Пошто од септембра нисам добио никакав озбиљнији читалачки задатак ни од директора, ни од педагога, ни од секретара, ни од Института, а ни од Министарства (иначе мрзим читање, а нарочито ако је оно под присилом), ријешио сам да читам. Онако, из чиста мира и ничим изазван. Добровољно. Овог пута нећу читати смјернице са неусмјеравањем и нећу читати упутства на неупућивање. Ни предметни курикулум нећу читати да не курикулумашим.
Законодавче (ти који више давиш него што дајеш, законе), само да знаш да читаћу Закон, овај посљедњи (ех, да је посљедњи). Закон који је, између осталог, окићен терминима одгој и образовање. Јер ме се тиче. Читао сам то штиво и његова издања и раније, али овај... овај је нешто посебно. Закон је иначе највиши правни акт једне државе за одређену област, али овај нови, кантонални Закон о одгоју и образовању, он је и шири и виши и дужи и дебљи и дубљи и г... Нарастао је и напредовао на све стране, у сваком погледу и у свим правцима, али, нажалост, није ништа бољи од оног који је некад давно анализирао (ПИСМА АНИ) универзитетски професор, књижевник и БНВ* уредник Ненад Величковић.
Чак се и наслов ГЛУПОСТ НЕ ЗАСТАРИЈЕВА под којим су публикована та његова ПИСМА показао као прави, али ја бих осам година послије додао још (ако смијем)... И НЕ СТАРИ, уважени професоре Величковићу. Нажалост.
Читањем новог Закона о одгоју и образовању у основној и средњој школи у Кантону Сарајево уочио сам да законодавитељ, с разлогом, понавља неке ријечи. Тако треба, и ја се слажем с тим. Нек' се зна шта је битно и нек' се понавља, јер понављање је мајка знања. А шта се то понавља у том новом Закону?
Право и потреба за учењем и поучавањем или обавезни одгојно-образовни интерес
Интерес у Закону новом, одгојно-образовном
Ријеч интерес се понавља 23 пута. Па тако интерес може бити општи, затим јавни, заједнички, интерес кантона, интерес заједнице, интерес градског или опћинског вијећа, интерес може исказати и вјерска заједница и на крају интерес може бити школски. На основу наведеног може се закључити да интерес имају сви, али то није све. У закону је наведено да интерес може бити промовисан, може бити посебан и може бити најбољи, с тим да исти тај интерес може бити угрожен, може бити имовински и може се сукобити. На крају мало интереса могу имати и дјеца и ученици.
Штета за ово мало интереса на крају.
Обавеза у Закону новом, одгојно-образовном
Ријеч која асоцира на обавезу се у новом Закону појављује у различитом роду, времену, падежном облику и бројном стању. Појављује се час у једнини, час у множини, некад обавезује мушку, некад женску, некад средњу рају, објекте и тијела, а некад све редом (обавеза, обавезе, обавезу, обавезан, обавезна, обавезно, обавезни, обавезних, обавезним, обавезне, обавезног...), укупно 137 пута.
Новозаконску обавезу може имати ученик, родитељ, наставник, радник школе, лице, директор, помоћник директора, представник министарства, одјељенско вијеће, наставничко вијеће, школски одбор, комисија, али исто тако обавезу може имати школа, институт, она може бити међународна, може бити преузета, обавеза се може неиспуњавати, може мировати. Обавеза може бити и одгој, плус образовање.
Одгој без образа у Закону новом, одгојно-образовном
Ријеч одгој се понавља 20 пута. Законодавитељ каже да одгој може бити квалитетан и демократски, а у исто вријеме обавезан и патриотски и к томе још да простиш вертикално и хоризонтално проходан у Босни и Херцеговини. Ма дајте, молим вас.
Шта рече, а не трепну, законодавче.
Даље, законодавилац саопштава да одгој може бити шестогодишњи и деветогодишњи. Почиње у шестој години, а може и раније, завршава се најчешће у петнаестој, а може и касније. Одгој је осигуран свим ученицима, инклузиван је и реализује се уз сагласност Министарства.
Браво, ништа без одгојне сагласности.
Образовање без одгоја у Закону новом, одгојно-образовном
Ријеч образовање појављује се 61 пут и, судећи по Закону, може се реализирати, реализовати, организирати и организовати како у центрима тако и у школским радионицама, лабораторијама, кабинетима, погонима, као и на другим објектима, котама, стазама, планинама и мјестима. Образовање може бити редовно и ванредно, основно, средње, дуално, за занимање, стручно и инклузивно, образовање за дјецу, ученике и одрасле.
