Odgojni aspekti

Duplo golo

Dejan Ilić

24.11.2022

Ilustracija: Nattawit Khomsanit / Shutterstock.com

Još čekamo da vidimo da li će i u Srbiji deca organizovano gledati utakmicu, kao što se to juče dogodilo u školama širom Hrvatske. Ili se nije dogodilo, još čekamo vest koliko je škola umesto nastave deci držalo fudbal. Dakle, svetsko je prvenstvo u fudbalu. Takmiče se pored ostalih i reprezentacije Srbije i Hrvatske. Nacionalni identiteti (da li i ponosi, videćemo) kuju se na potpirenoj kolektivnoj vatri.

Desilo se da ove godine prvenstvo nije leti, tokom raspusta, preklopili su se termini utakmica s redovnom nastavom. Hrvatske školske vlasti odmah su reagovale – pozvale su škole da se dogovore i ako u nekoj školi postoji konsenzus da se gledaju utakmice reprezentacije, onda ide utakmica, a ne nastava. Odmah da kažemo – ispravna odluka. Ili barem tako izgleda.

Fudbal, kao bitan segment popularne kulture, svakako treba da bude predmet razgovora u školi, kao uostalom i popularna kultura uopšte. Klupski fudbal jednako kao i reprezentacijski. Izvrsno je i to što je ministarstvo Hrvatske školama prepustilo da odluče hoće li se utakmice gledati ili ne. Decentralizacija i demokratizacija škola u punom pogonu. Ako u dogovaranju učestvuju i đaci – eto primera za dobar rad u školi.

Pošto utakmicu odgledaju – s ovom između Hrvatske i Maroka i nisu imali neku sreću, završila se 0 : 0 – nastavnici i učenici imali bi o mnogo čemu da pričaju. Recimo, o počecima fudbala kao pučke igre. Ili, preciznije, kao igre radničke klase. Čitav etos jednog radnika stajao je u osnovi fudbala. Snaga, izdržljivost, spremnost da se izdrže udarci (grubi kao što je život radnika grub) i naposletku veština. Sve što je manjkalo svuda drugde u društvu, a povezano je bilo s radničkim poimanjem pravde, fudbal je nudio napretek.

Pravila su bila jasna i verovalo se da pobeđuje bolji. Fudbalom (i boksom, kad smo već kod toga) čeličila se radnička klasa. Ne mora se ići u daleku britansku prošlost, splitski Hajduk sa svojom radničkom prošlošću otelovljuje te narodne početke fudbala. Otuda i masovna popularnost (jer je i radnika bilo masa) fudbala i jaka privrženost navijača/radnika svojim klubovima.

Sve to trebalo bi baš tako ispričati deci: fudbal je dakle u svojim počecima bio utočište za prezrene (radnike), sigurno mesto gde važe pravila i isplate se trud, poštenje i, naravno, talenat. S vremenom, to se iz korena promenilo, ali i dalje u vezi s fudbalom kruže priče o dečacima s ulice koji su na terenu postali „bogovi“.

Na tim iluzijama živi fudbal i okuplja oko sebe ljude. Naravno, na klasnu priču ubrzo se naslonila nacionalna. Privrženost fudbalu kao igri i klubu kao mestu (lokalnog) okupljanja ulazi u kolektivnu identitetsku osnovu. Taj u početku klasni kolektivni identitet lako je bilo preraditi u nacionalni. Mesto ponosa na radničku istrajnost, upornost, čvrstinu, preobratilo se u mesto ponosa na naciju. Uostalom, nacionalni element je posredno bio upisan u fudbalsku priču od samih njenih početaka.

Kako to objašnjava Michael Billig u vezi sa banalnim nacionalizmom, osnivanje nacionalnih fudbalskih liga istovremeno je jačalo i lokalne i nacionalne identitete, i to tako što je lokalno upisivalo u nacionalno. Na prvi pogled, utisak je da se time jačao isključivo lokalni identitet, ali ta lokalna privrženost na kraju se ipak ulivala u nacionalno korito, što se najočiglednije manifestovalo u nacionalnim fudbalskim reprezentacijama. Jer nacija je tobože baš to – najbolje od najboljih: najbolji „domaći“ (u smislu „naši“) fudbaleri iz najboljih „domaćih“ (u smislu „naših“) klubova.

I eto druge teme za učenike – veza između nacije i reprezentacije. Kako se dogodilo da jedanaestorica što trče za loptom počnu da otelovljuju naciju? Kako je livada postala bojno polje, gde fudbaleri liju krv, znoj i suze za naciju? U Srbiji je Ivan Čolović analizirao fudbalski diskurs u medijima i pokazao da se terminologija sportskih komentatora praktično sasvim peklapa s govorom nacionalnih istoričara ili političkih – nazovimo ih tako – nacionalnih radnika.

Treća tema mogla bi biti u vezi s rodnom osetljivošću – recimo, da li bi se fudbal gledao u školi da je umesto muške igrala ženska hrvatska fudbalska reprezentacija?

Četvrta tema bio bi novac – naknade za fudbalere od prvih amaterskih dana fudbala do danas ustostručile su se. Računica kaže da je litar mleka u Britaniji posle 2. svetskog rata poskupeo za nekoliko puta, dok su se nadnice za fudbalere udesetostručile. Eto prilike da nastavnik deci objasni o kakvom je tu kapitalizmu reč i ko basnoslovno zarađuje trgujući dečjom ljubavlju prema fudbalu. Moglo bi se deci postaviti i pitanje da li je pravedno da jedan fudbaler ima veći godišnji prihod od bruto domaćega proizvoda nekih siromašnijih država.

Kao što vidimo, pregršt je važnih tema, sve jedna važnija od druge, za život dece van škole. Pustivši fudbal u učionicu, škola je sasvim ispravno dozvolila da život (dece) nahrupi unutar njenih zidova. Povrh svega toga, bolje je pustiti decu da gledaju fudbal otvoreno, nego da krišom u klupama lupkaju po ekranima mobilnih ne bi li pratila rezultat. U svakom smislu, dobra odluka da se gleda utakmica. Tako barem izgleda. Ali tako nije.

Uputstvo hrvatskog ministarstva obrazovanja precizno je, časovi izgubljeni zbog gledanja fudbala moraju se nadoknaditi. Dakle, fudbal nije i ne može biti predmet razgovora u školi. On je iznad škole. Može je prekinuti i poremetiti, ali se o njemu u školi ne može govoriti. Kako o fudbalu, tako ni o državi. Država i privilegovana reprezentacija mogu slobodno menjati mesta: reprezentacija je metonimijska zamena za državu kao i za naciju. Država može dozvoliti da se škola prekine zbog fudbala, ali u školi se s decom ne može razgovarati o tome kako je i zašto takav prekid uopšte moguć i kakva je to država koja deci podmeće fudbal umesto obrazovanja.

Fudbal u školi – zaličilo je na pedagošku bajku, i ostalo je samo bajka. Da se izrazimo fudbalski, država : pedagogija – 0 : 0.

Najnovije

Između visokog obrazovanja i praktičnih, zanatskih vještina

VKV programeri ili korak naprijed, nazad dva

Samir Lemeš

Izgubljeno u printanju

Naučno sljepilo za stvarnost

Irhad Suljić

Izgubljeno u printanju

Nogometologija

Slavko Sušilović

Šipak državnosti

Nenad Veličković

O udžbenicima hemije

Marija Kiri ili Maraja Keri?

Enes Kurtović