Nastavnička pitanja

Pred izbor novog rektora/ke Univerziteta u Beogradu

Samoupravljanje i ugled Univerziteta

Miloš Janković

27.03.2021

Greh samoupravljanje je što onemogućava Univerzitetu da se kreće ka vrhu – na Šangajskoj listi najbolje su plasirani prestižni privatni univerziteti.

Foto: NinoBeg / Wikimedia Commons

Izbori za rektora/ku Univerziteta u Beogradu najavljeni su za 25. maj. Tri meseca pred izbore Državna revizorska institucija (DRI), tokom vanredne revizije, ustanovila je da je Univerzitet u Beogradu tokom 2019. godine nenamenski (što znači da u vezi sa odlukom nije konsultovana Vlada) potrošio blizu tri miliona dinara (oko 30.000 evra). DRI je zbog toga podnela krivičnu prijavu protiv sadašnje rektorke Ivanke Popović.

Rektorka za prijavu saznaje iz medija. Pored toga, ista ta DRI odlučuje da ne podnese prijavu protiv drugih javnih preduzeća za proneverstva stotinu puta većeg novca. Dodatno, predsednik Saveta Univerziteta u Beogradu kaže kako je apsolutno uveren da ni jednog jedinog filera [rektorka] nije u svoj džep stavila i da se radi o novogodišnjim dodacima – poklonima koji su u kolektivnom ugovoru koji je potpisan sa sindikatom. Javnost u Srbiji ovaj potez DRI tumači kao osvetu režima rektorki Popović što je za vreme njenog mandata doktorat Siniše Malog, aktuelnog ministra finansija, proglašen plagijatom.

Rektorka je u celoj priči prilično zbunjena i nije joj jasno kako rušenje ugleda Univerziteta može biti u bilo čijem interesu. Osvrnuvši se na ovu izjavu, Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta, smatra da postoje akteri kojima degradiranje Univerziteta ide u prilog i koji zato samosvesno i dobrovoljno rade na tome. Ti akteri, međutim, ne nalaze se van Univerziteta. Ugled se, prema njenim rečima, konstantno ruši iznutra. Ruše ga studentski predstavnici, dekani, prodekani i profesori. Ovi prvi su u sprezi sa režimskim partijama i rade sve što zatreba.[1] Ostali spuštaju kriterijume, uvode dodatne rokove, čekaju unapređenje, duguju i vraćaju usluge jedni drugima, očekuju zaposlenje i niko neće nikome da se zamera. Drugim rečima, ako nešto trajno ruši ugled Univerziteta, to je samoupravljanje.

Profesorka Popović postavila je važno obrazovno i političko pitanje i ponudila odgovor koji može izgledati zdravorazumski, naročito onima koji rade ili studiraju na Univerzitetu u Beogradu. Univerzitet i dalje ima značajnu autonomiju i počiva na određenim samoupravnim načelima. To znači da moć odlučivanja imaju zaposleni i zato snose svu odgovornost za posledice loših odluka. Naravno da krivica za napad na rektorku pada na režim, ali pitanje nije zašto režim napada, već zašto zaposleni ćute. A zaposleni ćute, kaže Danica Popović, jer su upleteni u mrežu međusobnih usluga i dugova kojima čuvaju svoja radna mesta i osiguravaju unapređenja. Iz istog razloga zatvaraju se oči na izbor loših pojedinaca u zvanja asistenata i profesora, snižavaju se kriterijumi i međusobno odobravaju nekvalitetni radovi. Zaposlenima odgovara da su lestvice postavljene što niže jer im to put do višeg zvanja, veće moći i veće plate čini lakšim. Problem, dakle, ne leži u svakom pojedincu ponaosob, već u sistemu samoupravljanja koji strukturno vodi lošim ishodima.

Kanadski ekonomista Michael Lebowitz jedan je od velikog broja istraživača jugoslovenskog radničkog samoupravljanja i otvoreni zagovornik ovog koncepta. On navodi da je samoupravljanjem ostvarena visoka stopa BDP-a, da su radnici modernizovali i unapredili preduzeća, da je povećana radna disciplina i ostvaren visok nivo međusobne solidarnosti i sigurnosti radnog mesta. Sa druge strane, Lebowitz govori i o lošim stranama radničkog samoupravljanja i pre svega ističe rast nezaposlenosti i manjak solidarnosti sa pojedincima van radnog kolektiva. Radnici su međusobno štitili sopstvena radna mesta, ali nisu dopuštali nova zapošljavanja i, vodeći se sopstvenim interesima, zanemarili su interese društva.

