Prošlo je desetak dana od vesti iz koje smo saznali da je navodno zbog primedbi velikog broja nastavnika Centar za razvoj programa i udžbenika Zavoda za unapređenje obrazovanja i vaspitanja u Srbiji odustao od predloga da detektivski romani Agathe Christie uđu u lektiru. Nastavnici su tobože (vest kaže forumima) digli glas protiv Agathe Christie u lektiri s krajnje naopakim objašnjenjem da su njena dela – morbidna. Ništa bolji nije ni argument Centra: u Centru su, naime, smatrali da njena dela treba da budu deo nastavnog programa, pre svega zbog povezanosti sa drugim vidovima umetnosti kao što je film. Loš je to pedagoški razlog, da knjigu treba pročitati samo zato što je ekranizovana. Ima mnogo boljih razloga da se čitaju izuzetno popularni romani Agathe Christie. Jedan bi zapravo mogao biti upravo ta velika popularnost – ako su popularni i zbog svoje morbidnosti, to je za decu takođe vredna pedagoška poruka o svetu u kome žive. Drugi bi razlog mogao biti važniji – čitajući te romane, đaci mogu da nauče zašto je u stvari bitna (da ne kažemo presudna) privilegovana pozicija pripovedača u priči.
Ciljanom i manje ili više suptilnom selekcijom činjenica, privilegovani posrednici realnosti (mediji, političari, a naposletku i same škole) upravljaju našim stavovima i oblikuju ih uglavnom za vlastiti interes, a ne – kako bi trebalo – zajednički.
Agatha Christie važi za pripovedački iznimno veštu autorku.[1] Tenzija u njenim romanima, kao i za njene čitaoce dragoceno ritualizovano otkrivanje istine na kraju priče rezultat su veštog skrivanja ili prećutkivanja onih elemenata u zapletu na osnovu kojih bi, da su im bili poznati, čitaoci lako i pre kraja razrešili kriminalističku zagonetku i otkrili ubicu. Analizirajući pripovedne tehnike iz njenih romana, đaci bi mogli da nauče kako se selektivnim otkrivanjem jednih činjenica i skrivanjem ili prećutkivanjem drugih može uticati na rasuđivanje čitalaca, na njihove moralne stavove o protagonistima fikcionalnih događaja, kao i na očekivanja u vezi s njima. Korist od jednog takvog čitanja proze Agathe Christie (ili, takođe ekranizovanih, priča Arthura Conana Doylea, na primer) trebalo bi da je očigledna – jer, na isti način manipuliše se činjenicama ili laže istinom i u realnom svetu. Ciljanom i manje ili više suptilnom selekcijom činjenica, privilegovani posrednici realnosti (mediji, političari, a naposletku i same škole) upravljaju našim stavovima i oblikuju ih uglavnom za vlastiti interes, a ne – kako bi trebalo – zajednički.
Sve je to jednostavnije i bezbolnije objasniti đacima na proznim primerima iz promišljeno odabrane i pažljivo obrađene lektire, nego na činjenicama iz realnog sveta. Ali, može i drugačije: na živoj građi o neravnopravnim i tlačiteljskim odnosima između bogatih i siromašnih ili jakih i slabih država, kako to radi Noam Chomsky u svojim esejima i intervjuima koje je u knjigu O pogrešnom obrazovanju sakupio Donaldo Macedo, kritički pedagog i bliski saradnik Paula Freirea. Dalje će reči biti o ovoj knjizi, da bismo se na samom kraju vratili i na prozu Agathe Christie. Vezu između Chomskog i Christie ovde vučemo preko retoričkih strategija manipulacije: dok ih Chomsky identifikuje i razobličuje u javnom diskursu, Christie ih vešto koristi za poigravanje osećanjima svojih čitalaca. Pored toga, zajedničko im je i zanimanje za zločine. Konačno, oboje nam pokazuju – istina svako na svoj način i s različitim posledicama: Christie bi da nas zabavi, dok Chomsky očekuje da se duboko zabrinemo – i to kako se svet diskurzivno oblikuje.
1.
