Srbijanski mediji (RTS) su preneli, a Facebookom kruži i original, sa zaglavljem Vlade Republike Srbije, otvoreno pismo Aleksandra Vučića "svim prosvetnim radnicima".
U pismu se on radnicima koji jedu taj težak i suv hleb zahvaljuje, u ime Srbije i njene dece, a zbog žrtve koju su podneli i lekcije kojoj su nas naučili (koga, Srbiju i decu, u čije se ime zahvaljuje, ili Vladu, ispod čijeg memoranduma piše.). Čak šest puta u pismu kaže hvala. I to mu nije dosta, nego obećava da će mu prvi zadatak biti da svakom učitelju, profesoru, nastavniku vratimo (ko mi – Srbija i njena deca, ili Vlada, ili on sam, koji o sebi govori u kraljevskom mi?) pravo i razlog za dostojanstvo... (Kakvo pravo? Ko im ga je, kada i kako oduzeo?).
Pa onda dolazi rečenica koja bi ovih dana mogla biti analizirana u okviru većine školskih predmeta: Zato ću i biti prvi koji će tražiti da baš prosvetni radnici budu prvi, kada budemo delili ono što smo, zahvaljujući njima, uštedeli.
Evo, na času matematike, đaci bi mogli pročitati tu rečenicu, a onda odgovoriti na pitanje: koliko će prosvetni radnici dobiti?
Kako postaviti taj zadatak? a – a/3 + a/3 = ?
Dakle, profesorima matematike (i oni su prosvetni radnici) sada se uzela trećina plate, a kad se uzimanjem uštedi, onda će im se to vratiti i oni će opet imati istu platu. Ko će to tražiti, kome će oni biti zahvalni što će imati istu platu, kad je budu uštedeli?
To naravno nije pitanje za čas matematike, nego za čas veronauke.
A za čas sociologije, ili prirode i društva, pitanje bi moglo glasiti ko će biti drugi, ili treći, kad se bude delilo ono što smo zahvaljujući prosvetnim radnicima uštedeli? Doktori? Policija? Sudije? Vatrogasci? Vojnici?
Iz istorije bi đaci mogli da istraže gde je i šta je sve država delila radnicima čiji su štrajkovi propadali. Ili da ispitaju kako su begovi narodu vraćali trećinu koju su narodu uzimali. Na času hemije mogli bi da se bolje upoznaju s alhemijom. Jer ovo delenje iz štednje najviše liči na to ćiriba–ćiribu. Osim ako se novac od poharačenih plata neće negde uložiti na štednju, pa se onda jednom, kada budemo delili ono što smo uštedeli, vrati u opticaj. Pošto eto ti prosvetni radnici, ti od kojih učimo lekcije, nisu u stanju da sami oročavaju svoje plate.
A na času jezika đaci bi mogli analizirati stil rečenice, prebrojavajući odnosne zamenice i dovodeći njihovu učestalost u vezu s neodređenošću izrečene misli. Šta znači kad budemo delili ono što smo uštedeli? Zašto bi štedeli da bi delili? Od koga će Prvi tražiti da zadnji budu prvi, na sudnji dan?
Oni napredniji mogli bi pročitati i celo pismo i pokušati ga prevesti u neku slikovitu parabolu. Naprimjer: Od lokalnog narko-bosa traže gazde da poveća prihode i on smanjuje proviziju dilerima na ulici. Oni se bune, ali budući da su mnogi među njima i sami ovisnici na kraju ipak pristanu da dilaju robu za trećinu zarade manje. Zadovoljan, narko-bos im u pismu zahvaljuje, u ime kupaca.
Pitanja koje bi se u vezi s ovom parabolom mogla postaviti, posle časa, u zbornici, jeste: ko su gazde? I šta se to kroz preobimne, zastarele i ideologizovane školske programe dila deci?
Tako bi možda jasnija bila priroda ove zahvalnosti predsednika vlade prosvetnim radnicima, za privatanje ponude koju nisu mogli da odbiju. Kapiši?
