Hodio sam niz ulicu (i bukvalno „niz“ nju, jer vijuga po bregu) u gradu nedaleko od prestonice, gde sam nasledio kuću posle smrti roditeljā u vreme korone. Kratko trubljenje me trglo, a okrenuvši se prepoznao sam svog nekadašnjeg učenika iz doba kad sam predavao u tamošnjoj srednjoj školi. Sad već sredovečni čovek je rukom pokazao da će stati iza niza automobila parkiranih na ulici iako je u njoj svaka kuća imala svoju zasebnu garažu. Saobraćaja nije bilo mnogo, ali je put tako ipak bivao nepotrebno zatrpavan vozilima, kao što se to već dešava na periferiji malog grada.
Zaustavio se i upitao me za zdravlje, rekavši da je čuo za smrt mojih roditelja i izrazio saučešće. Iako je bio neznatno mlađi od mene, njegovi su roditelji preminuli dosta ranije. U vreme kad sam ga podučavao, otac mu je uslovno bio moj kolega‒edukator, premda kao osnovnoškolski nastavnik, da bi kasnije bio i direktor te škole, a moja je mati tada bila profesorka književnosti u gimnaziji, u isto to vreme kad je moj bivši đak pohađao zvanično stručnu, nezvanično zanatsku, školu u kojoj sam imao 20% radnog vremena nedeljno kao profesor engleskog (ostalo je bio rad u gimnaziji, istoj u kojoj mi je radila majka). Svi sem mog učenika smo dobro razumeli šta znači biti nastavnik, tobože vaspitač, a zapravo dostavljač znanja koje učenici/studenti često odbiju da prihvate i preuzmu. Ali on, očito, nije imao dara a ni volje da se obrazuje. Čak mu je i mlađa sestra završila fakultet, kasnije, a on je tada učio za konobara, jedva prošao s dovoljnim uspehom i to je bilo to što se tiče obrazovanja za nj u ovom životu. A opet nije mu u tom životu išlo loše.
Ispričao mi je ukratko o svom životu u Švajcarskoj, gde se preselio pre tri decenije. Razgovor je naizgled bio sasvim normalan i prijateljski. Ipak, on je bio jedan od one četvorice homofobičnih momaka čija su ismevanja i pretnje, vulgarna dobacivanja iz mraka školskog i gradskog parka, bili razlog da napustim posao profesora 1987. godine i preselim se iz tog malog grada u Beograd da radim kao prevodilac u ambasadi. Iako sam kasnije, posle magisterija i tokom doktorskih studija istraživao na nekoliko univerziteta u Evropi na stipendijama i fellowshipima, u nastavu sam se odvažio da se vratim tek početkom 2000-ih na univerzitetima u kontinentalnoj Kini, a vrlo kratko i kao profesor srednje škole i koledža u Makau. U Aziji se i zrele godine i posao onog koji podučava uglavnom vrlo poštuju. Bilo je lepo biti predavač u Kini. Veoma različito nego 1980ih u srednjim školama u Srbiji.
Bio sam mlad u to vreme, samo četiri do pet godina stariji od tih svojih najstarijih učenika četvrte godine ugostiteljstva, koje sam podučavao engleskom. Oni su dva dana u sedmici radili bez plate, tj imali obaveznu „praksu“ u lokalnoj poslastičarnici, kafiću, na recepciji hotela i sličnim mestima, a u školu su išli tri puta nedeljno. Zbog toga su bili svesni gej klijentele po svojim ugostiteljskim objektima, a kao što su to obično mladići u kasnim tinejdžerskim godinama širom sveta, ponašali su se krajnje homofobično, pokušavajući, sanćim, tako da dokažu svoju heteronormativnu muškost svojim vršnjacima i pre svega samima sebi.
Posebno su takvi bili osamdesetih godina prošlog veka, kad zakoni protiv diskriminacije zasnovane na mržnji nisu postojali nigde na zemaljskoj kugli. A jedan zapravo više i nije bio tinejdžer u pravom smislu, imao je dvadeset godina, menjao je smerove u školi i jednu godinu je ponavljao, i bio je najgori, čak mi je i pretio na času — u to vreme učenici još uvek nisu i realizovali svoje pretnje, prebijajući nastavnike kao što je to danas na Balkanu pa i ponegde na Zapadu postalo norma.
S ove tačke gledišta, da nisam tad bio de facto prisiljen da pobegnem u nedaleki Beograd sa svojih 25 godina, na rad u ambasadi SAD, što me je kasnije dovelo do rada u još nekoliko stranih misija u Beogradu, možda se ne bi dogodio ni odlazak iz Jugoslavije dok se ona raspadala u plamenu devedesetih — u Kanadu, jer sam znao kako da ostvarim najbolji rezultat na imigracionom obrascu zahvaljujući svom iskustvu radeći u njihovoj ambasadi. Bio sam prevodilac političkog odeljenja i vojnog atašea i nisam imao nikakvog dodira s konzularnom sekcijom, ali su me koleginice s odeljenja vizā volele i posavetovale kako da izvesno prođem s najvećim brojem bodova pri aplikaciji. I dobio sam useljeničku vizu.