U prevodu, knjigu Chomskog je prošle godine objavila beogradska kuća Eduka, u svojoj ediciji Pedagoška raskršća. Podatak o ediciji je važan: ona je ambiciozno zamišljena da, kako stoji u objašnjenju, omogući brži dotok i primenu novih pedagoških ideja, a time i dalje podizanje kvaliteta našeg obrazovanja, i to objavljivanjem knjiga iz oblasti pedagoških nauka, u prvom redu onih koje se bave razvojnim promenama u savremenom obrazovanju. Treba odmah reći, knjiga O pogrešnom obrazovanju nije iz oblasti pedagoških nauka i u njoj, kako su to pojedini njeni kritičari već primetili, nećete naći nove pedagoške ideje; u stvari, gotovo da u njoj uopšte ni nema pedagoških ideja, izuzev nekih vrlo načelnih djuijevskih stavova o tome šta je svrha obrazovanja (o čemu će kasnije biti više reči).
Izvorno, knjigu je 2000. objavila izdavačka kuća Rowman & Littlefield, u ediciji Kritičke perspektive, posvećenoj Paulu Freireu. Priređivač knjige Chomskog urednik je i čitave edicije. On objašnjava da knjige koje bira i uređuje treba da osvetle kako se znanje, kultura, jezik, institucije i samo ljudsko delanje manifestuju u pitanjima i problemima s kojima se suočava društvo 21. veka. Od svojih autora Macedo očekuje i da opišu ulogu kulture u novim razumevanjima osnova demokratskog života, te da razmotre etičku i društvenu odgovornost društvenih znanosti. U tom izvornom kontekstu, za razliku od konteksta srpskog prevoda, zbirka eseja O pogrešnom obrazovanju ne izneverava očekivanja čitalaca.
Ako i ne nudi konkretna pedagoška uputstva, Chomsky svakako opisuje loše stanje stvari u svetu i traži mu uzroke, čime barem delimično zadovoljava zahteve kritičke pedagogije.
Možemo da nagađamo o motivima beogradskog izdavača da ovu knjigu prevede i objavi kao pedagošku literaturu. S jedne strane, u istoj ediciji izašli su i prevodi knjiga dvojice poznatih kritičkih pedagoga Henryja Girouxa i Pitera McLarena:[2] među njima se Chomsky ipak našao u srodnom okruženju. Ključna je ideja kritičke pedagogije da se obrazovanje ne može posmatrati odvojeno od društvenog okruženja u kome se odvija. Povrh toga, kritička pedagogija uliva nadu da se to okruženje može obrazovanjem promeniti, ako se – pored toga što se stanje stvari tačno opiše – ispravno shvate i uzroci lošeg stanja i nepravdi koje treba otkloniti. Ako i ne nudi konkretna pedagoška uputstva, Chomsky svakako opisuje loše stanje stvari u svetu i traži mu uzroke, čime barem delimično zadovoljava zahteve kritičke pedagogije: on krivicu s dobrim razlozima uporno svaljuje na svoju državu i njene pogrešne politike, kako unutrašnje tako i spoljne.
Jednako oštro o agresivnim i sebičnim politikama Sjedinjenih Država pišu i Giroux i McLaren, pa bi se, nažalost, moglo spekulisati i o tome da je svojevrsni antiamerički sentiment – gotovo pa resantiman –razlog za objavljivanje ovih knjiga u pedagoškoj ediciji beogradskog izdavača. No, umesto da o tome neosnovano spekulišemo, treba videti da li bi se i kako knjiga Chomskog ipak mogla iskoristiti za potrebe obrazovanja. Već sam rekao u kom bi smeru mogao ići takav pokušaj i sad bih to da objasnim.
2.
Knjiga O pogrešnom obrazovanju sastoji se od jednog intervjua, tri eseja, transkripta s jedne tribine i Macedinog uvoda. Uvod, prvi intervju (Macedo razgovara s Chomskim) i prvi kraći esej tiču se obrazovanja u najopštijem smislu. Dva znatno duža eseja (jedan je preštampan iz knjige Kontrola misli u demokratskim društvima iz 1989,[3] dok je drugi zapravo predavanje koje je 1997. Chomsky držao na južnoafričkom Univerzitetu u Kejptaunu) podrobne su analize ne toliko same nasilničke politike Sjedinjenih Država koliko manipulacija u medijima kojima se ta politika skrivanjem ili izvrtanjem činjenica opravdava; transkript je primer za to kako se manipulativnim obrascima diskvalifikuju drugačija mišljenja i poriče istina.
