– Ali, mama, zar ćete stvarno ubiti Meri?
– Ljubavi, već smo ti objasnili da će nas Meri kada krenemo u džennet prenijeti prekoSirat-ćuprije. Radimo to da bismo Allahu dž.š. dokazali našu ljubav i odanost – pokušava mama utješiti uplakanu jedanaestogodišnju Ajšu držeći je u krilu. Nastavi još nježnije mazeći je po kosi.
– Meri je kurban, ljubavi. Ako želiš kućnog ljubimca, kupit ćemo ti cuku ili ćemo od nane Đule dovesti onu divnu mačku. Sjećaš se onu...
– Ne, mama. Meri je moja drugarica! – prekide je Ajša odrješito.
– Ali, dušo, čovjek je čovjeku prijatelj, a ne životinja.
– Pa zašto mi onda ne dozvoljavaš da se igram sa Daldom?
Majka se napravi da nije čula ovo pitanja i ozbiljnijim glasom upita Ajšu da li ona uopšte zna zašto se kolje kurban. Ajša je šutjela držeći ruke prekrižene preko stomačića. Majka reče da će joj ispričati priču, a Ajšino lice se ozari. Voljela je priče.
– Poslanik Ibrahim nije imao djece. «Bože moj, podari mi dijete, učinit ću sve što mi narediš», molio je. Na kraju mu Svemogući usliši molitve, te mu se jednog dana rodi sin Ismail. Poslanik je bio presretan. Ismaila je mnogo volio i pazio. Bio je izvan sebe od sreće i svaki dan se zahvaljivao Allahu dž.š. Jedne večeri Bog mu se ukaza u snu i reče mu: «Prinesi mi sina kao žrtvu, neka ti on bude kurban!»
– Zašto je to rekao? – upita Ajša zbunjeno.
– Samo slušaj dalje. Poslanik Ibrahim se pokori Božjim riječima. Izvadi nož, no u trenutku kad htjede Bogu žrtvovati sina, ukaza se ovan. Bog se ipak sažalio, jer je vidio da mu se Poslanik Ibrahim pokorio.
– Da Bog nije poslao ovna, bi li poslanik Ibrahim zaista žrtvovao sina?
– Ajša, Ajša, ti si jedna baš znatiželjna djevojčica! – odgovori mama ustajući za daljim poslom.
– Hajde sada da spremamo kolače. Znaš da je sutra Bajram. I nemoj da brineš za Meri dušo – pogladi je mama po kosi.
– Dobro, mama. Neću, ali ću otići još malo da se igram s njom.
Nije do kraja kako treba ni završila rečenicu, a već se našla u dvorištu prvih komšija i prijatelja Traje i Esmeralde, koju je zvala Dalda i koja joj je plela najljepše pletenice. Lupala je prijateljima na vrata iz sve snage govoreći da što prije izađu. Kada brat i sestra izađoše i ugledaše Ajšu, Trajo je prvo upita.
– Šta je bilo, Ajša? Zašto si došla? Zar ti mama nije zabranila da dolaziš ovamo?
– Jeste, ali treba mi vaša pomoć. Ne bih dolazila da nije hitno. Morate mi pomoći da spasimo Meri.
Dječak i djevojčica su zbunjeno stajali na pragu kuće promatrajući znatiželjno odlučnu Ajšu. U posljednje vrijeme nije tako često dolazila da se igra s njima. Bila je stalno u štali s ovcom, pa su Trajo i Dalda bili pomalo ljubomorni na Meri, ali nakon par sekundi omišljanja Trajo reče sestri odlučno.
– Nije nama mama zabranila da se igramo s Ajšom. Ako nas uhvate, nećemo mi biti kažnjeni.
– Pomoći ćemo ti, Ajša. Reci šta treba? – reče Dalda ljupko.
Ajša im, okrenuvši se prvo oko sebe da pažljivo osmotri gledala ih iko, šapnu na uho da se nađu iza njene štale. Tamo će im sve objasniti. Nakon što se djeca okupiše, Ajša im tužno reče da će sutra ujutro doći čovjek da ocu pomogne zaklati Meri za kurban. Pored njih dvoje, Meri je jedini prijatelj kojeg ima. Mnogo joj je stalo do nje. Čak joj je i mašnu napravila, ali mama nije dala da se životinji koja je kurban stavlja mašna oko vrata. Oni joj moraju pomoći da spasi Meri.
– Morate je negdje odvesti! – reče Ajša preplašeno.
– Ali gdje? – upita Trajo zbunjeno.
– A da je premjestimo u vašu štalu? – reče nakon dugog razmišljanja Ajša sretna jer je pronašla neko rješenje.
– Neka bude kod vas u štali dok ne prođe Bajram, a onda ćemo je vratiti – dodade zadovoljno.
Trajo i Dalda složiše ramenima, te Dalda reče da ako je Meri Ajšina prijateljica onda je i njihova. Čuvat će je ko oči u glavi. Ajša veselo predloži da sada krišom prenesu nešto hrane u njihovu štalu. Nakon što uđoše unutra, sve troje stadoše prvo dugo grliti Meri. Poslije toga, nakupiše sjena u naramak i prije nego što istrčaše Ajša zaustavi Daldu i Traju da im objasni ostatak plana.
