Nekoliko godina unazad u Srbiji se razmišlja o uvođenju državne mature. Ideja je da taj test istovremeno bude završni za učenike srednjih škola i prijemni za fakultete. Bivši ministar prosvete Mladen Šarčević tvrdio je da će tako fakulteti dobiti najbolje kandidate, a da će ocena postati merilo znanja dok se istovremeno ceo sistem profesionalizuje i postaje pravedan. I aktuelni ministar Branko Ružić o državnoj maturi govori kao o pravednom rešenju koje će obezbediti efikasnost sistema, transparentnost procesa polaganja i, pre svega, pravednost i jednaka prava učenika koji imaju nameru da nastave školovanje na fakultetima i visokim školama.
Koliko god tvrdnje ministara bile upitne, izgledalo je da će državna matura gotovo sigurno postati naša obrazovna stvarnost. Međutim, početkom 2022. godine stvari su počele da se komplikuju sasvim neočekivano. Obrazovne vlasti organizovale su sastanak sa srednjoškolcima kako bi ih navodno uključili u proces odlučivanja. Učenici, međutim, nisu pristali na ulogu statista. Uputili su par ozbiljnih primedbi i zahtevali odgovore na brojne nejasnoće. Smatrali su da će državna matura loše filtrirati učenike jer je istovremeno i preduslov da se završi srednja škola i da se upiše fakultet, te da mora biti kompromis između vrlo visokih znanja koje fakulteti žele i prosečnih koji su potrebni da bi se dostigao srednjoškolski prag znanja. Drugo, poučeni iskustvom male mature, srednjoškolci se plaše masovnog prepisivanja. Umesto dosadašnje prakse prijemnog ispita na fakultetima, državna matura bila bi organizovana u školama, a poznato je da škole nemaju interes da prepisivanje strogo kontrolišu. Ocenili su da bi tako organizovana državna matura bila nepravedna. Testove će bolje uraditi onaj ko veštije prepiše ili mu to bude prećutano, nego onaj ko je bolje naučio, rekli su. Pored toga, ne zna se ni koji bi fakulteti organizovali dodatne prijemne ispite i na koji bi se način bodovali rezultati državne mature.
Predstavnici ministarstva na ove primedbe odgovorili su da su svi zakonski i podzakonski akti već gotovi i da više nema prostora za izmene. Na zdravorazumsko pitanje učenika o tome koji je smisao njihovog učešća ako je sve već odlučeno, dobili su još jedan bahat, ali iskren odgovor: vi se ništa ne pitate. I tako je sve počelo – srednjoškolci su odlučili da odbrane svoje dostojanstvo. Prvo su formirali udruženje I mi se pitamo, potom su u brojnim školama održali niz predavanja o državnoj maturi i ponašanju ministarstva. Organizovali su kampanju na društvenim mrežama i pokrenuli peticiju koju je potpisalo preko 25 hiljada mahom učenika i učenica. Formirali su timove u gradovima širom Srbije i održali jedan protest u Beogradu. Ministarstvo za sad odoleva, ali srednjoškolci su uspeli da se za kratko vreme mobilišu i postanu relevantan akter.
Kraj ove priče je neizvestan, ali je očigledno da se događa nešto veliko, ne zbog same državne mature, ona je tu manje važna, već zbog doslovno revolucionarnog potencijala koji učenici trenutno razvijaju u borbi sa ministarstvom. Ovo što gledamo primer je obrazovnog projekta koji bi morao biti deo redovnog programa svake škole koja drži do demokratije i pravednosti. Kako nas podsećaju progresivni sociolozi obrazovanja, u društvu unakaženom klasnom eksploatacijom, seksualnim i rasnim ugnjetavanjem, društvu koje je u hroničnoj opasnosti od rata i uništavanja životne sredine, jedino obrazovanje dostojno tog imena je ono koje formira ljude sposobne da učestvuju u sopstvenom oslobođenju.
