat na naki konkurs. Rekla sam da sam ja Šida Sulejmanović i mater sam ponosita ijako ne oblazim šćer u školi. Viđela sam da kad kaže da nejma jedinica ne slaže jer njezina razredna stalno javlja sve preko mobilnog uredžaja. Zna žena da ja nejmam kad sači u grad osim na pijacu. Znadem da u neki vakat ode sa jaranicama na kahvu al razredna je pravi veliki ćovijek, sve opravda jer sfaća potrebe mladeži. A i moja šćer nepretjeruje, po džahkad sam klisne iz škole. Pa i ja sam nekad. Zato nejma jedinica. To je moderan mozak, mudar i lukav. Neka je vala i malo lukava, nejma joj druge u ovome vaktu. Uzdam se da neče ko ja iči po pijaci nego če kuhati u kakom hotelu restoranu ili slično tomu. Pitamli se išta za moju đecu? Čuj naravno da se pitam. Stalno me razredna pita koješta i šalje poruke ja bome pismeno odgovorim. Dobro je imat ovaj uredžaj, olakšo nam je život, ijako ja neznam bili išla ili nebili i brez toga nije lahko u današnjem vaktu i zemanu a meni vako po gotovu. Sreču imam pa me đeca slušaju. Što bi se ja mješala po školi i davala neke svoje ideje, to je brezpotrebno. Pa valjdu su ovi profesori svršili škole zato i oni su dužni da vode brigu o našoj đeci. Neznam kakvi su drugi razrednici ali moja je mehlem. Nekad kad budem brezposlena ako ikad budem zvaću je na kahvu i ponjeću joj sira onog mojeg domaćeg neka vidi kolko sam zahvalna. Imam i vunene bječve, ponjeću joj. Eto