Kada sam svoj prethodni tekst nazvao „Nevolje s ’Antigonom’“, nisam mislio samo na incident koji se dogodio u pozorištu u Novom Sadu, kada su srednjoškolci prekinuli izvođenje ove tragedije. Nisam mislio ni samo na to kako se „Antigona“ danas loše radi u školama. Naravno, nisam mislio ni samo na to kako je ova književna jedinica, baš kao i sve ostale, ostala nedovoljno (ovde je reč o eufemizmu, naravno) osmišljena u kurikulumima za nastavu maternjeg jezika i književnosti. Mislio sam i na to kako je teško na ispravan način pristupiti ovom književnom tekstu ili pozorišnoj predstavi. Zbog toga ću, u nekoj vrsti nastavka (ili nove epizode) prethodnog teksta, izložiti još jedan mogući pogled na predstavu koju su đaci sprečili da se završi.
Pri kraju prošlog teksta napisao sam da su se, prekinuvši predstavu, đaci iz „pukog neznanja“ i zbog „lošeg pedagoškog rada“ u stvari odrekli prava na preispitivanje osnova društva u kome žive (ostavimo za trenutak priču o pobuni po strani) i time uskratili sebi mogućnost da to društvo menjaju nabolje. Do tog zaključka sam došao tako što sam „Antigonu“ odlučio da čitam kao dramu o pobuni pojedinca protiv nepravedne i autoritarne političke zajednice koju otelovljuje nasilni vladar kome se suprotstavila mlada junakinja. Međutim, postoje i druga, bitno drugačija čitanja ove drame. Jedno od njih izložila je Florans Dipon u svojoj knjizi sa zanimljivim naslovom – Aristotel ili Vampir zapadnog pozorišta.[1]
Dipon polazi od pitanja koje već dugo muči izučavaoce antičkog pozorišta i drame: kakva je bila uloga hora u dramskoj radnji i pozorišnom ritualu? Koliko je nama danas poznato, na to pitanje je prvi ozbiljniji odgovor ponudio Aristotel – dakle Vampir evropskog pozorišta, kako ga vidi Dipon. Aristotel će reći da je u dobroj drami sve podređeno priči, pa tako i uloga hora. Ne samo Dipon, nego i mnogi drugi pre nje, imali su problem s takvim objašnjenjem: ako je tako kako Aristotel kaže, zašto onda u mnogim tragedijama hor izgovara (u stvari – peva) stihove koji su u dalekoj vezi s glavnom pričom, ako neke veze uopšte ima? U potrazi za solidnijim objašnjenjem, više autora skrenulo je pažnju na značaj konteksta u kome su se izvodile grčke drame, pozivajući se pri tom i na Aristotelovog učitelja Platona.
Platon je, naime, opisao tragediju kao zbirku horskih pesama koje gledaoce treba da navedu na plač u času prinošenja žrtve, a u okviru rituala Velikih Dionizija.[2] (Ovde se već otvara ponor između drame i učenika koji je čitaju. Da bi se taj ponor premostio, nastavnik ili nastavnica treba da daju đacima osnovne informacije o religiji i ritualima koje su praktikovali atinski građani. Što nas navodi na pomisao da je podučavanje o književnosti možda i zahtevnije od njenog čitanja.) Tako u priči o grčkim tragedijama u prvi plan izbija hor. Taj hor su činili mladići plemenitog roda (svi glumci u antičkim predstavama bili su muškarci). Ritualno pevanje i igranje u tragičkom horu za njih je predstavljalo inicijaciju u status odraslog građanina i ratnika.
Praznovanje Velikih Dionizija je za te dečake bio kraj građanske i vojničke obuke. Prepuštajući se u tragičkoj igri snažnim osećanjima dečaci su se učili samosavlađivanju. Oni su pevali i plesali glumeći karaktere koje su njihova sušta suprotnost: žene, sužnje, varvare, tuđince. Poistovećujući se u dionizijskom ritualu sa „drugim“, učili su da kontrolišu prekomerna osećanja kojima ne smeju da se prepuste. Dijalozi ubacivani između horskih napeva nisu bili osmišljeni kao delovi čvrsto sklopljene priče: naprotiv, bili su deo niza vežbi „drugosti“. Ako je to tačno, onda sačuvane grčke tragedije ne svedoče ni o kakvom kritičkom razmišljanju o grčkom društvu, ratu, ženama, ropstvu, politici. Naprotiv, tu se onda radi o pozorišnom ritualu koji podiže borbenu gotovost atinskih mladića.
