Свима нам је познато да организација Уједињених народа окупља 193 државе чланице и да свака од тих чланица има свог представника у Скупштини Уједињених народа. Е, управо та Скупштина је усвојила Конвенцију о правима дјетета 20. леденог 1989. године.
Потписана Конвенција се састоји од 54 члана распоређена у ТРИ ДИЈЕЛА и по њој се дјететом сматра свака особа млађа од 18 година (члан 1), осим ако се законом граница пунољетства не одреди раније, а у Босни и Херцеговини, па ни у Кантону Сарајево, то није случај.
Значи да је дијете све до осамнаесте.
Осим што му је одређена добна граница, дијете се у тој Конвенцији спомиње 31 пут, дјетета 38 пута, дјетету 37 пута, дјеци 5, дјеце 7, дјеца 2, дјецу 6, дјецом 3, дјечију 1, дјечијем 1, дјететову 2, дјететови 3, дјететово 4, дјететових 2 и дјететове 1. Укупно 143 пута, а пошто се Конвенција састоји од 5712 ријечи, закључујем да је свака 40. ријеч те Конвенције његово височанство ДИЈЕТЕ.
Осим дјетета, у Конвенцији се често спомињу држава/е (119), као и родитељ/и (34).
Одлично.
Дијете у конвенцији
Босна и Херцеговина је ратифицирала пуно споразума и конвенција, а међу њима и ову, која има не само моралну, већ и снагу закона. Према тој Конвенцији са снагом закона државе потписнице, читај Босна и Херцеговина, обавезују се да ће осигурати сваком дјетету уживање свих права из Конвенције, без обзира на расу, боју коже, спол, језик, вјеру, или неку другу околност (члан 2.1), а то даље значи да се државе потписнице, читај Босна и Херцеговина, обавезују на подузимање свих потребних мјера за заштиту дјеце од сваког облика тјелесног или душевног насиља, занемаривања или запуштености, док о њима брину родитељи (члан 19.1). Дијете такође има право да зна за своје родитеље и да ужива њихову скрб (члан 7.1), а држава ће у највећој могућој мјери осигурати опстанак и развој дјетета (члан 6.2). Затим ће држава признати сваком дјетету право на животни стандард примјерен његову тјелесном, душевном, духовном, моралном и друштвеном развоју (члан 27.1), па ће признати дјетету право на слободу мисли, савјести и вјере (члан 14.1), држава ће сваком дјетету признати прирођено право на живот (члан 6.1), држава ће свој дјеци осигурати обавезно и бесплатно основно образовање (члан 28.1.а), држава ће подузети мјере за редован долазак на наставу и смањење исписа дјеце из школе (члан 28.1.е), држава ће омогућити дјетету право на одмор и слободно вријеме, на игру и разоноду примјерену његовој доби (члан 31.1), држава ће осигурати право дјетета на рекреативне и слободне дјелатности (члан 31.2) и признаће право дјетета на слободу удруживања и слободу мирног окупљања (члан 15.1), а школска стега ће се проводити на начин којим се потврђује дјететово људско достојанство и који је у складу с овом Конвенцијом (члан 28.2).
Према Конвенцији, образовање дјетета треба усмјерити према: пуном развоју дјететове особности, надарености, душевних и тјелесних способности (члан 29.1.а), промицању поштовања људских права и темељних слобода те начела проглашених у Повељи Уједињених народа (члан 29.2.б)...
На крају, члан на торту о ПОВОЉНИЈЕМ ДЈЕЧИЈЕМ ПРАВУ гласи:
Ништа из ове Конвенције не смије угрозити одредбе које више придоносе остваривању права дјетета, а које могу бити садржане у закону државе потписнице, или међународном закону који се примјењује у тој држави (члан 41).
Родитељи у конвенцији
Родитељи или законски скрбници сносе највећу одговорност за одгој и развој дјетета (члан 18.1). Они такође сносе највећу одговорност за осигурање животних услова који су неопходни за дјететов развој (члан 27.2). Добробит дјетета мора бити њихова темељна брига (члан 18.1)...
И, на крају, ДРЖАВА у Конвенцији...
ДРЖАВА ће пружити одговарајућу помоћ родитељима како би они могли испунити своју дужност према дјетету (члан 18.2). ДРЖАВА ће искористити све мјере да дјеца запослених родитеља могу уживати заштиту и скрб установа и служби које им у том смислу стоје на располагању (члан 18.3). ДРЖАВА ће одговарајућим мјерама дјетету осигурати бригу и заштиту каква је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и дужности његових родитеља (члан 3.2), и уважавајући одговорности, права и дужности родитеља (члан 5).