Chomsky razobličava političku pretvornost Sjedinjenih Država precizno i ubedljivo, neprekidno se pozivajući na zdrav razum i očiglednosti.
Za Chomskog nema dileme: Sjedinjene Države su bezobzirna i bogata supersila koja i svoju (oružanu) snagu i svoje bogatstvo zloupotrebljava da još ojača i obogati se na štetu, kako drugih, slabijih država, pre svega onih u njenom susedstvu (u ovoj knjizi konkretno Nikaragva, Meksiko, Kuba) tako i sopstvenih siromašnih građana. Sve to, pak, Sjedinjene Države rade pod krinkom slobodarske borbe za zaštitu ljudskih prava i jačanje demokratije u svetu. Chomsky razobličava političku pretvornost Sjedinjenih Država precizno i ubedljivo, neprekidno se pozivajući na zdrav razum i očiglednosti. Dva su zdravorazumska određenja bitna za njegove detaljne analize. Prvo se tiče demokratije: sasvim zdravorazumski Chomsky piše da demokratija podrazumeva mogućnost da ljudi upravljaju svojim sopstvenim kolektivnim i individualnim poslovima.[4] Drugo se tiče tržišta: slobodno tržište ne postoji – tržišta su uvek društvena tvorevina, a u specifičnoj formi kojom ih sadašnja društvena politika oblikuje, trebalo bi da služe ograničavanju funkcionisanja demokratije.[5]
Koliko god bilo očigledno da su tržišta stvar dogovora (što ne znači da se dogovori demokratski sklapaju između ravnopravnih aktera), potonji izvod, da su tržišta danas osmišljena tako da guše demokratiju, ipak treba dodatno objasniti. Chomsky uvek razmišlja na dva plana u odnosu na političku zajednicu – unutrašnjem i spoljnom. Između stanja stvari u te dve ravni postoji potpuna analogija: jači i bogatiji u obe ravni nameću svoju volju slabijima i siromašnijima. Unutar države, piše Chomsky, moć se ogleda u kontroli nad sredstvima za proizvodnju, nad razmenom, oglašavanjem, transportom i komunikacijom. Ko god da to poseduje, taj upravlja životom zemlje sve i ako postoje demokratske forme.[6] Kako unutar zemlje, tako i među zemljama, kontrola se uspostavlja nametanjem sporazuma koji omogućavaju sličnu kontrolu.
Još dva nivoa su važna za analize Chomskog: ravan diskursa i ravan činjenica. Na nivou diskursa, piše Chomsky, svi su navodno slobodni i ravnopravno upravljaju zajedničkim ili svojim životom. Takođe na nivou diskursa, tržišta bi trebalo da budu slobodna te da svima daju jednake šanse u tržišnoj utakmici – po meritokratskom principu neka bolji pobedi. U stvarnosti, efektivnu slobodu da upravljaju imaju samo jaki i bogati, a princip slobodnog tržišta važi samo kada jači treba da nametne svoje trgovinske uslove slabijima. To znači da se u siromašnim državama od vlada zahteva da odustanu od protekcionističkih mera u svojim ekonomijama, te da tako svoja tržišta otvore za jeftiniju robu iz bogatijih zemalja. Pritom se sklanja u stranu činjenica da je ta roba jeftinija, naglašava Chomsky, zahvaljujući upravo protekcionističkim merama kojima bogate države štite svoju proizvodnju. Na diskurzivnom nivou se onda opravdava stvarno stanje, koje do krajnosti protivreči onome što se proklamuje: tržišna disciplina je dobra za tebe, ali meni je potrebna zaštita države dadilje.[7] Ta legitimizacijska prevara moguća je upravo zahvaljujući kontroli nad oglašavanjem i komunikacijom.