– Večeras poslije ezana za akšam, istrčat ću iz kuće dok roditelji budu klanjali i otključati vam štalu. Vi tad brzo i da vas niko ne vidi prevedite Meri u svoju štalu. Molim vas, pazite dobro! – upozori Ajša zabrinuta lica.
Prijatelji joj rekoše da ne brine. Sve će biti uredu. Skupa će spasiti ovcu. Ajša onda odškrinu vrata štale da provjeri ima li ikog vani, te kada se uvjeri da je teren čist dade znak Daldi i Traji da trče. Ona ostade još dugo da grli Meri, govoreći joj kako će je ona i njeni prijatelji spasiti.
Kada su roditelji krenuli da klanjaju akšam, Ajša im reče da želi i ona. Neka počnu, a ona će im se pridružit čim uzme abdest. Otrča zatim u wc-e, te lupi vratima jače da roditelji čuju kako je stvarno ušla unutra. Nakon par sekundi ista vrata otvori što je laganije mogla, na vrhovima prstiju odu do čiviluka, uze ključ iz očeva prsluka, te još nježnije otvarajući ulazna vrata istrča do štale. Dok su joj ručice podrhtavale otključa štalu i vrati se u kuću isto onako kako se i iskrala. Ne zaboravi da još jednom lupi vratima od wc-a, kao da sad odatle izlazi i stade u saf pored mame. Ona je bila duboko u obavljanju molitve, ali je Ajša bila uvjerena da mama makar krajičkom oka vidi koliko joj srce lupa ispod marame. Misleći da će od uzbuđenja svaki čas iskočiti i tako otkriti njen plan sve jače je rukama pritiskala grudi. Klanjajući molila je Boga da spasi njenu prijateljicu Meri. Neka kao u priči o poslaniku Ibrahimu umjesto njene prijateljice u štali, kada Trajo i Dalda odvedu Meri, on tu postavi neku drugu ovcu. Nju neće ni upoznavati, a kamoli se sprijateljiti s njom. Tako će joj biti lakše. A i tako je najbolje za sve. Meri će biti spašena, a roditelji neće ostati bez kurbana.
– Molim te Allahu Svemogući, neka bude tako. Spasi moju prijateljicu Meri.
Nastavila je s molitvom i kada je legla da spava. Sve dok je san nije savladao molila je Boga da ispuni njenu želju.
Ujutro je probudi majčin glas s avlije koji je proklinjao balavurdiju koja joj je ukrala kurban. Ajša je pretrnuvši od straha iskočila iz kreveta i potrčala lomeći noge ka avliji. Na kućnom pragu je stala kao ukopana kada je vidjela kako mama izvlači uši Esmeraldi i Traji uz optužbe da su ukrali ovcu. U drugom ćošku je neki čovjek oštrio nož, a otac mirno pripremao toplu vodu za klanje kurbana. Meri je privezana za kolac mirno pasla travu. Ajša je stajala u čudu. Ovo nije zamišljala ni u najružnijem snu. Nije znala šta je pošlo po zlu. Onda se mama sva crvena u licu okrenu prema njoj i reče.
– Evo zašto sam ti rekla da se ne družiš s njima. Evo! Ko krade, taj ne može biti prijatelj!
– Ali, mama! – gledajući kroz suzne oči krivo optužene prijatelje Ajša pokuša da objasni.
– Nemoj mi ništa ali, Ajša. Mama je uvijek u pravu. Možeš li zamisliti – nastavi daljemama ignorišući Ajšu objašnjavati čovjeku koji je došao da pomogne oko klanja kurban kako toj djeci, upirući prstom u Traju i Esmeraldu, više ništa nije sveto, kako je Ajšin otac jutros poslije bajram-namaza zatekao otključanu štalu i prvo pomislio da on sam možda nije sinoć zaboravio zaključati. Kada ja vidio da nema ni ovce, stao ju je zbunjen dozivati misleći da, iako je pobjegla, vjerovatno nije otišla daleko. Izašao je van i stao je dozivati, onda se mama okrenula ka Ajši, onako kako si joj ti dala ime. Meri, Meri... i začuje je u susjednoj štali. Kada je tamo otišao imao je šta i vidjeti. Ovo dvoje spavaju pored ovce. Možeš misliti! – otpuhivala je mama objema rukama vidno iznervirana. Ajša napokon suze nadjača riječima i reče glasno.
– Mama. Ja sam to uradila! Ja sam ih zamolila da spase Meri. Oni su samo htjeli da pomognu. Nisu kradljivci. Oni su divni prijatelji.
U tom času se začu kako Meri trza nogama. Čovjek je stade privoditi, a otac uzimajući nož poče učiti. Ajša vrisnu.
– O ne, Meri! Zašto Allah nije uslišio moje molitve. Mama, ja sam kriva! – zajeca Ajša bespomoćno.
No, mama je samo uze pod ruku i s kućnog praga uvede u kuću da ne gleda kako otac i čovjek završavaju započeti posao. Ajša prvi dan Bajrama provede stiskajući mašnu za Meri svaki put kada bi se sjetila svojih prijatelja.