Nova čitanja

Uz početak nove školske godine

Strah od obrazovnog cilja

Miloš Janković

31.08.2022

Kenan Malik je opisao snažan uticaj neoliberalne i ideologije novog menadžerizma, ali je zanemario neokonzervativizam i autoritarne verske populiste.

Ilustracija: donfiore / Shutterstock.com

Ovih dana počinje nova školska godina. O koroni se više ne priča, pa su i vesti o redovnom povratku u klupe nestale. Čuje se samo poneki sindikalni vapaj za veće plate, manje razrede i učešće u donošenju obrazovnih odluka. Sve je podređeno kosovskom boju i ko god odstupa od nacionalne agende radi protiv države. Naprosto nije trenutak da se razgovara o obrazovanju. Tako nam bar kaže državni vrh.

Uz rizik da ugrozim nacionalno jedinstvo i oslabim državu u odsudnom trenutku, a iz istinski patriotskih pobuda, zanemariću ratnu histeriju. Razlog je jednostavan. Kriza je permanentno stanje autoritarnih režima i dobar trenutak za izigravanje režimske agende naprosto nikad neće doći. 

Početak školske godine mogao bi biti dobar povod za razgovor o obrazovnim ciljevima. Kako je to zamišljeno u deliberativnim i demokratskim obrazovnim tradicijama, zajednica bi s vremena na vreme trebalo da preispita ono što su prethodne generacije videle kao svrhu obrazovanja. Razgovarali bismo o dosadašnjim uspesima i neuspesima i razmotrili u kakvom društvu želimo da živimo, te kako se vizija tog društva s vremenom menja. Ovim se pitanjima u Srbiji retko ko bavi. Ona su, zapravo, prepuštena desnici koja nema problem da jasno izgovori čemu bi škole trebalo da služe: obuci dece za takozvano tržište rada i razvoju nacionalnog identiteta. Ti se ciljevi lako mogu pronaći u poslednje dve Strategije razvoja obrazovanja. 

Progresivci i levičari kao da se plaše da govore o obrazovnim ciljevima. Oni prepoznaju da je obrazovanje pošlo krivim putem i jasno im je da desničarska vizija obrazovanje stavlja u službu pre svega ekonomskih elita. Ipak, umesto da ponude alternativne i progresivne obrazovno-političke ciljeve, oni beže u depolitizaciju, konzervativnu odbranu zatečenog stanja i ćorsokak u kome se obrazovanju ne smeju pripisivati društveni ciljevi jer je sticanje znanja vredno po sebi.

Ovo, međutim, nije boljka samo domaće progresivne javnosti. Kenan Malik, britanski pisac indijskog porekla, napisao je za Gardijan tekst Klasa i obrazovanje, čiji se prevod može naći na sajtu Peščanika. Tekst paradigmatično oslikava ovaj problem. Malik se bavi britanskim obrazovnim i društvenim problemima, ali se analiza, uz manje ograde, može primeniti i na Srbiju. 

Savremene obrazovne promene, tvrdi Malik, pod snažnim su uticajem tri aktuelna trenda: to su izlazak visokog obrazovanja na tržište, tretiranje studenata kao potrošača i instrumentalan pristup znanju. Pod pritiskom ovih sila gase se humanističke katedre, a škole se okreću pripremi dece za tržište rada. Uspešna, marljiva i pametna deca navodno dolaze do zasluženo visokih pozicija u društvenoj podeli rada, što školu prividno čini poštenim i nepristrasnim selektorom. Sve to, sumira Malik, navodi neke ljude na zaključak da je glavna linija političke podele u današnjoj Britaniji obrazovanje, a ne klasa. Obrazovanje je istovremeno jedan od najvažnijih izraza klasne podele i sredstvo njenog prikrivanja.

O školi kao navodno centralnoj meritokratskoj ustanovi puno je pisano. Od funkcionalista poput Parsonsa i Dribena koji su slavili selektivnu funkciju škole, pa do kritičkih glasova Merion Jang i Majkla Sandela. Dosta je rečeno i o tome kako je školsko znanje zapravo znanje samo određenih društvenih grupa, te da škole nisu nepristrasne institucije jer privileguju decu iz tih grupa. Takođe, dobro nam je poznat i neoliberalni napad na obrazovanje koji škole pretvara u mesta pripravničke obuke budućeg prekarijata. Sve to znamo, te nam Malik u dijagnozi nije puno novog rekao, ali je zato izostavio važan delić priče, što će ga, čini mi se, navesti na krivi trag u potrazi za rešenjem.