Образовање може почети у шестој години живота, па и прије, а завршити у 15. или 17, па и послије, а најкасније до 22, односно до 26. године. Оно може трајати од једне до двадесет година и може бити састављено од различитих нивоа. Може се наставити у другом разреду или другој средњој школи, може бити у складу са наставним планом и програмом, регулисано законом, такво, даље, обезбијеђено, преусмјерено, успјешније, за националне мањине и већине, за ученике с тешкоћама у развоју, на различитим језицима, за писменост на даљину...
Ко би рекао, ко би ли се надао, законодавче, да си ово прописао.
Одгој и образовање у Закону новом, одгојно-образовном
Ове ријечи, са везником, појављују се 20 пута, а по новом Закону то може бити одгој и образовање дјетета, одгој и образовање ученика, затим одгој и образовање Кантона Сарајево. Даље, одгој и образовање може бити у школи, одгој и образовање може бити основно, затим може бити право и могућност, и на крају може бити квалитетно и обавезно. Ех сад, кад право постане обавеза, а квалитет могућност, онда обавеза има право на могући неквалитет.
Поучавање у Закону новом, одгојно-образовном
Ова ријеч се у новом закону појављује само једном, и то као циљ који треба осигурати начин поучавања којим ће сваки ученик остварити пуни потенцијал. Поучно, нема шта.
Учење у Закону новом, одгојно-образовном
Ријеч учење се у новом закону појављује 19 пута, и оно може бити, како написаше, друштвено-корисно, цјеложивотно, немарно, засновано на исходима и е-учење. Учење може бити са специфичним тешкоћама, неометано и отежано, а школа треба осигурати услове за успјешно учење свим ученицима. За учење се дају оцјене које се на крају закључују. За учење се могу изрећи и награде и казне. Учење се наплаћује, али се ријетко кад у потпуности исплати.
Потреба за учењем и поучавањем у Закону новом, одгојно-образовном
Ријеч потреба понавља се 22 пута. Потребе по новом Закону могу имати дјеца, радници, кадрови и ученици, кантон и министарство, дом ученика, институт, информациони систем и школа. Стручно усавршавање, научно-истраживачки и одгојно-образовни рад имају потребе. Потребе могу захтијевати и имати трошкове вођења. Потребе су разне, али нигдје није наведена потреба за учењем. Потреба за учењем је изгубљена, нестала, испарила, искоријењена и усклађена са Законом. Нема је.
Право на учење и поучавање у Закону новом, одгојно-образовном
Ријеч право понавља се 31 пут, а право може имати ученик, кандидат, родитељ, страни држављанин, директор, члан школског одбора, радник, лице, школа, центар... А права су различита, од права на бесплатан јавни линијски превоз, права на бесплатан ванлинијски превоз, права на именовање, права на образовање, права на редовно похађање наставе, права на понашање у складу са прописима школе, права на наставак школовања, права на упис у школу, права на жалбу, права на буџетска средства, права приговора, права полагања испита, права на збрињавање, права избора, права на мандате, до права на мировање права...
Нигдје се не спомиње право ученика на учење. Изгледа да је право на учење право забрањено, а та забрана је сад и озакоњена. Опет је све по закону.
Закључак
У новом предуниверзитетском Закону о одгоју и образовању школа се спомиње око 1000 пута, ученици 500, наставници 400, одгој и образ 500 пута. У том документу се угрожавају, укрштају и сукобљавају виши интереси, интереси колектива, институција, института, установа, интереси одраслих са интересима ученика недораслих. И то није једини сукоб који се води у Закону. Сукоб оних који су набилдани правима и наоружаних вишим интересима остварује се под изговором пружања помоћи обесправљеним ученицима. И опет, то није све. Поред ових сукоба, односи између потреба су се погоршали и пријети опасност од избијања отвореног сукоба. Потреба за учењем је ликвидирана, учитељи се спомињу само за 5. октобар, али не у овом Закону. Поучавања нема. Нестало је. Безобразно образовање уз помоћ одгоја је протјерало учење, поучавање и васпитавање, протјеран је и ratio и operatio, остао је само oratio – осакаћен, уплашен и збуњен тројезичношћу.
Сви ови сукоби у новом предуниверзитетском Закону узнемирили су школски мир, а ми као нешто настављамо. И дан-данас, као и у вријеме Ј. А. Коменског, важе принципи од лакшег ка тежем, од ближег ка даљем, од познатог ка непознатом, само што ми принципе зовемо исходи. И да, Коменски је живио прије 400 година у феудализму; а ми? Исто!
Питам се да ли постоји неко на овој планети ко зна, може и смије нешто мијењати у овој области. Ја имам идеју и смијем, али не могу J. А ви?
* (БНВ) Босанац Ненад Величковић је све то што на линку пише и пуно више, а ово Босанац је додао Н. А., да неко послије не би рекао српски, хрватски, црногорски, македонски... Неће моћи, господо. Заузет.