A onda sam odugovlačio s odlaskom dok nije gotovo istekla. Zapravo sam tada najjače želeo da odem u Ujedinjeno Kraljevstvo, gde je mamin deda živeo i preminuo u Sussexu, kod Brigtona, par decenija ranije, iako više nikog nisam imao tamo, sem sećanja na priče iz detinjstva o odlascima mojih roditelja, tetke i teče, ujaka… tamo, kroz godine, ali su me dva puta odbili bahati ljudi iz britanskog Ministarstva za imigraciju, koji su u isto vreme pustili milione Hongkonžana, Nigerijaca i drugih da se usele, ama nikako nisu hteli da to dozvole i meni.
Verovatno bih, da nisam pobegao od homofobije svojih đaka, godinama radio u toj istoj lokalnoj srednjoj školi i osećao se zarobljen. Dolazio bih tek povremeno u Beograd u kom, otkad je otac prodao bakin stan koji je nasledio i kupio mi garsonjeru od trideset i nešto kvadrata, sada živim (kad nisam, a godinama jesam bio, van zemlje). Nikada zapravo ne bih imao pravo na pun život slobodnog gej muškarca, kakav sam imao u Vancouveru, Amsterdamu, Oslu, pa čak i Budimpešti, a do neke mere, na osnovu privilegije belog stručnjaka kome su „odstupanja od seksualne norme“ (kakve bi u to vreme lokalni ljudi u gradovima izvan Shanghaija i Pekinga svakako smatrali „devijacijom“, makar u slučaju Kineza) bila tolerisana, čak i u Kini. Ipak ne i u Beogradu, nikad ne.
A opet, da nisam bio u Beogradu 1987. godine i družio se s ljudima iz ambasada, pozorišta, uredništava časopisa, verovatno ne bih upoznao gej ljude koji su mi objavili prve dve zbirke pesama na srpskom jeziku kao tematski sadržaj svog tgj Nolitovog časopisa Delo. Da kasnije nisam bio u Kanadi, ne bih pisao na engleskom kao primarnom jeziku izražavanja, para-maternjem jeziku (zahvaljujući onom pomenutom britanskom pradedi, čime je engleski jezik mog porodičnog nasleđa iako pradedu nikad nisam sreo, umro je prerano za da ga upoznam). Zbog toga verovatno nikada ne bih otišao dalje u karijeri pisca, ne bih slao radove izdavačima u SAD, i moje knjige nikad ne bi bile objavljene u Hong Kongu i Kaliforniji (od kojih je ona iz Kalifornije jedne godine osvojila Lambda Literary Award za najbolju LGBTQ+ knjigu na engleskom jeziku u svom žanru).
Dakle, da li mi je bivši đak sa svojim odvratnim sudrugovima zapravo bullyingom učinio uslugu, jer me naterao na odlazak a onda je jedno vodilo drugom do ovog sad? Ne, nisam osećao to tako. Više ga, naravno, nisam mrzeo (jesam ih svu četvoricu duboko mrzeo onda kad su bili jezivi prema meni, tad kad sam im bio profesor), jer mržnja crpi energiju i nije svrsishodna, bio sam tek blago ravnodušan u odnosu na činjenicu da uopšte postoji. Posle četiri minuta smo se razišli i nisam imao bukvalno ništa od tog susreta da ponesem sa sobom, osim što sam saznao njegovo poimanje o tome kolika je prosečna plata u Švajcarskoj (a četiri minuta nije malo za potpuno isprazan razgovor).
Bilo je opet bolno biti u malom gradu u kom su moji roditelji, od kojih nijedno nije bilo rođeno tamo, proveli veći deo života, ali ovoga puta ne više zbog odurne homofobije, nego zbog traumatskih okolnosti smrti oca od Alchajmera i ubistva majke neadekvatnim lečenjem, nekoliko meseci jedno od drugog tokom stravičnog Koronomora. Ali tako kako je vreme torture nad svima u doba korone bilo za čitavu planetu, takva je bila homofobija za nas koji smo bili njene žrtve dok su je heteroseksisti vršili nad nama. Ljudi to ne razumeju, a zapravo jest tako.
Sabrao sam se, otišao u supermarket, kamo sam bio krenuo, da nakupujem namirnicā za tri dana, da se brzo vratim, zaključam se u kuću i ne izlazim ni u dvorište, i da ridam.
© 2023 Miodrag Kojadinović