ДРЖАВА ће даље поштовати права и дужности родитеља у вези с пружањем помоћи дјетету у кориштењу својих права на начин који је у складу с његовим развојним способностима (члан 14.2).
А сад слиједи спектакл
Пошто у Босни и Херцеговини потписи не важе, а нарочито ако је неко други и још некад раније нешто потписао (то се одмах ставља ван снаге). Тако нам за рјешавање ове конфекцијске енигме неће требати никаква конвенција и зато крижамо Конвенцију о правима дјетета, неће нам бити потребна ни декларација о правима дјетета и зато крижамо Декларацију о правима дјетета. Међународни закони, ако и постоје, нико их не чита, тако да крижамо и међународне законе; неће нам требати, али ће нам зато бити потребни раније скројени у Кантону Сарајево, Федерацији или Држави ови документи:
Закон о раду Федерације Босне и Херцеговине, Закон о одгоју и образовању у основној и средњој школи у Кантону Сарајево, Педагошки стандарди и нормативи, Наставни план и програм (Заједничка језгра), предметни курикулуми, Опћи колективни уговор, сви грански колективни уговори, одлуке влада, уредбе влада, извјештаји фзс. влада.
Бићу слободан да на основу свог површног познавања наведених докумената изнесем сљедеће чињенице:
1. Цијена потрошачке корпе за четверочлану породицу износи 3149,80 КМ
2. Просјечна нето плата у Федерацији БиХ износила је у јануару 1546 КМ
3. Око 200.000 радника у ФБиХ ради за минималну плату до 1000 КМ
Шта ако су радници уједно и родитељи и шта ако њих двоје ради за минималац? Да ли и они као такви сносе највећу одговорност за развој дјетета (члан 18.1), да ли они такође сносе највећу одговорност за осигурање животних услова који су неопходни за дјететов развој (члан 27.2) и да ли добробит дјетета мора бити њихова темељна брига (члан 18.1), или је можда, у овом случају, темељна брига пуко преживљавање.
Ко је у овом случају одговоран? Синдикати, Влада, послодавци, Држава, УН, кантон, или сви редом?
4. У Федерацији БиХ се већ неколико мјесеци разговара о нерадној недјељи, а Законом о раду је прописан седмични одмор у трајању од 48 сати. Значи, Закон прописује два слободна дана за одмор. То може бити субота и недјеља, али није нужно. Тих 48 сати могу бити било која два узастопна дана.
5. Ако радник ради 9 сати дневно са паузом и ако путује на посао и са посла у просјеку 2 сата дневно, то је укупно 11 сати. Сваки дан, пет, шест или седам дана у седмици, то зависи од похлепе послодавца.
Ово у преводу значи да дијете нема надзор 11 сати радним даном, а то опет значи да дијете одлази у школу без пратње, враћа се из школе и проводи још од 4 до 8 сати без надзора родитеља, а ако родитељи раде и суботу, па и недјељу, ту родитељску добробит дијете неће осјетит'.
Да ли родитељи сносе највећу одговорност за одгој и развој дјетета (члан 18.1), и да ли сносе највећу одговорност за осигурање животних услова који су неопходни за дјететов развој (члан 27.2) и да ли добробит дјетета може бити њихова темељна брига (члан 18.1), ако су одвојени од дјетета ЗАКОНИМА И УГОВОРИМА који се не поштују, који нису усклађени ни међусобно ни са конвенцијама, а да не говорим о стању на терену и њиховој (не)примјени.
Државо!
ДРЖАВО, обећала си да ћеш пружити одговарајућу помоћ родитељима како би они могли испунити своју дужност према дјетету (члан 18.2). ДРЖАВО, обећала си да ћеш искористити све мјере да дјеца запослених родитеља могу уживати заштиту и скрб установа и служби које им у том смислу стоје на располагању (члан 18.3). ДРЖАВО, обећала си да ћеш одговарајућим мјерама дјетету осигурати бригу и заштиту каква је неопходна за његову добробит, узимајући у обзир права и дужности његових родитеља (члан 3.2), и уважавајући одговорности, права и дужности родитеља (члан 5).
ДРЖАВО, обећала си да ћеш поштовати права и дужности родитеља у вези с пружањем помоћи дјетету у кориштењу својих права на начин који је у складу с његовим развојним способностима (члан 14.2).
