Осим исхода учења објављених на локацији Курикулум, постоје и исходи који су скривени и написани у документима који носе друге и другачије наслове.
Ради се о документу који је насловљен као: Закон о одгоју и образовању у основној и средњој школи у Кантону Сарајево, који предвиђа изборе у одгојно-образовним установама, за вијеће ученика (члан 77).
(Осим тога, бирају се и чланови и чланице вијећа родитеља (члан 119), а не бирају се, и то је посебна тема, чланови и чланице вијећа упосленика (Закон о вијећу упосленика) јер Синдикат није дозволио формирање!)
У члану 77 Закона о одгоју и образовању у основној и средњој школи у Кантону Сарајево пише:
Члан 77.
(Вијеће ученика)
(1) У школи се оснива вијеће ученика које чине представници ученика сваког одјељења школе изузев ученика 1., 2. и 3. разреда основне школе.
(2) Улога вијећа ученика је:
а) промовирање интереса и вриједности школе у заједници на чијем подручју се налази школа,
б) презентирање ставова ученика наставничком вијећу,
ц) подстицање ангажираности ученика у раду школе и
д) информирање школског одбора о својим ставовима, када оцијени да је то потребно или по захтјеву школског одбора, о сваком питању које се односи на рад и управљање школом.
(3) Детаљни прописи о начину избора, дјелокругу рада и функционирању вијећа ученика, као и друга права и обавезе ученика у раду уређују се правилима школе.
Законодавац је послао јасну поруку о томе шта жели и очекује од вијећа ученика, а из наведеног текста се могу написати исходи који би задовољили законодавца, а ти исходи би гласили овако: ученици/це критикују, ученици/це предлажу, ученици/це информишу, ученици/це расправљају, ученици/це промовишу, ученици/це се ангажују, ученици/це дојављују... Сви наведени исходи се реализују ако су ученици чланови вијећа, а да би постали чланови тог тијела, неко мора да их предложи и изабере, при чему би се требали реализовати још неки од исхода, ако не и сви набројани, а то су: ученици/це бирају, ученици/це гласају, ученици/це броје гласове, ученици/це расправљају о предложеним кандидатима, ученици/це лобирају, ученици/це критикују предложене кандидате, предложени кандидати се представљају у медијима (биографија за школски часопис, школску интернет-страницу, школски разглас), кандидати представљају свој програм и учествују у дебатама...
Какво је стварно стање у вези с овим питањем?
Сваке године у септембру под надзором разредника, а често и по његовом приједлогу, реализују се избори у одјељењу за представника у вијећу ученика. Свака школа у просјеку проведе 24 изборна процеса (толико има у просјеку одјељења у свакој школи од четвртог до деветог разреда). Пошто је у кантону око 76 школа, то су укупно 1824 (76 x 24) изборна процеса (часови) и исто толико изабраних, које су бирали ђаци од четвртог до деветог разреда, њих око 30.000. Испада да се разредницима за ову активност исплати укупно 50.000 КМ, 1824 часа одвојена за избор (+ 50% за припрему). Свако школско вијеће на првом састанку бира предсједника/предсједницу, замјеника/замјеницу и записничара већином гласова.
Вијеће ученика ради без накнаде у складу са Законом и правилима школе, а тај рад будно прати педагог школе (то му је у опису послова). У току школовања један ученик може бити изабран шест пута у ово тијело, ако има несрећу да га изаберу сваки пут на изборима од четвртог до деветог разреда, а и то се дешава. Шест година ученици раде у овом тијелу, испуне план (број одржаних сједница, по једна мјесечно у току школске године), реализују све предвиђено програмом рада, све исходе остваре... А да ли је тако? Да ли је могуће да се у нашим школама његује култ личности и култ доушника, док се јавна критика, јавна расправа и изношење личних ставова прво каналише, а затим забрањује, и то не само ученицима? Информације се крију, дискусије се усмјеравају, приједлози и предлагачи се припремају, а бирају се најсподобнији. Да ли смо тим ученицима омогућили да се боре дозвољеним средствима за своја права? Нисмо. Понудили смо им да глуме доушнике и дојављиваче, живе помирени с неправдама, гледају, шуте и трпе. Ми за њих одлучујемо и мислимо, увјерени да им мислимо најбоље и да знамо које су њихове потребе.
Право да бирамо и будемо бирани је једно од основних права сваког од нас и просвјетари имају обавезу да ученике науче како да користе то право. Друга је ствар да ли их учимо и да ли смо ми просвјетари савладали ту лекцију.
И ту је одговор не. (Прочитај Шест јесеничких војвода Меше Селимовића.)
Ученици основних школа су схватили да просвјетари већ низ година на класификацијама у извјештајима и на сједницама бацају бомбе, па сад исти ти забринути ученици дојављују властима да су бомбе постављене јер се ближи прва класификација, кад ће почети да праскају: Сви часови су остварени; ако нису, биће уписани; значи, план је испуњен... Сви садржаји су реализовани, ученици су све усвојили и брзо заборавили... Сви часови допунске наставе су реализовани, а просјек је 4,8. Ученици су смањили број изостанака са наставе за 2%, а изостали су са 1.800.000 часова...
Ово је само дио од разорног арсенала који ће бити бачен на сједницама које слиједе. Бомбе ове врсте остављају трајне посљедице не само на ученике, већ и на друштво, које постаје инвалидно, и зато су дојављивачи успаничени и устрајни. Брину се за себе и за нас и зато нам дојављују, јер их ни разредници ни педагози, нити остали, нису научили како да ријеше проблем бацања бомби, односно проблем лагуцкања.
Сарајевски ученици нису изгубилн смисао за хумор, а полиција и све службе које малтретирају дјецу колико сутра нека уђу у школе и крену са детаљним контрадиверзантским претресом. Предлажем да се контрадиверзантско њушење са непостојећих експлозивних направа пренесе на стандарде, уговоре, законе, исходе, програме, планове, припреме, вијећа ученика, школске одборе, стручне органе, секције...
Их, шта је ту бомби!