Chomsky će pseudolegitimizacijske obrasce (on ih naziva algoritmima) razotkrivati pažljivim čitanjem uticajnih dnevnih novina u Sjedinjenim Državama: konkretno, ovde su u žiži njegovih analiza izveštaji o političkim prilikama u zemljama Centralne Amerike. Algoritam funkcioniše tako što će se zemlje koje se povinuju interesima Sjedinjenih Država predstavljati kao slobodarske i demokratske. Dok će zemlje koje se opiru pritiscima i interesima Sjedinjenih Država, sve i ako su demokratske, predstavljati kao diktatorske, totalitarne, terorističke. Slobodarski režim u Nikaragvi iz osamdesetih godina biće tako prokazan u američkim medijima, dok će se zločinačka vlada u Salvadoru, spremna pak na saradnju sa Sjedinjenim Državama, predstavljati kao bedem demokratije, a masovni zločini salvadorskog režima opravdavati kao iznuđeni odgovori na terorističke napade protiv tobože legitimne vlasti.
Jednom kada se uspostave ovakvi obrasci, njihovo uporno ponavljanje u javnom prostoru dovodi do toga da postaje nemoguće da se izgovori drugačiji stav i otkrije istina. Transkript debate na kraju knjige pokazuje kako se svako pozivanje na činjenice i istinu lako prokazuje kao laž bez ikakvih dodatnih argumenata, zahvaljujući unapred pripremljenim obrascima obmane.
3.
Ima sličnosti između opisanog razobličavanja mehanizama manipulacije i opisa njihovih učinaka s jedne strane, te generativne gramatike kojom se Chomsky kao lingvista proslavio još šezdesetih godina 20. veka, s druge.[8] Svoju teoriju Chomsky gradi na ideji da je jezik pre svega sposobnost čoveka da već u ranim godinama života usvoji (internalizuje) jedan složeni sistem preciznih formalnih pravila, koji će mu omogućiti da ograničena inventarska sredstva svoga jezika kreativno koristi u proizvođenju i ispravnom razumevanju dobro formiranih (gramatičnih) rečenica koje nikada ranije nije proizveo niti čuo.[9] Po analogiji s ovim gramatičkim pravilima možemo razumeti manipulacijske algoritme ili kvazilegitimizacijske obrasce: kao što pravila određuju je li neka rečenica ispravna ili ne, iz algoritama manipulacije se dobija šta je ispravan a šta neispravan stav, šta je moralno prihvatljivo a šta nije, šta se može misliti a šta ne može.
Da bi se ovi mehanizmi kontrole misli raskrinkali, naprosto je potrebno zamisliti drugačiji stil izveštavanja, a Chomsky ne samo da ga je zamislio nego ga i praktikuje: dakle, stil kojim se ne bi usvajale pretpostavke američke propagande i gde bi se citirali neki drugi izvori (na primer Svetski sud) i birale relevantne činjenice prema drugačijim kriterijumima (ljudska prava i potrebe, demokratija i sloboda, vladavina prava i druge vrednosti).[10] Ovo ne bi smelo da bude teško, tvrdi Chomsky. U stvari, većina manipulatora to već i radi, ali samo onda, zaključuje Chomsky, kada treba raskrinkati manipulacije neprijatelja. On navodi i jedan zabavan primer – o stanju ljudskih prava u zemljama Istočnog bloka niko nije zaključivao iz podataka i stavova moskovske Pravde; sasvim pronicljivo, ljudi su o tome sudili na osnovu realnih činjenica o neveselim životima ljudi u tim državama.[11] Zašto se isti metod ne primeni i na vlastitu zemlju, pita se Chomsky.
4.
Zaista: zašto? Jednostavno zato što se obrazovanjem ljudi onesposobljavaju da tako razmišljaju. Umesto da obrazovanjem ljudi stiču sposobnosti potrebne u traganju za istinom (za kritičko mišljenje, kako se to popularno kaže), oni u školama, sasvim precizno kaže Chomsky, bivaju indoktrinirani. Kao u medijima, u školama se u glave đaka utuvljuju algoritmi, umesto da se traga za istinom. Ovako Chomsky kaže: škole su institucije za indoktrinaciju, sa ciljem nametanja poslušnosti, sprečavanja nezavisnog mišljenja, jer su škole mesta koja imaju institucionalnu ulogu u sistemu kontrole i prisile.[12] Takve škole nastale su direktno iz straha od demokratije.[13] Ako bi se omogućilo da svi slobodno i ravnopravno upravljaju zajedničkim i svojim ličnim životima, jaki i bogati izgubili bi privilegije. Stoga su za održavanje postojećih poredaka potrebni poslušni podanici, a ne slobodni građani. Uloga škole je da formira takve podanike, a sve pod krinkom slobode i demokratije.