A šta zapravo tačno znači obrazovanje učenika za sopstveno oslobođenje, kako se do toga dolazi i zašto je važna borba srednjoškolaca iz udruženja I mi se pitamo? Pre tog odgovora bilo bi pošteno reći da se srednjoškolci protive državnoj maturi jer smatraju da je, ovako kako je sada zamišljena, nepravedna. Upozoravaju da zbog prepisivanja i niskih kriterijuma najbolji đaci neće upisati najbolje fakultete. Ovo vide kao nepravdu jer smatraju da bi postignuća na školskim testovima i kasnije prilika da se upiše perspektivan fakultet, koji bi vodio dobro plaćenom i kreativnom poslu, morali zavisiti samo od truda i rada učenika. Upozoravaju da varanje na testu i slabi kriterijumi narušavaju pravedan proces i da se može desiti da deca koja su lenja, ali snalažljiva u prepisivanju, nezasluženo prođu bolje u životu od vredne i marljive dece. Ali u ovoj se računici krije mali problem. Sve i kad ne bi bilo prepisivanja i kada bi kriterijumi bili visoki, rezultati testova i posledično mogućnosti za dobar život ne bi odslikavali samo uloženi trud i rad. Istraživanja pokazuju da najbolje rezultate obično postižu učenici iz najbogatijih porodica. To ne znači da ta deca nemaju više onog znanja koje se meri na testovima, već da veće znanje nije proizvod većeg zalaganje. Ovo nam je svima dobro poznato. Znamo da deca iz bogatijih porodica mogu pohađati privatne časove, da imaju više obrazovnih resursa, da obično ranije nauče da čitaju i pišu, te imaju nepravednu prednost u odnosu na drugu decu. U okviru međunarodnih testova poput TIMSS-a ili PISA-e kaže se da je uticaj socio-ekonomskog statusa porodice na obrazovne rezultate deteta veći što je poklapanje uspeha i bogatstva veće, a što je taj uticaj veći – kaže se da je obrazovni sistem manje pravedan.
Paradoksalno, ideja državne mature (očajno osmišljena i glupava – op. aut.) možda bi smanjila uticaj socio-ekonomskog statusa porodice na postignuća dece. Što je test jednostavniji i što deca više prepisuju, to je manji uticaj znanja na rezultate testa. A ako znamo da na znanje koje se u školama testira dominantno utiče socio-ekonomski status porodice, to će ishodi državne mature manje zavisiti od bogatstva. Ipak, ovo i dalje ne znači da bi državna matura bila pravednije rešenje od strožijih prijemnih ispita. Rezultati državne mature ne bi odslikavali bogatstvo porodice, ali ne bi pokazivali ni uloženi trud. Naprosto bi bili slični običnoj lutriji. To bi u neku ruku otvorilo put deci iz svih klasa da upišu prestižne fakultete, ali bi odmah nakon upisa dobar deo dece napustio studije jer ne bi imao dovoljno znanja da prati nastavu. Srednjoškolci iz udruženja na to nas i upozoravaju.
Drugim rečima, moguće je da bi predložene reforme zaista uspele da povećaju obrazovnu prohodnost dece iz nižih klasa ka fakultetima. Prohodnost se, međutim, ne bi zasnivala na trudu i radu, već na pukoj lutriji. Kako lutrija nema nikakve veze sa znanjem neophodnim da se prati fakultetska nastava, dobar deo dece upisane na fakultete verovatno bi ubrzo napustio studije i tako izgubio šansu za dobrim zaposlenjem. Obrazovna prohodnost ka visokom obrazovanju ne bi pratila i stvarnu društvenu prohodnost. Zato je važno da deca koja se upisuju na fakultete zaista imaju dovoljno znanja da prate nastavu, ali i da stečeno znanje što više zavisi od uloženog truda učenika, a što manje od socio-ekonomskog statusa roditelja. To se obično postiže tako što se više pažnje i resursa usmerava ka siromašnoj i obespravljenoj deci.
Ali čak i kada bismo sve ovo sproveli i uredili škole tako da postanu savršeno pravedne, ne bismo puno toga postigli. Neka mi čitalac oprosti što se ponavljam, ali važno je da se još jednom podsetimo u kakvom odnosu stoje škola i društvo. Rekli smo da je uspeh u školi važan jer otvara prostor za upis na dobre fakultete koji nas onda vode visokoplaćenim kreativnim poslovima poput inženjerskog, menadžerskog, advokatskog. Zato je pravedno da svi imaju jednake šanse da uspeju u životu tako što će njihova postignuća biti rezultat samo njihovog truda. Problem je što dobrih poslova nema mnogo. Na tržištu rada u Srbiji malo je dobrih, a puno loših, iscrpljujućih, slabo plaćenih, repetitivnih poslova na kojima se radna prava slabo poštuju. Znamo za priče o subvencionisanim kompanijama sa juga države gde radnici nose pelene jer im je zabranjen odlazak do toaleta. To je stvarna slika današnje Srbije u kojoj su dohodovne nejednakosti veće nego u bilo kojoj državi EU.
