Масовна продукција садржаја којом појединац бива изложен у модерној свакодневници може шаренолико да се одрази на истог. Са појавом друштвених мрежа количина информација коју човјек дневно прими значајно се повећала, него на примјер петнаестак година раније. Сходно томе, у зависности од онога ко прима информације и садржај у модерном информационом друштву, исходи могу да буду различити, од инспирације до отупљености и полухипнозе.
Данас, кад су сви помало ''Фејсбук генерација'', а не само дјеца и млади који од најранијих дана одрастају уз друштвене мреже, поимање поезије може да звучи као неки ауто-приручник, за сопствене потребе у неким инспиративним тренуцима, у којима човјек чезне за умјетношћу, емоцијама и лирици. На испуњеном, а брисаном простору друштвених мрежа, у ишчекивању предвидљивих садржаја, те без контекста употријебљене гомиле цитата са често пратећим илустрацијама које пројектују озбиљну међусобну дискрепанцу и когнитивни суноврат, поезија звучи као камен спотицања у непрекидном скроловању. На интернету су фрејмови да се гутају, а не да се о њих спотиче, и да се оптерећују нервне ћелије тиме што се тражи њихов ангажман. Јасно је да не треба генерализовати, те да је ово заједљива примједба писца ових редова, о оном што је видио у вирутелном животу наше авлије.
Поезија је за све претходно побројано апсолутни излазак из зоне комфора. Поезија је God Save The Queen у лице британској краљици. Јер није пластична, јер тражи усуд. Став, емоције, машту. Поезија је панк, који, наравно, није мртав. Само захтијева интерес, преданост, људскост. Машта није трејдмарк, нити стане у хештег. И слика, и музика и ономатопеја произађу из ње. Поезију фамозним миленијалсима треба представити пркосно, надмено, смирено – зависно од ситуације, онако како неће очекивати. Онако како мислиш да треба. Музикално или потпуно неочекивано. Као слободу да се мисли све што се замислити може. А и оно незамисливо. Да се додирну недодирљиви, дланом или носом, потпуно је свеједно.
Читање поезије новим генерацијама може да буде изазов – само тој новој генерацији. Увијек је то субјективан доживљај који изискује нешто од читаоца/слушаоца. То нешто је лични утисак тог истог реципијента. И све сем ограничености и искључивости долази у обзир. У супротном то иде као објава на Фејсбуку, омасовљена бесмислом, коју ни сам ''аутор'' вјероватно не схвата, па ни као ларпурлартизам. Ако погледате наше говорно подручје и силне ''постере'' на друштвеним мрежама, рецимо са Чарлсом Буковским, биће вам јасно шта значи површност. Поетичност буди порив за сопственим ослобођењем, самоактаулизацијом. Каква год она била, носи неку вриједност. То је јасно. Чак и када је то погрешан стих попут: „Улови ли неко неког, док кроз жито иде...”, вјечито немирног Холдена Колфилда, поетичан је и сањарски, пун духа.
Богатство интерпретације поетског дјела треба подстицати, јер су разлике у аутентичном доживљају дјела најприроднија ствар, без негације музикалности исте.
Ослобођена предрасуда и стигми, испуњена маштом и енергијом, као Џонијеви ''конци алузије који продиру у свијест'', на Миланов ''радостан дан, док црнци певају алелуја'', уз Дарков ''Звук олује'' који ''...чујеш само ти.''.
Фејсбук генерацији поезију треба представити и читати као талас. Нови. Јер они то и јесу.