Ovdašnje čitaoce, zainteresovane za domaće obrazovne politike, pogled Chomskog na škole kao na mesta indoktrinacije ne bi trebalo da iznenadi. Ima i kod nas autora koji uporno identifikuju i opisuju indoktrinacijske obrasce u domaćem školstvu.[14] Zanimljivo je, međutim, da se njihove studije uglavnom ne objavljuju kod izdavača specijalizovanih za izdavanje udžbenika i nastavnih sredstava.
Iako je svetsku slavu odavno stekao kao lingvista, popularnost Chomskog u Srbiji novijeg je datuma i vezuje se za njegovu kritiku odluke Sjedinjenih Država i NATO-a da bombarduju Srbiju 1999. godine. Pritom je i ovde, naravno, izvršena selekcija njegovih argumenata u skladu s ovdašnjim algoritmima za kontrolu uma. U domaćoj javnosti se zna da je Chomsky tvrdio da Sjedinjene Države nemaju ni zakonsko ni moralno pravo da sude drugim državama i kažnjavaju ih, i to zbog zločina iza kojih stoje upravo odluke američke administracije. Zna se i da je Chomsky s pravom tvrdio da bi prema istim merilima zbog kojih je bombardovana Srbija trebalo bombardovati i, recimo, Tursku ili Izrael. To se nije dogodilo, pa je i zbog toga odluka da se bombarduje Srbija bila nelegitimna. Oba argumenta čitalac će pronaći i u knjizi O pogrešnom obrazovanju.
Tu, međutim, ima još: Chomsky kaže da nema sumnje u to da su na Kosovu bili izvršeni veliki zločini nad Albancima, ali dodaje, kao još jedan argument protiv akcije NATO-a, da su zločini izvršeni pošto su pale prve bombe dosegli razmere katastrofe. To je bilo očekivano, piše Chomsky, i zato nije trebalo bombardovati. Naravno, reč je o zločinima srpske vojske nad albanskim žiteljima Kosova.
Sva dvoličnost američke politike i javnog mnenja koju Chomsky hrabro izlaže svojim sugrađanima lako se uočava i na ovim domaćim primerima manipulativnih diskurzivnih praksi, ali nikome ne pada ni na pamet da jedna takva uporedna analiza završi u školskom programu.
U Srbiji bi bilo pedagoški veoma korisno čitati Chomskog mimo preovlađujućih algoritama. Čitati ga, na primer, tako da se njegove analitičke alatke upotrebe za identifikovanje i opisivanje ovdašnjih obrazaca kontrole misli. Zadivljujući su strpljenje i pažnja s kojima Chomsky iznosi jedan po jedan argument, svaki zasnovan na tvrdim činjenicama, o nečasnoj ulozi Sjedinjenih Država u podrivanju napora da se osamdesetih godina 20. veka uspostavi mir u Centralnoj Americi te da se stabilizuju tadašnji demokratski poreci u nekim centralnoameričkim državama. Na sličan način moglo bi se pokazati i kako je sredinom prve decenije 21. veka u Srbiji osujećen pokušaj da se nađe mirno rešenje za takozvano kosovsko pitanje, te s kojim je pogrešnim argumentima srpska strana (o)lako odbacila tada aktuelni mirovni plan Marttija Ahtisaarija. Ahtisaarijev plan naprosto nije bilo moguće ni zagovarati ni prihvatiti – ko god da je to onomad pokušao u Srbiji, naišao je na istu osudu na koju redovno nailazi Chomsky kada kritikuje politike Sjedinjenih Država. Lako bi se mogla zamisliti debata između protivnika i zagovornika Ahtisaarijevog mirovnog plana koja bi do u sitnicu ličila na debatu čiji transkript čitamo na kraju knjige O pogrešnom obrazovanju.