Za Malika je centralni problem instrumentalni pristup obrazovanju. Umesto toga, on tvrdi da bi obrazovanje trebalo da bude dobro po sebi. Pozivajući se na romantizovanu prošlost citira Robinsov izveštaj o visokom obrazovanju iz 1963. u kome piše da je potraga za istinom suštinski važna funkcija institucija visokog obrazovanja i da je proces obrazovanja važan zbog uloge koju ima u sticanju novih saznanja. Iz ovog ugla on posmatra i rane radničke koledže. Obrazovna tradicija tih koledža, kaže, nije se svodila na otvaranje puta ka bolje plaćenim poslovima, već je podrazumevala razvoj novog načina razmišljanja o svetu. Obrazovanje je tako širilo ljudske vidike. 

Malik, međutim, nije u pravu kada tvrdi da su se radnici samoorganizovali u koledže kako bi sticali znanje radi znanja. U knjizi Radničko obrazovanje u Engleskoj i Sjedinjenim Državama Hodžen piše da je svrha radničkog obrazovanja bila sticanje specifičnog znanja i tehnika neophodnih za klasnu i društvenu borbu. Cilj, dakle, nije bio samo puko razumevanje sveta, a još manje potraga za nekakvom pozitivističkom istinom. Naprotiv, radnici su se obrazovali kako bi svoj kolektivni položaj učinili boljim i svoj život lagodnijim, a potom se uključili i u političku borbu. Razlika u poređenju sa današnjim vremenom nije intrinzični pogled na znanje i istinu, već to što se obrazovanje nije razumevalo kao platforma za lični napredak unutar nepravedne društveno-ekonomske strukture, nego kao sredstvo kolektivne borbe prvo za klasni napredak, a potom i za društveno-političko oslobođenje. 

Drugim rečima, Malik greši kada, umesto u pogrešno postavljenim obrazovnim ciljevima, problem vidi u postojanju samih ciljeva. Propust je posledica dve pogrešne pretpostavke. Prvo, da jasno definisani obrazovni ciljevi mogu biti determinisani samo ekonomskim interesima krupnog kapitala. I drugo, da obrazovanje koje ne podleže ovoj svrsi mora biti progresivno i emancipatorno. Pretpostave nisu slučajne. One su proizvod suženog pogleda na sile koje oblikuju današnje škole.

Malik je opisao snažan uticaj neoliberalne i ideologije novog menadžerizma, ali je zanemario neokonzervativizam i autoritarne verske populiste. Ove četiri grupe Majkl Epl prepoznao je kao nosioce savremene konzervativne modernizacije. Termin konzervativna modernizacija Epl je preuzeo od marksističkog sociologa obrazovanja Rodžera Dejla. Opisujući obrazovne promene u eri Margaret Tačer, Dejl je ovaj termin upotrebio da opiše skup politika i programa čija široka koherentnost počiva na pokušaju da se pojedinci istovremeno oslobode za ekonomske svrhe dok se kontrola nad njima zadržava iz društvenih razloga. Ono što je Malik propustio da vidi je neokonzervativni naglasak na društvenoj kontroli ili, jednostavno rečeno, na privrženosti vladajućem političkom režimu putem razvoja nacionalnih osećaja. A upravo razvoju nacionalnog ili pre nacionalističkog patosa služe takozvani humanistički predmeti u današnjim školama koje Malik oplakuje. 

Naravno, ti se predmeti mogu reformisati tako da igraju neku drugu, više emancipatornu ulogu. To se, međutim, neće desiti ukoliko humanistiku nastavimo da branimo pozivajući se na takozvano znanje radi znanja. Razlog je očigledan. Humanističko znanje u školama danas je tako postavljeno da širi jedino nacionalističke vidike. Odbijanjem da jasno kažemo za koje obrazovno-političke ciljeve se zalažemo, poraz od vladajuće četvoročlane koalicije je neminovan.

Najnovije

Još malo o udžbenicima, ovim besplatnim

Jesu besplatni, al' džaba vam ih

Arifa Isaković

Kad Ministastvo vodi na usavršavanje

Ugrađivanje u holokaust

Nenad Veličković

Slobodan Divjak o Srbiji govori kao o liberalnom raju

Akademska podvala 

Miloš Janković

Nova tumačenja istorije u izbornoj godini

Štivo nesavladivo đacima kojima je namijenjeno

Melisa Forić Plasto

Neslužbeno brisanje službenog jezika u dvojezičnim školama u Crnoj Gori

Svi su đaci u Ulcinju jednaki, ali su neki nejednakiji

Edona Bakali