Државо, твоји закони и уговори кажу да је одмор 48 сати седмично. Државо, твоји закони и уговори кажу да радник/родитељ ради 40 сати распоређених на пет дана седмично. Радник ради дневно 8 сати са паузом. Може краће, али дуже не!
Државо, укључи се!!! ПРОВЈЕРИ СТАЊЕ НА ТЕРЕНУ, шаљи инспекције, ради нешто, кажњавај и преузете обавезе из КОНВЕНЦИЈЕ испуњавај.
Наставни планови, активи и кланови – сви су, изгледа, страначки фанови
Што се тиче наставних планова и програма, предметних курикулума и исхода, то је дјело психолога, педагога, струке и науке, наставника практичара, актива и љекара, вијећа родитеља и тата-мата синдиката.
Мудри наставници из зборничке већине су све остале изварали, а мањина...
На свим тим сесијама о измјенама, допунама, побољшању и чему све не, екипа језичара и математичара је водила главну ријеч, а кад је тако већ... остали су ћутали и у мутном ловили. Резултате тог рада имамо прилику гледати и слушати сада, а ради се о сљедећем:
6. Дјеца у основној школи готово 50% времена проведу слушајући језике и математику, па се сад поставља питање зашто већина дјеце мрзи школу. Па није због културе живљења, грађанског образовања... јер се ти наставни предмети изучавају само по једну годину и заступљени су са 0,49%, а мало заступљених је још девет.
7. Дјеца већ са 12 година имају 30 часова редовне наставе, 15 наставних предмета и гомилу обавеза, домаћих задаћа, лектира, пројектних задатака, учења, писања, презентирања, рачунања...
8. Сваки од 15 наставних предмета оптерећен је гомилом непотребних информација које су наставници приликом сваке измјене програма додавали, а све из страха да се фонд сати за предмет не смањи.
РЕЗУЛТАТ
Кантонални сарајевски ученик, односно конвенцијско дијете, од дванаесте године има 6 часова редовне наставе сваки дан, од понедјељка до петка. Дијете/ученик се буди у 7:00, одлази у школу и тамо од 8:00 до 13:10 има часове редовне наставе. Кући се враћа до 14:00 сати. Пауза за заједнички ручак са оправдано одсутним родитељима је до 15:00, а затим учење, израда домаћих задатака до 19:00, уз надзор родитеља који су опет оправдано одсутни (одсуство правда похлепни послодавац, а држава толерише). Послије учења слиједи пауза, затим вечера уз надзор (сада присутних, али уморних) родитеља, и на крају сви спавају. И тако 5 дана у седмици 35 седмица у школској години и у разредима од седмог до деветог. У нижим разредима оптерећење ученика је нешто мање, али је зато боравак без надзора родитеља дужи.
И сад ја вас питам
И сад ја вас питам, вас послодавце, синдикалце, чланове вијећа родитеља, учитеље, наставнике, педагоге, психологе, љекаре... шта је са Конвенцијом? Да вас подсјетим: у Конвенцији пише да се државе потписнице обавезују да ће осигурати сваком дјетету уживање свих права из Конвенције, без обзира на расу, боју коже, спол, језик, вјеру, или неку другу околност (члан 2.1), а то даље значи да се државе потиснице обавезују на подузимање свих потребних мјера за заштиту дјеце од сваког облика тјелесног или душевног насиља, занемаривања или запуштености, док о њима брину родитељи (члан 19.1). Дијете такође има право да зна за своје родитеље и да ужива њихову скрб (чл. 7.1), а држава ће омогућити дјетету право на одмор и слободно вријеме, на игру и разоноду примјерену његовој доби (члан 31.1), држава ће осигурати право дјетета на рекреативне и слободне дјелатности (члан 31.2).
Даље вас питам да ли дијете/ученик које је оптерећено oд 60 дo 80 сати у седмици има времена за игру и разоноду, рекреативне и слободне активности? Да ли исто то дијете/ученик чији су родитељи одсутни може уживати њихову скрб, да ли ће се осјећати занемарено, напуштено, остављено...?
Међународно право на образовање постало је државни интерес и претворено је у обавезу родитеља, а дијете је подизвођач свих тих наших нечасних радова, уз изговор да је то његов најбољи интерес, да је то за његову добробит, за његову будућност.
Мислим да сам доказао да живимо у држави Б Х С Л А Ж И К И С Т А Н.