Takođe, dvostruki aršini američke spoljne politike i američkih medija, koje redom navodi i razgolićuje Chomsky, lako se mogu identifikovati i u domaćim medijima, kao i u domaćoj politici (pa i u školama, naravno). Tek jedan primer: dominantni diskurs o akciji NATO-a iz 1999. i preovlađujući pogled na opsadu Sarajeva od 1992. do 1995. godine. Sva dvoličnost američke politike i javnog mnenja koju Chomsky hrabro izlaže svojim sugrađanima lako se uočava i na ovim domaćim primerima manipulativnih diskurzivnih praksi, ali nikome ne pada ni na pamet da jedna takva uporedna analiza završi u školskom programu. Naravno, svakome je jasno zašto jedan takav predlog nije moguće ni ozbiljno izneti – upravo iz istih razloga o kojima piše Chomsky i koji ga navode da zaključi kako američke škole indoktriniraju umesto da obrazuju za demokratiju.
* * *
Ali, pošto to već deluje nemoguće, lako je zamislivo da se slična vežba u analizi manipulativnih strategija napravi na bezazlenom, a ne morbidnom, primeru detektivske proze Agathe Christie. Međutim, domaći algoritmi efikasni su kao i oni u Sjedinjenim Državama, te je sasvim očekivano što je veliki broj nastavnika i jedan takav krajnje nevini predlog doživeo kao – morbidan.
[1] Zabavnu belešku i kratko objašnjenje o tome naći ćemo, recimo, u Umberto Eco, Šest šetnji pripovednim šumama, preveo Tomislav Brlek (Zagreb: Algoritam, 2005), str. 40-41.
[2] Anri Žiru, O kritičkoj pedagogiji, prevela Katarina Šćepanović (Beograd: Eduka, 2013); Piter Meklaren, Če Gevara, Paulo Freire i pedagogija revolucije, prevela Jovana Đaković (Beograd: Eduka, 2013); Piter Meklaren, Život u školama, preveli Katarina Šćepanović et al. (Beograd: Eduka, 2014). Za prikaz Girouxove knjige vidi ovde.
[3] U prevodu: Noam Čomski, Nužne iluzije. Kontrola uma u demokratskim društvima (Novi Sad: Svetovi, 2000).
[4] Čomski, O pogrešnom obrazovanju, str. 176.
[5] Isto, str. 197.
[6] Isto, str. 63. Ovde Chomsky direktno navodi Johna Deweyja, za koga inače kaže da gaji posebno interesovanje za njegova dela – isto, str. 51.
[7] Isto, str. 202.
[8] Njegovo ključno lingvističko delo dostupno je u prevodu i kod nas – Noam Čomski, Sintaksičke strukture, preveo Borko Jovanović (Novi Sad: Dnevnik / Književna zajednica Novog Sada, 1984).
[9] Ovako je teorijske uvide Chomskog sažeo Ranko Bugarski u svojoj knjizi Jezik i lingvistika (Beograd: Nolit, 1984), str. 120. Informativan prikaz lingvističkih ideja Noama Chomskog može se naći i u knjizi Milke Ivić Pravci u lingvistici (Beograd: XX vek, 1996), u odeljku „Generativni pristup jeziku“, str. 188-202.
[10] Čomski, O pogrešnom obrazovanju, str. 159.
[11] Isto, str. 179.
[12] Isto, str. 8.
[13] O strahu od demokratije čitaoci mogu da se obaveste u dva krajnje informativna istorijska pregleda: Jan-Verner Miler, Osporavanje demokratije. Političke ideje u Evropi dvadesetog veka, prevela Slobodanka Glišić (Beograd: Fabrika knjiga, 2013); Đorđe Pavićević, Marko Simendić, Disciplinovanje demokratije. Klasične kritike i moderna sporenja (Beograd: Fabrika knjiga, 2016).
[14] Nenad Veličković obavio je ogroman posao u tom smislu, kada je reč o nastavi maternjeg jezika i književnosti u Bosni i Hercegovini, Hrvatskoj i Srbiji. Na velikom uzorku čitanki iz ove tri države, on je opisao indoktrinacijske strategije koje od đaka prave ostrašćene rodoljube a ne kritički i demokratski nastrojene građane. Više o tome vidi u Nenad Veličković, Dijagnoza – patriotizam (Beograd: Fabrika knjiga, 2010); Nenad Veličković, Školokrečina. Nacionalizam u bošnjačkim, hrvatskim i srpskim čitankama (Beograd: Fabrika knjiga, 2012). Slično je na građi iz Bosne i Hercegovine uradio i Tarik Haverić u knjizi Kritika bosanskog uma (Sarajevo: ECLD, 2016).