Dakle, ako bismo savršeno pravedno uredili obrazovni sistem, mali broj dobrih poslova više ne bi pripao samo bogatima, već bi među njima bilo i dece iz nižih klasa. U svakom slučaju, deca koja ne bi imala sve petice, recimo to malo patetično, ali nažalost istinito, provela bi život u patnji. Zato pravedno obrazovanje nije dovoljno. Škola bi mogla učiniti više od pukog ujednačavanja šansi u borbi za mali broj pristojnih društvenih pozicija. U društvu punom nejednakosti škola koja drži do pravde morala bi decu osposobiti da se bore protiv nepravdi koje ih čekaju po izlasku iz učionice. Drugim rečima, umesto pravedne škole, potrebna nam je škola za pravedno društvo.
Zato je državna matura u ovoj priči manje važna. Bila ona tu ili ne, najveći broj dece život će provesti ispod granice dostojanstva. A ne mora biti tako. Svet koji zatiču može se promeniti. Sindikalnim organizovanjem i kolektivnim pregovaranjem mogu se izboriti pristojnije plate i humaniji uslovi rada. Političkim pritiscima, protestima i učešćem u političkim partijama mogu se menjati zakoni i sprovoditi drugačije politike, od povećanja minimalne zarade, preko pristupačnijeg stanovanja koje u Beogradu postaje jedan od najvećih problema, do samih okvira vladavine prava i pravne države. Sve se to da urediti ako odlučimo da učestvujemo u otvorenim političkim borbama.
Nekoliko je načina da škola tome doprinese. Prvo, umesto nacionalističke indoktrinacije deca na časovima istorije mogu učiti da se kroz vekove svet društvenim borbama menjao i na gore i na bolje. Drugim rečima, deca bi mogla naučiti da od njih možda ne zavisi kakav će svet zateći, ali je na njima da odrede kojim će putem odatle krenuti. Drugo, učenici bi mogli razviti navike demokratskog pregovaranja, učešća u donošenju odluka i etiku međusobnog poverenja. Treće, školski programi mogli bi se oblikovati tako da im budu od koristi pri odlučivanju.
Sve ovo možemo pronaći u različitim primerima takozvanih demokratskih škola širom sveta. Recimo, u jednoj čikaškoj osnovnoj školi učenici sedmog razreda koristili su matematiku da razumeju kako će gradnja velikih poslovnih centara u kraju gde stanuju uticati na njihove živote. Nastavnik im je dao jedan novinski članak koji upozorava da će gradnjom cena nekretnina znatno porasti i da veliki deo porodica, pretežno Latinoamerikanaca, neće moći da plati porez. Učenici su kao školski zadatak računali koliko su poslovni centri udaljeni od njihovih domova, kolika je zarada potrebna da se plati prosečna uvećana taksa, koliki su dobici od renoviranja trotoara koje je investitor poklanjao zajednici, a koliki od novih poslova. Dok su radili ove matematičke zadatke, nastavnik je jedan deo učenika, uz dopuštenje roditelja, vodio na javna slušanja i proteste u organizaciji lokalnih aktivista. Nakon što je računica pokazala ogromne gubitke za stanovnike siromašne čikaške četvrti, jedna od učenica koja je prisustvovala javnom slušanju zatražila je od svog nastavnika da se javi za reč i nešto preduzme. Bila je spremna za borbu. S druge strane, neki učenici ostali su rezignirani i osećali su se potpunu bespomoćno. Pred njima je bio dug put od očaja do akcije.
Primer demokratske nastave demonstriraju nam i učenici iz udruženja I mi se pitamo. Sudarili su se sa stvarnim svetom političke moći i odlučili da brane svoje dostojanstvo. Upotrebili su svoje informatičke veštine da naprave online anketu i svoja matematička znanja da obrade rezultate. Istovremeno su učili kako da se organizuju, kako da mobilišu druge i ubede ih u ispravnost onoga što rade. U akcijama razvijaju međusobno poverenje bez koga je svaka borba osuđena na propast. Sve ovo doslovna je demonstracija samoorganizovane demokratske nastave za pravedno društvo. Nama ostaje da im se divimo i da se nadamo. Da se nadamo da će ih ova škola formirati kao buduće aktivne članove društva koji će tek da se pitaju, ali i da se nadamo da će jednoga dana sve ovo biti deo jednog uobičajenog školskog projekta.