Profesorka Popović uočila je sve negativne strane samoupravljanja o kojima piše Lebowitz. Dodatno, za razliku od radnika u fabrikama koje posluju na tržištu, akademskim radnicima se finansijski više isplati ukoliko je produktivnost manja, a kvalitet rada niži. I dok Lebowitz, ističući dobre strane samoupravljanja, pokušava da osmisli rešenja za prevazilaženje problema, Danica Popović se zalaže za njegovo ukidanje. Njen predlog je prilično smislen tim pre što u akademskom samoupravljanju ne vidimo pozitivne Lebowitzove efekte, izuzev sigurnosti radnog mesta i zadovoljavanja ličnih interesa akademskih radnika.

Univerzitet mora biti institucija koja služi društvu koje ga plaća i rad akademskih radnika morao bi se procenjivati iz te vizure. Akademija u sebi nosi ogroman potencijal da doprinese boljem životu društvene zajednice, a razvoj vakcina samo je jedan od primera. S tim u vezi, ukoliko akademija danas u Srbiji ne uspeva da ispuni ovaj zadatak, moramo se, zajedno sa profesorkom Popović, zapitati šta da se radi. Ako samoupravljanje sprečava Univerzitet da zadovolji svrhu sopstvenog postojanja, onda ga zaista treba ukinuti.

Ipak, čini se da Danica Popović ne govori o društvenoj ulozi Univerziteta kada govori o njegovom ugledu. Možda grešim, ali uvreženo je mišljenje da je ugled usko povezan sa rednim brojem na Šangajskoj listi. Greh samoupravljanje je što onemogućava Univerzitetu da se kreće ka vrhu. U prilog ove teze ide i činjenica da su najbolje plasirani prestižni privatni univerziteti.

Na samom vrhu liste nalazi se Harvard. U tekstu provokativnog naziva Ne upisujte decu na Harvard William Deresiewicz, profesor sa ovog univerziteta, kaže da Harvard i ostali prestižni univerziteti postavljaju sebi za cilj stvaranje društvenih lidera. On, međutim, dodaje da ove institucije pod tim pojmom podrazumevaju samo uspon na vrh: postati partner u velikoj advokatskoj firmi ili generalni direktor, izlaktati se kroz svaku hijerarhiju za koju odlučite da se vežete. Ne verujem da ljudima koji upravljaju elitnim fakultetima uopšte pada na pamet da koncept predvodništva može da ima neki viši smisao, ili zapravo bilo kakav smisao. Drugim rečima, koliko god te ustanove tvrdile da rade za opšte dobro, one će uvek prvenstveno imati u vidu svoje interese. Deresiewicz, pišući o Sjedinjenim Državama, kaže da je došlo vreme ne samo da reformišemo sistem od glave do pete, nego i da pronađemo izlaz ka novom društvu u celini i završava tekst rečima: Isprobali smo aristokratiju. Isprobali smo meritokratiju. Sada je vreme da isprobamo demokratiju.

Kada razmišljamo o obrazovanju ne smemo zaboraviti da obrazovni sistem mora imati snažnu društvenu ulogu. Sa druge strane, samoupravljanje je vrhunac demokratske organizacije društva. Ako zaista težimo demokratiji, ne smemo tako lako odbaciti koncept samoupravljanja. Naš zadatak je da ovaj koncept načinimo dovoljno širokim tako da čitava zajednica, u čije ime rade obrazovne institucije, ima uticaj na njihovo funkcionisanje. Problem zatvaranja Univerziteta u samoupravnu jedinicu ne leži u tome što samouprava sprečava Univerzitet da popravi svoj ugled koračajući ka vrhu Šangajske liste, već što se zatvaranjem briše njegova veza sa društvenom zajednicom.

Teorijski, ovo se može prevazići dodeljivanjem veće uloge političkim predstavnicima. U praksi, jasno je da je to put u pakao. Postoje i druga rešenja i svako sa sobom nosi niz opasnosti. Odluka koju treba doneti nije laka. Zato prvi korak ka progresivnoj promeni mora biti otvorena javna debata o tome kakvo nam je obrazovanje potrebno.

 

[1] O tome videti ovde, ovde i ovde.

Najnovije

Dnevnik nastavnice

Samo u učionici svi imaju iste šanse, online je nešto drugo

Saša Knežević

Nastavnički dnevnik

Teško je, ali ili radiš čestito ili nikako

Amila Islamović

Bilješke iz učionice

Kad nastavnica ne zna odgovor na pitanje učenika

Amna Dervišagić

Nastavnički dnevnik

Nema veze, ne odustajem

Dženeta Ajanić

Ako pandemija i dalje ostane oko nas

Vruć krompir u rukama prosvjetara

Almira Topić