Често се са дигиталних тросједа, чије централе имају поријекло са ових (балканских) простора, пласирају различите одгојно-образовне информације, као и информације које се односе на одгој и образовање. У том дигитално-информацијском пласману користе се различити појмови, од којих су неки економски, као што су: расход, трошак, улагање, губитак, банкрот, инвестиција, рационалност, расипање, а затим су ту и више спомињани него кориштени термини као што су лажне дипломе, купљене дипломе, дипломе са пумпе, дипломе из књижаре, дипломе из гранапа, онлајн и офлајн дипломе... о њима говоре сви, а неки их и користе. Говоре о дипломама и чланови академија разно-националних, универзитетски професори, амбасадори, министри, директори, послодавци, законодавци, шофери, планинари, веле-слаломаши и њихови и ови наши.
Ми не издајемо дипломе, ми издајемо свједочанства.
Срећа је па ми који радимо са млађим нараштајима не издајемо дипломе, тако да ни оне не могу издати нас, али зато ми издајемо увјерења и свједочанства/свједоџбе.
Ми смо увјерени, ми свједочимо!
Свједочимо да је све реализовано, остварено, усвојено и да је све у складу са не једним, већ свим законима, правилима и припадајућим оцјенама, а просјек тих оцјена је > 4,50 ꓥ ≤ 5,00 (читај: већи од 4,50 и мањи или једнак 5,00).
Идемо редом, са увјерењем у свједочанства...
Прво.
Планирано је да основно школовање траје девет година, односно 313 наставних седмица или, да будем прецизнији, 1565 наставних дана. Одгојно-образовни гуруи су такође планирали да се у наведеном временском оквиру реализује 7175 наставних часова. Просјечно по 341,67 часова за сваки од 21 обавезног наставног предмета, односно 22,92 часа у просјеку седмично или 4,58 часова дневно.
Свједочимо да је планирано и уписано и наплаћено, с тим да реализација има негативно одступање од цца 10%, а све због посјета, излета, планинарења, скијања, пливања и скраћења са различитим поводима. Тако да, кад од 7175 одузмемо 10% (717,5), добијамо 6.457,5.
Друго.
Законом је прописано обавезно похађање основношколске наставе, али је такође предвиђено и дозвољено одсуствовање, понекад. Перспективни спортисти, талентирани ученици могу чак и дугорочно одсуствовати, али такви су ријеткост. Оно што може задесити све ученике је одсуствовање са наставе због болести, и у тој ситуацији је оно оправдано. Часове због болести могу правдати родитељи (до шест дана у години), разредници (до четири дана у години) и љекари (неограничено). Болест нико не може предвидјети, али ево нека због болести у просјеку ученици одсуствују са 10% наставе. У том случају ситуација са укупним бројем часова резервисаних за ученике и њихово обогаћивање новим знањима се додатно смањује, а послије умањења изгледа овако: 6.457,5 – 717,5 = 5.740.
Кад је у питању одсуствовање са часова и болест, то погађа и наставнике/це, па руководиоци школа често прибјегавају нестручним и неадекватним замјенама одсутних. Ово је нарочито изражено ако су у питању неочекивана, краћа одсуства, а то се рјешава на начин: дај, ускочи, буди са дјецом, припази их... Таквих ситуација у току школовања је пуно, али ево нека их је укупно 10%. Опет се број предвиђених часова, због ускока, бивања и пажења, мијења, и сад је 5.740 – 717,5 = 5.022,5.
Свједочимо да је у свим ситуацијама кад су ученици били болесни достављена информација о ономе што се радило, о домаћим задаћама и обавезама ученика. Чак се болест узима као олакшавајућа околност за ученика па се мало прогледа кроз прсте, сачека се са уписивањем оцјене, даје се друга прилика, лакша питања итд.
Што се тиче изненадног одсуства колега, свједочимо да је увијек неко ускочио као замјена. Без припреме, а све због ученика, да нису сами. Час се упише, прије или послије, али ријетко се надокнађује. Шта ћеш. Закон нужду мијења или бјеше да то нужда ради Закону, а у Закону о одгоју и образовању у основној и средњој школи у Кантону Сарајево (став 1 члан 91) пише: Ученик који из оправданих разлога (болест у дужем трајању, статус перспективног спортисте и у другим оправданим случајевима) није могао редовно похађати наставу, тј. који је изостао више од једне четвртине од фонда наставних сати предвиђених наставним планом и програмом за одређени предмет или је изостао више од једне четвртине укупног фонда сати за разред, те као посљедицу тога није могао бити оцијењен довољним бројем оцјена у складу са законом, упућује се на полагање предметног односно разредног испита из једног или више предмета у току школске године, како би у редовном року завршио одговарајући разред школе.
