Zadatak nastavnika jeste (ili bi trebao biti) da odgaja i obrazuje mlade ljude, te da im bude uzor za budućnost u kojoj bi trebali svijet učiniti boljim. Međutim, u susretu sa radnim obavezama i posmatrajući rad drugih kolega, primjećujem kako se ta uloga mijenja. Više nije u prvom planu zalaganje nastavnika u učionici, odnos prema učenicima i kolegama. Nastavnici sve više postaju robovi administracije. Jesu li tome krivi oni ili neko drugi?
Super smo na papiru
Razni zakoni (koje svi kroje onako kako im odgovara) nalažu nastavnicima izvršavanje mnogih obaveza zbog kojih mogu biti novčano kažnjeni. To je kazna koje se, u današnjem vremenu, svi najviše plaše. Zbog toga postaje sve važnije ono što je zapisano na papiru nego ono što je u praksi realizovano. To ostavlja prostora za manipulaciju i važnost nastavnog procesa stavlja u drugi plan. Nastavnici postaju zapisničari.
Najbolji nastavnik je onaj koji ima uredno popunjen dnevnik, sveske slobodnih aktivnosti i stručnih aktiva, uredno otkucane pripreme i sl. Važno je da je to na papiru, a da li je zaista realizovano, to nikoga baš mnogo ne zanima. Upisati možeš šta hoćeš i kada hoćeš, pripreme možeš pronaći i na internetu ili „posuditi“ od drugih kolega. Sve je dozvoljeno- samo da je sve uredno „crno na bijelom“ i da dobiješ ocjenu „naročito se ističe“. Dakle, sve što se vidi, to se uvažava. Papir je ono što će tražiti administrativna inspekcija kada dođe u posjetu školi. Ako papir nemaš, bit ćeš kažnjen. Škola je na gubitku. Tako nastavnici, u strahu od novčane ili neke druge kazne, sve više postaju zapisničari, a sve manje odgajatelji ili ljudi koji obrazuju.
Za (ne)rad odličan pet
Nije važno da li ćeš na vrijeme doći na posao, na vrijeme započeti i završiti čas. Nije najvažnije ni kako se ophodiš prema učenicima, koliko se zalažeš u radu, koliko si kreativan i stručan. Što bi to bilo važno kada niko ne zna šta se dešava „iza zatvorenih vrata“? Pripremi se za „ogledni čas“ koji vidi nekoliko kolega, pedagog i direktor, predstavi se u najboljem svjetlu i vještačkoj atmosferi, a onda nastavi po svom.
Zadaj učenicima da prepisuju „lekcije“, izađi do kantine, popij čaj ili kafu, ispuši cigaretu, „razbaci trač partiju“ s kolegom koji je napustio čas kako bi pola sata telefonirao, ponekad uđi u učionicu i opomeni djecu da ne galame, popuni uredno papire koje moraš i uživaj. „Naročito se ističi“. 
Zaradi platu, a ne uradi ono što trebaš. Smiji se onima koji vrijedno rade, trude se, kreiraju, olakšavaju đacima usvajanje nastavnih sadržaja, pripremaju ih za priredbe i takmičenja, odgovorni su i redovno dolaze na posao, sarađuju sa kolegama. Promakne im ponekad neka greška u administraciji i budu kažnjeni. Budu ismijani „jer ništa ne rade“. Pogriješili su u pisanju rednog broja nastavnog dana, mrljali su korektorom po dnevniku, zaboravili su upisati čas jer nisu imali kada zbog posvećenosti nastavnom sadržaju, održali su sekciju ali nisu upisali u dnevnik rada... Strašno! Koji neradnici!
Je li veća novčana kazna koju dobijamo nametnutim zakonima ili je veća kazna neradom proizvesti upropaštene generacije mladih ljudi odgovornih za budućnost ove zemlje?
Od dvije kazne izaberite manju... budite nastavnici, a ne zapisničari!
