U srijedu 16. juna rektor Univerziteta u Sarajevu Tarik Zaimović obratio se Vijeću Filozofskog fakulteta, a na poziv dekana, kako bi činjenicama kojima raspolaže zaustavio rastuću zabrinutost slušalaca zbog poreskog duga koji visi nad njihovom zgradom. Uglavnom, zgrada ne može otići na bubanj (ako sam dobro razumio rektora), a možda će sud nalaz inspekcije koja je utvrdila utaju poreza proglasiti netačnim. Navodno je to već učinio u istovjetnom slučaju Zeničkog univerziteta. (Ako sam dobro razumio rektora.) U najgorem slučaju, bude li se dug ipak morao vratiti, to će pasti na teret osnivača, tj. na istu kasu iz koje se podmiruju plate zaposlenih. Ali to se neće odraziti na plate (ako sam rektora dobro razumio).
Dužan Poreskoj upravi nije samo Filozofski fakultet, nego još četiri tzv. članice (nisam baš pažljivo slušao taj dio rektorovog izlaganja), a među njima Pravni najviše (ne znam smijem li pominjati milione koji su pomenuti), ali i tih pet nisu jedini koji su došli na istu ideju – da svojim zaposlenicima rad preko norme isplaćuju ne kroz platu nego kroz ugovor o djelu, što će reći da umjesto 70% poreza plaćaju 20%.
Drugim riječima (ako sam dobro razumio rektora), Pravni i Ekonomski fakultet su zaključili da je pravno i finansijski dopošteno platiti manje u kasu dok se iz nje uzima više, dok recimo Građevinski to nije učinio. A Ekonomski jeste, samo ga inspekcija nije posjetila, uprkos tome što se današnji rektor (ako sam ga dobro razumio), a tadašnji kandidat za dekana ekonomije, tome protivio, smatrajući to prevarom. (Ovo nije on rekao, ali sam ga tako razumio.)
Dok je govorio, vrlo jasno, precizno, autoritativno, rektor je povremeno otvarao i listao jedan debeli spis pred sobom, dvostrano štampan, za koji se ispostavilo da sadrži nalaz Porezne inspekcije za period od 2009. do 2014. u kojem je (ako sam ga dobro razumio) popis svih zaposlenika kojima su honorari (za rad u komisijama, npr.) plaćeni po ugovoru o djelu. Ukoliko me sjećanje ne vara, na najmanje jednom mjestu tu bi moralo biti i moje ime.
I na moje pitanje, upućeno rektoru i dekanu, imam li ja, kao zaposlenik Fakulteta, koga se taj cijeli slučaj tiče, mogućnost na miru prelistati sve te stranice, pročitati argumentaciju inspektora, vidjeti kome se i za šta i koliko isplaćivalo, dobio sam promptan, dvoglasan i vrlo rezolutan odgovor da nemam. Po dva osnova: prvo, zbog Zakona o zaštiti ličnih podataka, pošto su unutra matični brojevi i sl., a drugo, jer je sudski proces u toku.
Naša primanja nisu tajna, i svako ih može pregledati na internetu, ali ako po tom nesretnom zakonu stvarno to jest neka smetnja, zašto se imena ne preboje crnim markerom, a sve drugo, puno bitnije, ne ostavi na čitanje, pa koga zanima neka se informiše. A ne da ga informišu, kao na nekadašnjim partijskim sastancima. Ovako ispada da me zakon štiti od toga da saznam koji mi je matični broj i koliki mi je bio honorar, ali me isto tako sprečava da saznam neposredno ono što mi je važno i što me se tiče. Šta je i ko radio na Fakultetu zbog čega je rad sada otežan a u nekim slučajevima onemogućen, uposlenik ne može saznati iz dokumentacije, nego samo posredstvom rektora i dekana koji se ovdje pojavljuju u ulozi medijuma između njega i činjenica; kako 2009. tako i 2026. – transparentnost ne spada u akademske vrijednosti.
Na kraju (ako sam dobro razumio rektora), pošto je zakon ostavio mogućnost različitog tumačenja, pa su ga nesposobnjakovići s građevine, koji nemaju pojma ni o pravu ni o ekonomiji, shvatili pogrešno i platili pune doprinose, mi u ovom trenutku ne znamo da li je Filozofski fakultet postupio pogrešno kad je godinama pored plata svojim zaposlenicama isplaćivao honorare na način da je plaćao manji porez.
Stekao sam utisak (ali možda nisam dobro razumio ni kolege slušaoce) da moralna odgovornost Filozofskog fakulteta, pojedinačna i kolektivna, zavisi od sudske presude. Ako je tako, možda da preporučimo našim studentima da pređu na pravo i ekonomiju?
