Дан ученичких постигнућа

27.06.2024
Larisa Aganbegović

Дан ученичких постигнућа

Rad pristigao na konkurs Šukrija Pandžo 2024.

Нисам још запамтила догађај тако страшне природе који бих могла донијети у причу, као овај што је пред вама и тај ћу догађај ублажити и поиграти се са понеком лијепом ријечју, без паузе, преточити  у причу.  Жао ми је што не постоји гумица која може  да обрише поједина сјећања.

Сваки почетак је тежак, тек засновани радни почетак је  окрутан, без имало смјерница, подршке и разумијевања од радних колега.  Доживјела сам много непријатности али догађај попут радног почетка,  истиче се својом окрутношћу.

Над Варошким селом  Вагани  пухао је час слабији час јачи вјетар, сад с једне, сад с друге стране. Не можеш рећи: то је планинско село, јер около наоколо нигдје планине, а ипак никаква видика, до некаквих голих и тужних брда. Село је расуто  по високој планинској равници, и на први би поглед случајни ролазник рекао: поља су, пољско је село. Обришеш ли са очију сузе, које ти сух и хладан вјетар изазива, видиш, да то није ни поље, већ некакве ливаде са неодређеним оградама са некаквим гредама, што више личе на гомиле. Између тих гомила назиру се дјеца која се журно  провлаче, понеко скакучући истрчи у том простору, убогом и ограђеном, те напокон помислиш у себи: Ово је крај свијета, баш  ово мјесто!

Све је више сеоских школа које, нажалост, нестају. Школе се не одржавају, нити се улаже у обнову столарије. Грађевине су идентичне од изградње а зуб времена је учинио своје. Често нестаје електричне енергије а и питке воде чешће нема него што је има. Учионицу загријавамо цјепаницама на пећ коју наставник одржава. Једном ми је испао рор, морала сам ученике у току наставе извести у сусједну учионицу. 

У учионици сашаптавање, стидљиви погледи и дјечији  смијех који се невјешто скрива уз раздрагано  комешање. Десетак ученика у додјељењу. Ученица Сабира се истицала руменим образима и веселим очима. Десетак ученика деветог разреда није имало никаквог  знања нити  основа из   енглеског језика.  Два ученика не познају сва слова српског језика и невјешто  сричу на српском језику штиво.

Учитељ ту није  хероји те мале средине  јер  је у кухињи сконцентрисан на своју шерпицу коју је замјенио описмењавањем ученика.

У импровизованој зборници тема: да се ученица Сабира удаје на матурској вечери. Сабирина разредница сам ја. Наставника географије забавља та вијест и надовезује непристојне шале једну на другу.  Јасна  учитељица и ја се само   згрануто погледамо. Шутимо. 

Наставник географије је недавно озваничио и засновао брак са својом ученицом. Упознали су е тако што је у основној  школи предавао наставу географије. Тада су се почели дружити на опште изненађење просвјетних радника. Сјећам се, моја мајка, учитељица у овој школи,  нерадо  испричала непријатан  догађај. Када се вратила са просвјетног семинара који се одржавао у сусједноом граду, ученица наше школе,  је провела ноћ са својим наставником на очиглед свих присутних. Очекивали су да у понедељак када дођу на посао да је колега географије притворен. Прекид радног односа у школи се подразумјевао. Међутим не, чак напротив. Породичан однос и родбинска веза са директором школе омогућавају том наставнику несметано узнемиравање и осталих радника невољно присутних у Зборници. Једна мисао ми се само јавља:  Боже,  молим те само да позвони за наредни час!   Шутим.

Политичко анганжовање директора основних  школа је омогућило легално злостављање нормалних просвјетних радника и ученика који су се пуком несрећом задесили у радном односу у школи и мјестом свог становања. Нереално оцјењивање, понижавање, исмијавање се догађа свуда, од учионице до куће.  Јасно  је свима то.

Ученици када на тако малом узрасту  добију погрешан однос према правим друштвеним вриједностима трајно су парализовани и ускраћени од нормалног. Функционишу једино у ненормалним условима било животним било у слободним активностима. Те слободне активности баш јесу одступање од нормалног.

Вијест у данашњим новинама  је несретан пад рингишпила у Добоју и страдање ученика. Трајно оштећени ученици у основним школама су данас родитељи којима је нормално да своју дјецу излажу оваквим и сличним несрећама.

Сабира док пролази ходником сви је гледамо. Мислим помоћи али немоћна сам. Највише човјека боли када је немоћан. Матурска шетња је заказана испред централне школе у 18. часова  Ученици подручне школе Вагани имају једини  превоз у 15. часова. Сачекаћу их на станици у  15.30 часова и одвести у оближњи кафић. Не постоји пекара нити сластичарна у граду само кафане и кафићи су тада радили.  Вољела бих их одвести кући и покушати разговарати са Сабиром. Не смијем, то је забрањено, изговори педагог школе без да трепну. Свако зближњавање са ученицима је строго забрањено. Плаћам рачун ученицима од својих новаца и своје преживљавање до наредне плате  доводим у питање. Никад ме директор школе није упитао ко је ученицима и како су и гдје ученици подручне школе Вагани провели вријеме до 18. часова.

Сунце је већ зашло и први се сумрак почео хватати над пустим мојим надама, уморна и блиједа, мислила сам повратити на путу кући. Шутим. Испратим све ученике по које је дошао школски превоз и одвезао их кућама. Сабира се није удала ту вече.

Наставник математике Саво,  због свог недостатка самопоуздања, омржен наставник међу ученицима а и колегама. На великом одмору, изабере  одређеног  ученика са слабијим успјехом или из породице са запуштеним васпитањем, пошаље у оближњу  продавницу по ~четврт~ хљеба и паштету, често и у пошту. Уплате му  одређене  личне  рачуне  типа комуналије. Третира ученике као личну послугу.

 Дан данас се препричава непријатна згода са том послугом наставика Саве. Јасно ко уредно услужи наставника Саву има одређене бенефиције на часу математике па чак и оцјену више за  закључну оцјену.

Наставник Саво је послао изузетно сиромашног али покрупног  ученика са већом новчаницом да му купи оброк, четврт хљеба и паштету.  Ученик седмог разреда своју перцепцију и процјену темељи  на основу визуелног те је схватио да је наставник наредио четири хљеба и једну паштету. Израз бијеса  код наставника Саве запамтила сам  заувијек,  када је дијете донијело четири хљеба у школу. Ученик је тог дана осигурао негативну оцјену из математике.  Сва школа је са чуђењем радознало гледала тог ученика. Све док није завршио своје шќоловање. Од тог догађаја избјегавам паштете једноставно не могу да се сјетим када сам ''намазала шниту.'' 

Јединица за мјерење бола постоји,  то је искуство у дјечијој  души које је  повезано са сјећањем на наставу наставника Саве.

На сајту неке основне школе, која носи исти назив као  моја школа гдје сам запослена преко 20 година, налазе   се  између осталог и ове реченице: ,,Дан ученичких постигнућа је и ове године прошао свечано, весело и радно.  У сриједу, 5. Јуна 2024. године одржан је  свечани програм у школском холу под слоганом ,,Моћ ријечи.'' Овом приликом промовисан је и похваљен рад најбољих ученика као и рад наставника ментора. Нарочито смо поносни због учешћа наших ученика на Међународној СТЕМ оломпијади која ће се одрати у јулу ове године у Хагу. Желимо им много успјеха на такмичењу!''