Kada se argumenti ovako poređaju, onda bi se moglo pomisliti da je nedolično ponašanje đaka u novosadskom pozorištu za vreme izvođenja „Antigone“ bio gest čistog pacifizma. Možda su učenici sve ovo na šta sad skrećem pažnju intuitivno osetili i protiv toga se pobunili. Nažalost, ne postoji nijedan razlog da u to poverujemo. Neznanje i loš pedagoški rad i u ovoj verziji čitanja „Antigone“ ne daju za pravo đacima. To nas, međutim, ne sprečava da se zapitamo o poukama koje bismo mogli izvući iz tumačenja „Antigone“ na koje nas navodi Florans Dipon.
Pre svega treba reći da knjiga o Aristotelu francuske autorke nije bez mana. Njeno razumevanje književnosti mnogo je siromašnije od njenih pozorišnih analiza, i to bi bila ključna slabost njene knjige. No, nema dovoljno razloga da sa sigurnošću odbacimo njenu rekonstrukciju prvobitnog konteksta u kome su se igrale atinske tragedije. Taj kontekst svakako je uticao na njihovo izvorno značenje. Ako želimo da ih razumemo onako kako su ih razumeli njihovi prvi gledaoci kojima su se autori tih tragedija u stvari i obraćali, onda moramo imati u vidu i taj kontekst. U tom smislu je onda važno uzeti u obzir i istorijsku studiju Florans Dipon.
Međutim, grčke tragedije ne mogu se svesti samo na značenje koje su imale u svom izvornom kontekstu. Danas ih ne možemo čitati ako nemamo u vidu i bogatu tradiciju njihovih tumačenja koja seže do naših dana.[3] Nema razloga da primat damo prvobitnom značenju, a da sve što je potom usledilo naprosto bacimo.
Sve nam to govori o nekoliko stvari koje su od suštinskog značaja i za nastavu književnosti. Prvo, značenje dela nikada nije do kraja upisano u sam tekst nego ga delom oblikuje i kontekst u kome se delo čita (ili izvodi). Izbor tog konteksta delom zavisi od autora, a delom od čitalaca. Neretko se događa da značaj dela (što nije isto što i značenje)[4] više zavisi od čitalaca i odluka kako će se čitati, nego od autora i konteksta koji on ima na umu. Ako sledimo Dipon, izgleda kao da je kasnija tradicija istrgla grčke tragedije iz konteksta u kome su one služile za predvojničku obuku i preobrazila ih u dela koja kritički preispituju političku zajednicu. Iz toga sledi da književna dela mogu poslužiti raznim svrhama, pa i onima za podizanje borbene gotovosti. Zato je nastava književnosti složen i odgovoran posao, u kome se lako prave greške. Međutim, umesto da se plašimo grešaka, treba da vežbamo čitanje i tumačenje.
Prvi dio teksta možete pročitati ovdje.
[1] Florans Dipon, Aristotel ili Vampir zapadnog pozorišta, prev. Mirjana Miočinović (Beograd: Clio, 2011).
[2] O antičkim tragedijama Dipon govori u odeljku „Šta raditi danas sa atinskim tragedijama“, str. 149-172.
[3] Daniel R. Schwarz će ovo nazvati interpretativnom istorijom [interpretative history], i ponuditi sledeće objašnjenje: „Razmislimo o tome kako interpretativna istorija utiče na značenje teksta. Jednoj estetici čitanja potreban je opis promena načina na koji čitamo jednog autora; to nazivam interpretativnom istorijom. U nekom smislu, tekst se menja iako mu autor više ne dodaje nijednu reč. Interpretativna istorija jednog teksta – koja se razlikuje od njegovog značenja – zavisi od tri činilaca: 1) teksta kao predmeta o kome kritičar piše; 2) subjektivnih interesa kritičara ponaosob; i 3) predispozicije i pretpostavki kulture unutar koje ti kritičari pišu.“ – Daniel R. Schwarz, In Defense of Reading. Teaching Literature in the Twenty-First Century, Wiley-Blackwell, 2008, str. 17-18.
[4] O razlici između značenja i značaja vidi E. D. Hirš, Načela tumačenja, prev. Tihomir Vučković, Nolit, 1983; i E. D. Hirš, „Tri dimenzije hermeneutike“, prev. Dejan Ilić, Reč br. 37 (1997), str. 151-161.