Свједочим да је ¼ исто што и 25%, и свједочим да је 10% + 10% + 10% = 30%, и шта ћемо сад, мој Законе. Аха, екстерна матура је предметни испит за све ученике и реализује се у завршном разреду. Па добро, има логике.
Треће.
Планиране часове, оних 7175, реализује око 20 наставника/ца, неко више, неко мање, неко за једну школску годину, неко за више. Дешава се да једна особа реализује часове из више наставних предмета, али исто тако се дешава да више особа реализује један наставни предмет... али кад се подвуче црта и кад се све сабере, ситуација постаје пуно јаснија.
Од оних 7175 часова 3255 или 45,36% реализује се у првих пет година школовања, а 2265 од оних 7175 или 31,57% реализује једна особа (учитељ/ица), под условом да није било изостанака са часова ни ученика ни учитеља/ица. Што се ријетко дешава, али се дешава.
Осим са учитељем/учитељицом, ученици проведу много времена са наставником/цом босанског/хрватског/српског језика и књижевности (735 часова или 10,24%), затим са наставником/цом математике (700 часова или 9,76%), па наставником/цом првог страног језика (630 часова или 8,78%), са наставником/цом тјелесног одгоја (455 часова или 6,34%), итд.
Учитељ/ица и четири наставника/це потроше 4785 часова, односно 66,69% од укупних 7175 часова, а остало је за још 16 предмета 2.390 часова или 33,31%. Ако томе додамо вјеронауку и други страни језик (630 часова (по 315) или 8,78%), нови збир износи 5415 часова или 75,47%, а преостало је још 14 наставних предмета и 24,53% времена или, што би злобници рекли, седам наставника троши 70% времена, а преосталих 30% резервисано је за њих 14.
Свједочим да у раду са ученицима 1/3 наставника/ца користи 2/3 времена, а 1/3 времена користи 2/3 наставника/ца.
Четврто.
Ученици у току деветогодишњег школовања проведу 1260 часова или 17,56% времена изучавајући босански/хрватски/српски језик и књижевност, 1225 часова или 17,07% проведу на часовима математике, 630 часова или 8,78% на часовима првог, а 315 или 4,39% на часовима другог страног језика. Укупно је то 3430 часова или 47,8% времена за четири наставна предмета, а за преосталих 16 то је 3745 часова или 52,2% времена.
Свједочим да за математику и три језика треба исто времена као и за 16 осталих наставних предмета.
Пето.
Провјера о реализацији и остварењу свих планираних подвала продата је у облику каталошког знања. Мањина је то добро осмислила. Написали су питања и понудили тачне одговоре, формирали комисије и заротирали се по општинама као екстремно и екстерно неутрални. Резултат. Просјек на екстерној матури је око 9.
Закључак
Пет наставника/ца и шест наставних предмета потроше 70% одгојно-образовног времена намијењеног ученицима основних школа, при чему све упишу, наплате, остваре и реализују, осим око 30% часова. Просјечна вриједност свега наведеног креће се од 4,5 до 5,00, с тим да, ако се врши екстерна процјена, онда нам исти ти наставници/це то продају за девет (9) у просјеку. То је цијена потребног експлоататорског незнања.
Пошто ову деветогодишњу трговину посматрају они који су били присутни на свих 7175 часова (таквих је пуно и обично имају просјек око 4), можда се баш они у наставку школовања одлучују на куповину диплома, а разлог за такву одлуку правдају тиме што су свједочили како се за нерад, одсуствовање и незнање добијају свједочанства о петицама и са петицама. Бесплатно.
Питање за размишљање:
Да ли ћемо схватити да је колонијализам увијек колонијализам, па чак и кад је дигиталан; да и робовласништво може бити дигитално, само што умјесто челичних на рукама и ногама сад имамо дигиталне окове који су нам чврсто везали руке и учинили нас инертним, а такви су идеални за послушне слуге, кметове, робове или, у најбољем случају, обесправљене раднике дигитално одгајане и дуално образоване.
На крају ћу поновити шта послодавци желе, а власт прижељкује: Не морају ништа знати, само нек су културни и одгојени, а све што им буде требало ми ћемо их научити.
Питам се да ли нам требају знања о начину експлоатације радника, радничким правима или знања о појмовима као што су капитал, профит, вишак вриједности...
Свједочим да ми је позната та ситуација са робовима, кметовима и обесправљеним радницима из ХИ-сторије и срећа је да они нису ишли у школу, јер да јесу, ко зна до кад би свој робовско-кметовски положај задржали. Можда би и данас трајао, као што траје.
Размислите о овом свједочењу и свом удјелу у СВЈЕДОЧАНСТВУ. Јер ја нисам синдикат, а мој дио одговорности је 2,44% и огроман је. Гдје си ти ту и јеси ли ти синдикат?!
